POGLAVLJE II

"ALFA I OMEGA"

Evo, dolazim brzo. Blago onome koji čuva reči proročanstva ove Knjige. A ja, Džon, čuo sam i video stvari. Kada sam ih čuo i video, pao sam na kolena da se poklonim pred nogama anđela koji mi ih je pokazao.

A on mi reče: Ne čini to, jer sam ja tvoj drug, i braće tvoje, proroka, i onih koji drže reči ove Knjige; obožavati Boga. I reče mi: "Ne zapečati proročanske govore ove Knjige, jer je vreme blizu." Onaj koji je nepravedan nastavlja u svojim nepravdama, budalasti nastavlja svoje gluposti, pravednik i dalje vrši pravdu, a svetac se još više posvećuje. Evo, ja dolazim brzo, a sa mnom i plata moja, da dam svakome po delima njegovim. JA SAM ALFA I OMEGA, PRVI I POSLEDNJI, POČETAK I KRAJ. Blago onima koji peru svoje haljine da bi imali pristup drvetu života i da uđu kroz kapije koje omogućavaju pristup Gradu. Napolje sa psima, čarobnjacima, bludnicima, ubicama, idolopoklonicima, i svima koji vole i praktikuju laganje.

Ja, Isus, poslao anđela da vam svedoči ove stvari o crkvama. Ja sam koren i loza Davida, sjajna jutarnja zvezda. I neka Duh i Zaručnik kažu: Dođi. I ko čuje, neka kaže: Dođi. I žeđ neka dođe, i ko hoće da uzme vodu života besplatno... Amin.

1

Saga o restauratorima

U to vreme (prvi vek pre nove ere) Bog je podigao čoveka po svom ukusu za svoj narod. Iz loze Arona, sveštenika, čovek po imenu Avija je bio jedini građanin u celom Jerusalimu koji je bio sposoban da stane pred kralja, blokira mu put, oduzme mu govor i peva mu u lice četrdeset istina koje su zaslužili njegovi postupci i način vladanja.

Hasmonej — Aleksandar Jannej je bilo njegovo pravo ime — pogledao je Aviju izgubljenih očiju na horizontu, misao prikovana za jednu od stranica knjige sa koje je taj Božji čovek kao da je pobegao, verovatno iz knjige Nehemije. Jedan od onih stranica kraljeva i proroka koje su deca Izrailjeva toliko voleli i njihovi očevi su im pričali sa epskim akcentima u grlu, glas u odjeku dalekih bubnjeva koji su svirali ratnim podvizima, kada su junaci veoma davnih vremena, Samson i Dalila, trideset hrabrih ljudi kralja Davida i njegova harfa od žica od kozje dlake,  Ilija vidovnjak leti na leđima četiri konja Apokalipse, jedan od vatre, drugi od leda, drugi od zemlje i poslednji od vode, četvorica jašući zajedno na vetru vekova posle Mesije koji će biti kršten u istim vodama Jordana koji su se podelili na dva dela da bi napravili mesto za ćelavog proroka. Holokaust naroda izgubljenih pod pepelom apokalipse ispisan na zidu, ratovi kraja sveta mrtvih pesnika, beskrajne priče o snovima večnih Rima, vizije druida na Vavilonu usred izgradnje stepeništa do neba, Herkul koji je rodila vučica loše naravi, ruševine gradova Filistejaca bez imena i domovine u potrazi za izgubljenim rajem,  utopija egipatskih prostitutki koje neguju Jevreje starije od Metuzalema, junak Ti si Tama koji objavljuje svoje božanstvo na oltaru varvara na severu, jugoistočno od Edena, na zapadu desno od reke života, kada je smrt imala cenu, na početku vremena,  u osvit vekova. Nekada davno postojao peharnik koji je osvojio carstvo. Nekada davno postojao je sveopšti potop, kovčeg nad vodama koje su prekrivale svet. Strast da bude, činjenica postojanja, aktuelnost jučerašnjeg dana uvek prisutna, sveprisutna, sveznajuća, više ratova na kraju sveta, više gvozdenih heroja, novih gospodara univerzuma, budućnost je sutra, istina se drži izabranog, izabrani je pobednik, za mene oni Jahvini!, Imam ugao tvog ogrtača nanizanog na vrh mača mojeg,  Kralj, gospodar. Potrebno je nešto više od krune da bi bio kralj, nešto više od tri ruke da bi bio najjači, prošlost je bila juče, danas je sutra, anđeli nikada ne piju i ne jedu, ali ponekad se pare sa ljudskim ženama i rađaju lošu okrutnost, đavolje seme, kada su heroji bili polubogovi, a polubogovi dvoglava čudovišta koja su nametnula svoj zakon terora. I nastavlja da podseća na imena i vremena.

Ah, ti mitovi i legende o ljudima koji su izašli iz mora, proširili se kroz biblijsku Palestinu i revolucionirali istoriju sveta svojim zemljotresom plemena na svetim misijama!

Koje dete u Jerusalimu nije znalo te priče iz vremena Marije Kastane!

"Golijat dolazi", baka i deda su govorili deci kada su bili loši i hteli da ih uplaše.

Hasmoneo je ismevao priče te dece i smejao se u bradi svojih baka i deda duhovima prošlosti. On je bio stvaran, njegov prorok Avija je bio stvaran. Šta je ikome koristio san o Mesijanskom carstvu? Gde ih je želja da se to ostvari vodila iznova i iznova?

"I oni i dalje žele da pokušaju ponovo! Lud, pomisli Hasmonejac u sebi.

Ljudi kralja Jerusalima, svi ratni psi, svi vojnici sreće mračne i duboke Palestine u službi Odvratnosti Pustoši, svi su gledali poslednjeg jevrejskog proroka sa očima probodenim od besa. Iako je Hasmonejac bio zabavljen svojim ličnim prorokom nesreće, istina je da se njegovo lice takođe menjalo svaki put kada je Avija bacio svoja proročanstva na njega iz neposredne blizine. Međutim, u svojoj ulozi kralja za proroka, Hasmonejac je zaustavio bes svojih ljudi i dozvolio sebi da bude ispran onim apokaliptičnim frazama o njegovoj sudbini.

"Slušaj proročište Jahvino o svom porijeklu, sine Matatijin", najavljuje mu Avija glasom koji je toliko njegov.

"Bog koga oskvrnete na prestolu i u svom hramu iskoreniće vaše seme sa lica zemlje na kojoj vladate. Jahve je govorio i neće se pokajati; on neće ukinuti svoju kaznu: Tvoju decu će proždrijeti tuđa zver."

Najamnim ubicama, Hasmonejovim ubicama, prokleta milost koju je car Jerusalima našao u takvim najavama smrti, pustošenja, ruševina, razaranja, pakla. Ali kako je on, Aleksandar Jannaeus, zakoniti potomak Makabejaca, čiste rase, mogao da dozvoli svešteniku da razgovara sa njim na takav način?

Alejandro ih gleda sa pogledom čuđenja. Da li je vredelo gubiti vreme pokušavajući da im objasni zašto je dozvolio sebi da bude opran sa tim užasnim rečenicama tako biblijski, tako tipično testamentarni, tako jasno svetinja? U jednom trenutku je razmišljao o tome, ali u sledećem je rekao ne. Nikada ne bi razumeli. Čak i da je stajao danima da im objasni o čemu se radi, mozgovi njegovih plaćenika nikada ne bi mogli da se uzdignu dalje od udaljenosti koju su njihovi mačevi činili sa zemlje.

Da li će svet gubiti vreme čekajući magarce da lete u svetlu kola sunca, ribe da kasaju kroz snežne planine u potrazi za poslednjim jetijom, ili ptice da plivaju kroz vode iza broda nerođenog Kolumba? Kako je Hasmonej mogao da utuvi u glave svojih pasa sreće da je Avija njegov prorok!

Da je Avija bio prorok koji je dao sve božansko značenje svojoj kruni. Bez njegovog posebnog, ličnog, njegovog proroka, njegova kruna nikada ne bi prevazišla, njegovo dostojanstvo kao kralja nikada ne bi bilo sublimirano u očima budućnosti. Avija će biti kola slave na kojima će njegovo ime prevazići vekove i poneti njegovo sećanje čak i milenijumima. Moguće je da će njegovo ime biti zaboravljeno, ali Avijino ime će zauvek živeti u sećanju naroda.

"Da li sada razumeš? Da li ti ulazi u glavu? Moje i tvoje ime će biti povezano u večnosti. Ali ako ga ubijem, ubiće mi pamćenje. Da li ti ova perspektiva govori nešto o prirodi mog odnosa sa tvorcem tvojih najstrašnijih noćnih mora?" Hasmonejac pokušava najbolje što može da unese neku inteligenciju u svoje ratne pse u njihove kamene lobanje.

Sve uzalud.

Ali to je istina. Aleksandar je trebalo da čestita sebi jer mu je Bog dao i svog proroka. Svi kraljevi Jude su imali svog šaljivdžiju, svoj harem, i, naravno, svog proroka. U dobru i zlu, to je druga stvar; Važno je bilo da ga imamo.

Štaviše, sa stanovišta politike, ovaj Avija je bio bezopasan. Da, gospodine, vaš prorok je bio bezopasan kao vretenca u kraljevskom jezeru, štetan kao pauk u svom haremskom vrtu koji se njiše u prašini zavese, bespomoćan kao vrabac napušten sa slomljenim krilom na otvorenom severne zime. Greška, jedan pogrešan korak i u treptaju oka "poslednji prorok" bi se pretvorio u trag koji je dah zore ostavio negde sa druge strane drugog. Ili su njegovi plaćenički psi verovali da će on, Aleksandar Jannaeus, sin sinova Makabejaca, dozvoliti Aviji da pređe granicu između objavljivanja nesreća i njihovog provociranja? Da li su bili u pravu u svojim glavama?

To su bili njegovi ljudi. Hasmonejac ih nije voleo niti osećao bilo kakvu nacionalističku strast prema svom narodu, ali oni su bili njihov narod i znali su kako njihovi umovi funkcionišu. Ako Avija nije prešao liniju, to nije bilo zato što se plašio smrti; to je bilo zato što nije bilo u njegovoj prirodi da provocira ono što je najavio, on se ograničio na davanje Proročišta Jahvinog. Bog kaže, i on govori. Mogao je da ćuti i da se ne izlaže maču koji mu seče vrat, ali to bi bilo protiv njegove prirode.

Osim toga, s istom strašću kao što je Avija služio glavu svoju na srebrnom pladnju, bez straha od bilo kakvog straha da će se jednog dana Hasmonejac umoriti od igranja, s istom strašću prorok svoga, a ne prorok onog cara, ili onog cara, proroka svoga, svojeg, koji je Avija napao bez ikakve dlake na sadukeje i fariseje zajedno jer su doložili ulje na vatru mržnja koja ih je sve progutala i odvukla u građanski rat.

"Ovaj Avija je jedinstven", rekao je sebi. I Hasmonej pođe svojim putem, umirući od smeha.

2

Pokolj šest hiljada

Zanimljiva stvar, ako ih je bilo, Narod je mislio isto što i njihov kralj o svetoj misiji poslednjeg živog proroka koji im je ostao.

Narod je potrčao u susret Aviji svešteniku, ispunjavajući Hram tokom njegovog reda. Kao da je to roj dece prepušten svojoj sudbini u najnasilnijem jezgru džungle strasti hranjenih mržnjom koja nikada nije zadovoljena, i odjednom vide pravog čoveka koji se diže među njima, Jerusalimci su potrčali u susret Aviji u potrazi za razumevanjem.  razumevanje i nada.

"Ne plačite, denovi jerusalimski, za dušama koje su nasiljem proterane iz svojih domova. U Avramovim naručjima leže čekajući sudnji dan. Plačite radije za onima koji ostaju, jer je njihova sudbina večni oganj", reče im Avija.

Čovek Božji i narod su stvoreni jedni za druge. To je bila istina. I on, Hasmonejac, beše nateran da odseče glave i onda čuje presudu proroka svoga na njegovu:

"Gospod je govorio, veli Jahve, i neće se pokajati. Orao posmatra zmiju odozgo, a lešinar klizi čekajući plen. Vaša deca su meso. Ko je to što radi za tuđu kuću? U dogledno vreme videće se da postoji Bog na ovoj zemlji kada zmija pobegne od orla."

I to je takođe bila istina. Istina velika kao ostrvo Krit, kao Veliko more, kao beskrajno nebo puno zvezda, kao velika piramida Nila. A ako ne, pitajte planinu koju je Hasmonejac podigao glavama koje je tog dana otkinuo sa vrata da zaboravi.

Nije ih bilo ni dve, ni tri, ni sto ili dvesta. Bilo je "šest hiljada" glava koje je unuk Makabejaca žrtvovao svojoj strasti za apsolutnom moći. Šest hiljada duša u jednom danu. Kakav užas, kakvo ludilo, kakvo poniženje!

Sveti Jerusalim se dogodio u Jerusalimu, onom Jerusalimu na čije su zidine svi Jevreji sveta upućivali svoju molitvu. To se nije dogodilo u gradu varvarskog kralja, niti se dogodilo usred bojnog polja tokom aukcije poginulih. Niti su glave stranih ljudi koji su trčali niz padine Via Dolorosa sve dok nisu završili u podnožju Golgote. To su bile glave njegovih komšija, glave ljudi koji su ga pozdravljali svake noći, glave ljudi koji su govorili dobro jutro. Kakva katastrofa, kakva sramota, kakva tragedija!

To se dogodilo tokom proslave verskog festivala. Jedan od mnogih koje je templarski kalendar posvetio sećanju na nezaboravne događaje koje su deca Izraela proživela od Mojsija do danas. Desilo se da je Hasmonejac nasledio visoko sveštenstvo od svojih otaca. U svojstvu pape, otišao je da proslavi obred otvaranja koji je razbio monotoniju godine. Taj detalj verovanja da je jednak Cezaru, generalu i papi maksimumu u celini, smetao je nacionalistima više od bilo čega na svetu. To im je smetalo i zabavljalo ih. Kada je zmija viđena kako sanja da je orao?

U svojoj ulozi pape Jevreja tamo je otišao u Hasmonean da proglasi otvorenim svečanosti koje su nekada razbijale monotoniju godine. On je sedeo na svom prestolu kao visoki sveštenik, sav umotan u svoju ulogu Njegove Svetosti na Zemlji. Upravo se spremao da da svoj blagoslov urbe et orbis kada je iznenada, bez upozorenja, dirnut neobjašnjivom promenom raspoloženja, narod počeo da baca trule paradajze, smrdljive crve, krompir ubačen u crvljivo blato, limune iz vremena kada su dinosaurusi naseljavali Svetu zemlju. Skandal! Njegovi neprijatelji su gledali predstavu sa zidova. Svojim očima su pitali jedni druge sve: Šta će Hasmonejac učiniti? Da li će ući unutra i pustiti loptu da radi? Ili će izaći besan od gneva poluboga izvučenog iz njegovog sedmog sna, trijumfalista?

Tako mi Mojsijeve brade, da ih je Hasmonejac pustio da nastave, Jerusalimljani bi sigurno pretvorili praznik u takmičenje i rizikovali bi sve za sve da vide ko će prvi baciti poslednji kamen. Hasmonej izvuče mač ispod pazuha svetitelja i naredi svojim ratnim psima: "Neka ne ostane nijedan!" zaurlao je krvožečno.

Ono što je tada viđeno nikada nije viđeno u čitavoj istoriji Jevreja. Nikada ranije vojska sablasnih demona nije izašla iz Hrama, sa mačevima u rukama, prerezujući im grkljane bez obzira na godine ili pol. Ako je u hramu u Jerusalimu Gospod Bog imao svoj presto, na čiju su komandu onda ta ubilačka čudovišta ubirala živote ne gledajući koga?

Nije li to pre đavo koji ima svoj presto u ovom Jerusalimu Hasmonejaca?, neutešno rođaci mrtvih će se kasnije zapitati dok su pratili svog pokojnika na jevrejsko groblje na Via Dolorosa. Do tada je bilo prekasno!

Na taj dan svečanosti i radosti, hasmonejski psi su se razbježali ulicama i kada su pronašli Jevreje, prerezali su im grkljane, probušili, osakaćeni, obezglavili, isekli na komade, iz zabave, iz zabave, iz strasti, iz odanosti đavolu.

Ovaj đavo, sedeći na svom prestolu, Sotona je razmišljao o krvi i užasu, i obuzet patnjom onoga koji zna da zemaljski dan ima samo 24 sata, žalio se kako brzo prođe dvadesetak šezdeset minuta. Da je imao još desetak na raspolaganju, sigurno ne bi ostavio nijednog Jevrejina živog. Đavolja volja je bila jasna, da ih sve pobije; ali svemoć njegovog sluge da je izvrši nije bila takva stvar. Dakle, gospodar i sluga su morali da se zadovolje brojem od šest hiljada glava. Da nije bilo loše ni za jedan dan. Na kraju krajeva, najzlobniji demonski radni komad ne bi mnogo premašio tu cifru. Ubrzo se kaže "Šest hiljada mrtvih u jednom danu".

Josif Flavije, zvanični istoričar Jevreja, u svoje vreme optužen od strane hrišćanskih istoričara da je lažan, ciljao je visoko dajući šest hiljada mrtvih u jednom danu. Pitanje je, da li je Josif Flavije smanjio broj žrtava na minimum mogući izraz, gledajući da omekša pred očima Rimljana obim tragedije? Ili naprotiv, pokrenut svojom politikom mržnje prema Hasmonejskoj dinastiji, da li je preuveličao broj?

Kao što svi znaju među Jevrejima, popularnost Hasmonejaca je pala veoma nisko u kasnijim vremenima; do te mere da su ga generacije koje su ih pratile smatrale prokletim periodom, crnom mrljom u istoriji izabranog naroda. Sigurno je Josif Flavije bio ovog drugog mišljenja i posebno kritičan prema Hasmonejskim dinastijama, posebno prema vladi Aleksandra Janneja, on je naduvavao prirodu njihovih zločina kako bi preneo na svoje sunarodnike svoju posebnu mržnju. Ili je moglo biti suprotno i on je ispuhao priču misleći na visceralnu odbojnost prema Jevrejima koju bi njegovi rimski čitaoci osetili čitajući priču o tom masakru. Vratimo se na činjenice, međutim.

Sa Hasmonejčeve tačke gledišta, bilo bi prikladno da nije ostalo nikoga da ispriča priču. Kako mrtvi ne govore, slava tog dana ne bi mi pala na pamet i niko je se sutra ne bi setio.

Na nesreću zlih, Đavo hvali njihovu slavu više nego što njihova paklena slava zaslužuje; Shodno tome, njegovi serveri uvek završe frustrirani i zarobljeni u mrežama pauka koji je, bez da je svemoćan, dovoljno jak da ih sve proguta u svojim manevrima. Bilo bi prirodno da knez pakla sedne i razmišlja o svom radu iz epicentra slave onoga koji je iznad dobra i zla; srećom đavolji rogovi se uvijaju prema dole i, protiv prirode, na kraju tonu u samog đavola s leđa. Neznajući za svoju sudbinu, pre ili kasnije njihovi obožavaoci tamo zabrljaju, i naravno, tako smrde.

Ukratko, čak i ako je đavolja volja bila potpuno istrebljenje Jevreja, čoveče! Kažem da su neki morali da ostanu. A pošto se čini da se sutradan ceo Jerusalim umorio od plakanja, ne lažem govoreći da su neki od njih ostali.

Zatim, razmišljajući jasnije i s više vremena, Hasmonejac nije mogao da nađe izlaz iz lavirinta u koji ga je srušio gnev. Sve se desilo tako brzo. Da je samo namirisao gulaš koji mu se kuvao iza leđa! U svakom slučaju, ni on nije pokazao nikakav znak pokajanja. Naprotiv. "Morate da vidite, divno je koliko je potrebno štene ljudske vrste da se razmnožava i koliko je malo potrebno da iskrvari!" rekao je sebi.

Hasmonej se nikada nije umorio od pitanja. Kasnije, tokom masovne sahrane nesrećnih Jerusalimaca koji su bili uhvaćeni u mreže svog ludog ludila, Hasmonejac nije prestao da odmahuje glavom. Niko nije znao da li je to iz sažaljenja ili zato što je propustio neke smrti.

Verujem da je Hasmonej izvršio svoja ubistva umom naučnika usred projekta eksperimentisanja sa novom formulom. "Ako ubijem dve stotine, šta će se desiti? Šta ako oduzmem jedan i dodam trideset i nešto?" Čudovište! Njegova ljubav prema istraživanju bila je neograničena. Ponekad je pržio gomilu dece napravljene u fariseelandu, sada je proždirao tanjir devica u njihovom sosu. Ali ne dopuštajući da ga ponese strast, sve je to vrlo korektno, vrlo skrupulozno, hladnom i čeličnom objektivnošću Aristotela koji uči metafiziku na otvorenom.

Ko je rekao da ljudi ne mogu postati demoni ako znamo da su neki postali kao anđeli!

Nazvali su ga Hasmoneus – njegov nadimak za potomstvo – u znak sećanja na imenjaka pakla, đavola sa dvora kneza tame. Kao i njegov zli imenjak, Aleksandar Jannaeus je osećao ubilačku ljubav prema tronu koji je proždirao njegovu utrobu i pretvorio njegovu krv u vatru.

Ash je imao vatru umesto krvi u venama. Vatra je izašla iz njegovih očiju zbog toga koliko su mu loše misli. Ko god se usudio da zadrži pogled Hasmonejca, video je đavola iza njegovih očiju, kako dominira njegovim mozgom i iz njegovog mozga kuje svakakva zla protiv Jerusalima, protiv Jevreja, protiv neznabožaca, protiv celog sveta. A najtragičnija stvar je bila to što Hasmonejac nije verovao ni u šta.

"Ako Bog ne postoji, kako može postojati đavo", priznao je vrhovni pontifik Jevreja svojim ljudima. Ateistički papa! Da je Cezar bio vrhovni papa i da je bio paganin, ateista i ostali pribor, je dozvoljeno za obradu. Ali da je papa Jevreja bio više ateista od Cezara, kako je progutao ovu loptu?

Istina je da je tom prilikom Hasmonej bio skoro na ivici masakriranja. Najzad se bolje razmisli i reče sebi: "Ali kakva sam ja budala, još malo, i zaista verujem da sam Sveti Otac."

Istina, ako se mora reći cela istina, istina je da je popularni humor tako brzo prešao iz najzdravije radosti u najapsolutnije ludilo da se ništa nije moglo učiniti. Dakle, kako se Hasmonejac može kriviti što se borio za svoj život i što se branio tako što je sveto pravo na samoodbranu doveo do krajnosti?

I kako ga možemo osloboditi što je svojim zločinima izazvao tako strašnu situaciju?

Nije lako pronaći krivca, žrtvenog jarca koji će optužiti za taj monstruozni masakr. Ono što Hasmonejac nije hteo da uradi je da krivi sebe. On uopšte nije bio budala.

"Neka kamenje Zapadnog zida drhti, neka drhti", reče on sebi. "Neka krv ljutito otplovi niz Jerusalim do Maslinskog vrta, neka plovi. Da se vetar pomera i odnese na slomljenim obrazima elegiju za Jerusalim koja će uništiti dušu Aleksandrije na Nilu, Sarda, Memfisa, Seleukije na Tigrisu, pa čak i samog Rima, koji je nosi. Ono što me brine je kada će mi život dati milost da dokrajčim kukavice koje su pobegle kao pacovi. Ako su ih toliko voleli, zašto su ih onda ostavili na klanju?" Na taj način Hasmonej opravdava svoj zločin.

Ubice Hasmonea su se smejale njegovoj zabavi. Jevreji, s druge strane, nisu znali kako da obuzdaju vapaj za osvetom. Ako pre nisu mogli da podnesu Hasmonejca, koji im je uzimao kćeri njihove ne dajući im novac zauzvrat, i uzimao ih i prodavao po svojoj volji i volji, pozivajući se na Solomonska predanja, sve su bile svete; ako više ne mogu da podnesu kada je ubio svoju decu samo zato što je pokušao da odvoji usne u znak protesta protiv svojih gluvih zločina; posle pokolja šest hiljada, u jednom danu mržnja je ustupila mesto ludilu i objava nemilosrdnog rata protiv Hasmonejaca čula se sa jednog kraja sveta na drugi.

"Hasmonejac mora da umre", uzviknu Aleksandrija od Nila.

"Smrt Hasmonejcu", ponovi Seleukija iz Tigrisa.

"Hasmonejac će umreti", zaklela se Antiohija Sirija.

"Amin", odgovara Jerusalim Sveti.

3

Mudraci Istoka

Mržnja prema Hasmoneju se prenosila iz sinagoge u sinagogu. Jedna sinagoga je prenela naređenje drugoj i za manje vremena nego što bi Hasmonejac želeo, ceo jevrejski svet je bio svestan njegovih podviga.

"Svetlost su zaista krila Merkura, Vaše Veličanstvo", njegovi ratni psi dođoše da mu oduzmu brigu.

Na utehu budala, suze krokodila, kaže poslovica.

Činjenica je da je mržnja Jerusalimaca prema Hasmonejcima letela lakim krilima iz jednog ugla jevrejskog sveta u drugi. Naravno, vest je stigla i do matične sinagoge, Velike sinagoge Istoka, najstarije sinagoge u univerzumu.

Iako ga je osnovao prorok Danijel u Vavilonu svih vremena, Vavilon legendi, klasični Vavilon drevnih, sa promenom vremena i transformacijama sveta, Velika sinagoga Istoka promenila je svoju lokaciju. U to vreme mudraci Nabukodonozora su otišli u prestonicu cara koji nije poznavao slavu Kaldejaca, niti su ga zanimali duhovi Akada, Ura, Lagaša, Umme i drugih večnih gradova Doba heroja i bogova, kada su stvorenja iz drugih svetova smatrala da su ljudske žene lepe i protiv božanske zabrane ukrštala svoju krv sa njima,  čineći nezaboravan greh protiv zakona Stvaranja, zločin koji se kažnjava proteranjem iz celog kosmosa.

Aleksandar Veliki, kao što svi znate, srušio je taj Vavilon legendi. Njegov naslednik na prestolu Azije, Seleuk I Nepobedivi, mora da je mislio da nije vredno obnavljanja zidina i da je na njegovom mestu izgrađen potpuno novi grad. Prateći modu tog vremena, nazvao ga je Seleukija; i Tigrisa jer je na obalama istoimene reke.

Primorani od strane novog kralja kraljeva, stanovnici Starog Vavilona promenili su svoje prebivalište i došli da nasele Novi. Dilema je dobrovoljno ili dekretom. Ali znajući strukturu tog sveta, može se priuštiti da veruje da je promena adrese izvršena bez ikakvih protesta osim onih onih kojima je odbijena boravišna dozvola. U izgradnji Seleukije na Tigrisu, njen osnivač uklonio iz svog grada persijske elemente nije očistio Aleksandar Veliki. Mera koja je, kao što ćete razumeti, koristila jevrejskim porodicama koje su, u senci persijske aristokratije, upravljale trgovinom između Dalekog istoka i Carstva. Zaštićeni od strane Ahemenida i stručnjaka za sve funkcije vlade, Jevreji su dostigli relevantan društveni položaj u Perzijskom carstvu, do te mere da su izazvali zavist jednog sektora aristokratije. Biblija nam govori kako je zavera ovog sektora protiv Jevreja rodila prvo konačno rešenje, čudesno prekinuto uzdizanjem na presto kraljice Estere. Ovaj trans je prevazišao, priroda je krenula svojim tokom. Potomci generacije kraljice Estere posvetili su se trgovini, i vremenom su postali pravi posrednici između Istoka i Zapada.

Kada je Aleksandar zbacio persijski Vavilon, jevrejske porodice su bile oslobođene potčinjavanja Ahemenidskom gospodaru. Aleksandra je nasledio u vladi Azije njegov general Seleuk I Nepobedivi. Sa promenom gospodara, situacija Jevreja se poboljšala. Jedina stvar koju je Seleuk tražio od stanovnika Seleukije na Tigrisu je da se uključe u posao i da se ne mešaju u politiku.

Sa eliminacijom persijske konkurencije, koja je bila sama na čelu trgovine između Istoka i Zapada, na vrhuncu veka u kojem se nalazimo, prvog veka pre rođenja, hebrejske porodice koje su preživele transformacije prošlih vekova postale su izuzetno bogate. (Nemojmo zaboraviti da su rudnici kralja Solomona imali svoj izvor u kontroli trgovine između Istoka i Zapada. Oslobođeni od Sajrusa usmerili su svoj talenat prema ovoj oblasti. Tim više što bi ih obnova Jerusalima i mirna kupovina izgubljene zemlje koštala brda srebra. Kao što svi znamo, desetak koji je svaki Jevrejin dugovao Hramu bila je sveta dužnost. Jednom kada je Hram nestao, ta desetina je prestala da ima smisla. Ali kada je obnovljena i ponovo počela da radi, potreba da se ta univerzalna desetina donese u Jerusalim zahtevala je rođenje sabirnog ogranka, sinagoge).

Velika sinagoga na Istoku, koju su vodili mudraci Vavilona, stvorena je da bude centralna sinagoga iz koje će se desetina svih sinagoga zavisnih od Persijskog carstva kanalisati u Jerusalim. Što su sve sinagoge bile bolje, to je obilnija bila reka zlata, koja bi, bilo u metalu ili u začinima - zlatu, tamjanu i smirni - tekla u Hram.

Univerzalni mir je bio u jevrejskom interesu utoliko što je garantovao komunikaciju između svih delova Carstva. Godine grčkog osvajanja i naredne decenije građanskog rata između Aleksandrovih generala bile su prepreka koja je zaustavila priliv zlata i začina koje su mudraci donosili u Jerusalim svake godine. Međutim, u onome što je bilo tragično za Hram zatvaranje tog zlatnog snabdevanja, Jerusalim je nagrađen kada je Aleksandrija na Nilu postala carski grad iz svoje sinagoge rođena je nova pritoka svete prestonice. To jest, bez obzira šta se desilo, Hram je uvek pobedio; i kakve god da su se političke promene dešavale, mudraci sa Istoka su uvek stizali u Sveti grad sa svojim teretom zlata, tamjana i smirne).

U svoje vreme, u jevrejskoj zajednici Seleukije na Tigrisu, vest o ratu za nezavisnost Makabejaca izazvala je spontano proročko negodovanje. Iz daljine, Velika sinagoga Istoka je vekovima čekala taj znak. Najzad je došao Dan koji je anđeo prorekao proroku Danila. Prošla su tri veka čekajući ovaj trenutak, tri veka su razblažena s druge strane ortometra vremena, tri duga, beskrajna veka, čekajući ovaj Čas nacionalnog oslobođenja. Danijelovo proročanstvo beše visilo nad horizontom Sinagoge mudraca Istoka kao ludi mač od odlaska u bitku.

"Vizija večeri i jutra je istinita", rekao je on, "zadržite je u svom srcu jer je to dugo vremena."

"Ovan sa dva roga koga ste videli je car grčki, a veliki rog među očima njegovim je njegov car; kad se slomi, četiri roga će izaći na njegovo mesto. Četiri roga će biti četiri kraljevstva, ali ne toliko snage kao ono."

Zar se proročanstvo nije ispunilo kada je Aleksandar Veliki ugrizao kralja Persije i Medije, i da li je usavršeno kada su njegovi generali podelili Carstvo, što je rezultiralo formiranjem četiri kraljevstva u ratu dijadoha?

Proročanstvo o osvajanju Persijskog carstva od strane helena se ispunilo, entuzijazam izazvan među mladim ljudima Novog Vavilona od strane Makabejskog ustanka bio je intenzivan u strasti kao što je velika bila želja vladara njihove sinagoge da ponovo budu mladi, da uzmu mač i slede do pobede šampiona kojeg je Bog podigao za njih.

Takođe u Aleksandriji na Nilu, u Sardu, u Miletu, u Atini i u Ređo Kalabriji, tamo gde se sinagoga ukorenila i napredovala, tamo gde su se mladi regrutovali i njihovi starešine su ih opremili za slavu.

Živeo Izrael! Ovim proglasom moćni ljudi odgovoriše na Makabejski ratni poklič: "Meni Gospodnji."

Konačna pobeda Makabejaca, koliko god proročanski najavljena bila za njih od početka, Jevreji su i dalje slavili kao da ih niko nikada nije napredovao. Braća Makabejska su pala, kao što svi znaju, ali njihova dela su zapisana u Knjizi nad knjigama, tako da će njihova imena zauvek ostati u sećanju vekova.

4

Saducejska partija protiv farisejske unije

Uzvišenje za osvojenu nezavisnost podigao je moral naroda. Krik pobede koji je Makabejski rat izazvao u jevrejskom svetu podigao je nadu u narodu.

Ono što se dalje desilo niko nije očekivao. Zadovoljstvo življenja Slobode i dalje je slađivalo njihove duše. Može se reći da su uživali u pijanstvu slatkog vina slobode kada se iza ugla i krenuvši ravnom linijom stari duh Kainovog bratoubilaštva probudio iz letargije.

Da li je došlo neočekivano? Ili možda ne? Kako to potvrditi? Kako to možemo poreći? Da li ste videli da dolazi, zar niste videli da dolazi? Šta su mislili kada su se osvrnuli? Zar nikada nisu naučili? Zar oni koji su umilostivili konačno rešenje Antioha IV Epifana iznutra ne bi ponovo prekinuli mir, sejući na dan slobode korov nasilnih strasti za kontrolu nad hramskim blagom?

Zar to nisu bili sadukeji, sveštenička partija, koja je gurnula Antioha IV Epifana da odredi konačno rešenje protiv judaizma? Biblija kaže da. On daje imena, detalje. Visoki sveštenici koji ubijaju svoju braću, roditelji koji ubijaju svoju decu u ime Hrama.

Kasnije, takođe, kada su zločinačke horde iz Antiohijske sobe otišle na posao, sadukeji su bili prvi koji su napustili religiju svojih otaca. Oni su izabrali život, napustili Boga svojih otaca, žrtvovali grčkim bogovima. Kukavice, predali su se Smrti, savili kolena, prodali se svetu, i što je još gore, prodali su svoje.

Logično je, dakle, da su na početku Makabejskog rata fariseji, savez doktora Zakona i direktora domaćih i stranih sinagoga, preuzeli uzde Narodnooslobodilačkog pokreta, okružili Makabeje slavom generala kojeg je Gospod podigao za njih i bacili se u pobedu sa poverenjem onoga koji je proglašen pobednikom od prvog dana svog ustanka.

Stvari života! Kada je napisana Istorija Makabejaca, počela je da se piše istorija zavisti. Stari duhovi borbe između sadukejske partije i farisejske unije ponovo su pretili olujom. Vetar je počeo da se kreće. Tako da ne bi trebalo dugo da kiša padne.

Da li je aronsko sveštenstvo tražilo oproštaj za grehe počinjene tokom seleukidske dominacije?

Sveštenstvo Arona nije tražilo javni oproštaj za svoje grehe. Sadukeji nisu pognuli glave, nisu prihvatili meas culpas. Hram je pripadao njima po božanskom pravu.

Ne Bog, oni su bili vlasnici hramskog blaga. U suprotnom, zar ne bi fariseji preuzeli kontrolu nad Hramom značilo pobunu slugu protiv svojih gospodara?

Da, naravno. Sa stanovišta saducejske stranke, svaki potez Sindikata pravnih lekara u suprotnom smeru bio bi shvaćen kao objava građanskog rata.

Šta je ljudsko biće! Tek što je narod završio sa kidanjem lanaca, i njegovi lideri su počeli da oštre nokte. Koliko bi trebalo da dođe ultimatum?

Istina, ono što je rečeno istina, ultimatum nije dugo trajao da se čuje njegov bratoubilački proglas. "Ili su vraćeni na vlast, sadukeji su pretili, ili su krunisali kralja u Jerusalimu."

Bilo je čupanja za kosu, glavobolja, pocepanih tunika, pepela koji je tražio prolaz, pretnji koje su rodile duhove, koplja koja su se sama slomila, bojnih sekira koje su izgubljene i dozvoljeno da se pronađu kao da ne žele tu stvar. Sadukeji i fariseji su se spremali da se međusobno ubiju u ime Boga!

Ko bi ih zaustavio? Ko bi ih zaustavio?

Pretnja građanskog rata visila je u atmosferi Jerusalima za vreme vladavine Jovana Hirkana I. Bog je zabranio Jevrejima da postanu kralji izvan kuće Davidove. Sadukeji ne samo da su mislili o sinu Makabejaca kao kralju, već su prešli od misli do gotovog čina.

Fariseji su halucinirali. Kada su otkrili glavni potez kontrole Zakona o kojem su sadukeji mislili, fariseji su zavapili na nebo.

"Da li smo mi možda narod bez mozga?" upitali su njihovi mudraci javno. "Zašto upadamo u istu zamku iznova i iznova? Šta nije u redu sa nama? Kakva je priroda naše osude greha našeg oca Adama? Svaki put kada nam Gospod daje život, idemo predaleko sa plodom zabranjenog drveta. Sada Kain želi da izazove Boga da ga spreči da ubije svog brata Abela. I da li ćemo dozvoliti pastirima da bace stado u jarugu svojih strasti? Ako sin Makabejaca vlada, mi izdajemo Boga. Braćo, mi smo stavljeni izvan dileme. Radije umre boreći se za istinu nego živeti na kolenima obožavajući Princa tame."

Bilo je mnogo reči koje su se ukrštale. Bilo je jasno iz noći punog meseca da će građanski rat završiti razbijanjem mira u zoru. Koliko god je Avelj voleo svog brata Kaina, Kajinova ludost u prkosi Bogu naterala je Avelja da se brani.

Vremena su se promenila. Prvi Abel je pao bez ostvarivanja svog prava na samoodbranu, jer je rođen gol, živeo je gol pred roditeljima i bratom. Nikada nije podigao ruku ni na koga. Mir je bio njegov problem. Sve Avelj je bio mir. Ko je sav bio mir, kako je mogao da zamisli postojanje mračnog srca hranjenog tamom pravo u grudima njegovog brata! Aveljeva nevinost bila je njegova tragedija.

I njegova slava u očima Božijim.

Kejn nije razmišljao glavom, mislio je mišićima. Čovek je verovao da snaga inteligencije i mišića postoje pod nekim misterioznim zakonom korespondencije. Onaj sa najmoćnijom rukom je najjači. Najjači je kralj džungle. Shodno tome, sudbina slabih je da služe jačima ili propadnu.

Kao i Kain, sadukeji su upali u zamku svojih ličnih ambicija. Dakle, građanski rat za vlast će pre ili kasnije izbiti. Možda pre nego kasnije. Bilo je isto. Niti je iko mogao da predvidi kada, tačan datum. Stvar je u tome što se građanski rat spremao u vazduhu. Atmosfera je postajala napunjena. To je bilo nešto što ste mogli da osetite u vazduhu. Jedan dan, jedan dan... Ali nemojmo ići ispred sebe.

Narod je još uvek slavio pobedu nad Seleukidskim carstvom kada se iznenada proširila vest o gnusnom zločinu koji je počinio sin Jovana Hirkana I. Nezadovoljan visokim sveštenstvom, koje je narod prihvatio protiv sopstvene savesti, ali je ćutao razmišljajući o okolnostima, sin Jovana Hirkana I opasao se krunom.

Sa njegovim krunisanjem Hasmonejci su dodali zli, neprirodni zločin, još gori. Na čelu takvog kršenja svetih zakona našli su se sadukeji. Saducejska partija – setimo se njenog porekla – bila je spontana kreacija svešteničke kaste. Stvoren je da brani svoje klasne interese. Interesi sveštenskih klanova imali su veze sa kontrolom Hramske riznice. Sa protokom vremena i trske, promene u kupoli Hrama su iznjedrile moćne klanove, čiji su rođaci dodani po inerciji u Sanhedrin, neku vrstu rimskog Senata u stilu najviše Solomonskih tradicija. Borba između ovih klanova za kontrolu nad Hramom bila je mašina koja je dovela Jevreje do situacije konačnog rešenja koje je usvojio Antioh IV, konačnog rešenja koje je prolilo toliko nevine krvi u kalež zle ambicije roditelja tih istih sadukeja koji su sada krunisani protiv Zakona Božijeg sina Hirkana I za cara Jerusalima.

Indirektni tvorci antijevrejskog konačnog rešenja, sadukeji su izgubili uzde Hrama za sve godine koliko su trajala dela Makabejaca. Juda Makabejski ih je proterao iz Hrama. Očistio je Hammera ono što je Deathscythe poštovao. Logično je da su u očima sadukeja Makabejci bili diktatori!

Sindikat fariseja – hajde da uđemo malo u opoziciju – došao je iz baza zaduženih za prikupljanje desetine. Sindikat je bio aparat koji je Partija koristila da nastavi da teče iz celog sveta u kase Hrama, te zlatne reke koja je bila izvor bratoubilačke borbe između različitih sveštenskih klanova. Zvaničnici u službi Aronitskog sveštenstva, fariseji su živeli od prikupljanja desetine i prinosa za grehe koje su počinili pojedinci.

Kada su sadukeji počeli da ubijaju jedni druge za kontrolu Guske koja je položila Zlatna jaja, fariseji su preuzeli režiju događaja i iskoristili ponude naroda da opremi mlade dobrovoljce koji su došli iz celog sveta da se bore pod komandom Makabejaca. Dakle, na kraju rata za nezavisnost stolovi su se okrenuli i to je bio Sindikat fariseja koji je bio zadužen za situaciju. Saducejska partija, razumljivo, nije trebalo da se podvrgne ovoj promeni dugo.

Kontraofanziva Saducejske partije nije bila ni elegantna ni briljantna, ali je bila efikasna. Sve što je trebalo da se uradi je da se zakorači u kožu Zmije i iskuša Hasmonejce sa zabranjenim plodom Davidove krune.

Ta unutrašnja bitka između Partije i Unije za kontrolu nad Hramom izazvala je u jevrejskom avangardnom svetu spontani urlik ogorčenja i besa. Tada su isti resursi koji su nekada stavljeni u službu nezavisnosti skočili na scenu spremni da svrgnu uzurpatora.

Između fariseja i sadukeja, oni su pretvarali narod u odvratan prizor u očima Gospodnjim.

Bilo je hitno da se nešto uradi, bilo je hitno objaviti rat privatnim interesima Partije i Unije, da se obnovi nacionalni status po modelu opisanom u Svetom pismu.

Bilo je hitno.

Toliko stvari je bilo hitno.

I ništa nije bilo hitno.

Prema najuglednijim učenjacima najelegantnijih škola Aleksandrije na Nilu, Atine i Vavilona Novog, nazovimo je Seleukija Tigriska, svi Jevreji sveta su imali svetu obavezu da preuzmu vladavinu Hasmonejaca kao prelaznu vladu između nezavisnosti i Davidove monarhije.

Ne, gospodine, nije bilo zgodno da krhkost nedavno osvojene nezavisnosti uhvati grip građanskog rata. Radi jačanja ponovo osvojene slobode, sve sinagoge su morale da stoje zajedno i podržavaju kralja Jerusalima. Kako su događaji napredovali, biće preduzete neophodne mere da se krene u pravcu prenosa krune iz jedne kuće u drugu.

"Sada, mudri, uvek mudri! Oni misle da znaju sve i na kraju ne znaju ništa", počele su nove generacije da reaguju na njih. Ogorčenje novih generacija zbog prihvaćene situacije trebalo je dugo vremena da skoči na pozornicu. Ali na kraju je to učinio nakon pokolja šest hiljada.

5

Simeon Pravednik

"Vađenje u hramu": Kada su se ispunili dani očišćenja po Mojsijevom zakonu, oni ga odvedoše u Jerusalim da ga predstave Gospodu, kao što je zapisano u zakonu Gospodnjem, da svaki "prvorođeni muškarac treba da bude posvećen Gospodu" i da prinese kao žrtvu, kao što je propisano u zakonu Gospodnjem,  par grlica ili dva pilića. U Jerusalimu beše čovek po imenu Simeon, pravedan i pobožan, koji je čekao utehu Izrailjevu, i Duh Sveti beše u njemu. Sveti Duh mu je otkrio da neće videti smrt pre nego što vidi Hrista Gospodnjeg. Pokrenut Duhom, on dođe u hram, i kada roditelji uđoše sa detetom Isusom da ispune ono što zakon propisuje o njemu, Simeon ga uze u naručje i, blagosiljajući Boga, reče: Sada, Gospode, možeš pustiti slugu svog u miru, po svojoj reči; jer oči moje videše spasenje tvoje, koje si pripremio pred licem svih naroda; svetlo za prosvetljenje naroda i slavu svog naroda Izraela.

Simeon – naš sledeći protagonista – bio je potomak jedne od onih porodica koje su preživele pljačku Jerusalima i uspele da napreduju zasadivši svoje vinograde u Vavilonu. To je bila istina koju je Simeon mogao da pokaže u vreme i mesto gde je bio pozvan da to učini.

Iako to ne zvuči savršeno ili dobro da se to kaže, jer to podseća na zakone koji se pozivaju na tužne i katastrofalne događaje, Simeon je bio punokrvni Jevrejin. Pred najstručnijim i najkvalifikovanijim vlastima svog grada kada su to želeli, i ako su bili radoznali gospodi koji su ulazili u temu kako bi osramotili ljubitelje pedigrea, ustajalih loza i svega toga, isto; kada su hteli i na sto su mu postavili, Simeon Vavilonski je bio spreman da stavi rodoslovski dokument svojih roditelja, koji je bio kao lađa direktno do korena drveta pod čijim granama je Adam osvojio Evu.

Njegovi roditelji su znali vavilonsko zarobljeništvo, takođe pad Kaldejskog carstva; oni su pozdravili dolazak Persijskog carstva; oni su preživeli grčku revoluciju. Naravno, dominacija Helena. Vremenom je Simeonov dom rastao, postao moćan dom među Jevrejima, i bogat u očima neznabožaca. U normalnim uslovima Simeon bi nasledio očev posao, posetio Sveti grad u nekom trenutku svog života, bio srećan među svojim narodom i nastojao celog svog života da bude dobar vernik pred ljudima i Bogom. Naslednik jednog od najbogatijih bankara u Seleukiji na Tigrisu, sve je bilo spremno da kada Simeon umre, oplakuju ga ožalošćeni bez broja. Posle njegove smrti, kada je sin Davidov proglasio carstvo Izraela, njegovi potomci će iskopati njegove kosti i sahraniti ga u Svetoj zemlji.

Ova hronika je trebalo da bude sažetak postojanja Simeona Vavilonskog. Ali uzurpacija sinova Makabejskih izbrisala je iz knjige njegovog života svu tu savršenu sreću. Za njega nisu bili napravljeni tako lepi planovi. Sedeći i čekajući da vidi kako će se događaji odvijati pre nego što preduzme konačnu akciju, za slučaj da je Gospod koristio vladavinu Hasmonejaca kao prelazni period između Makabejaca i Mesijanskog kraljevstva, savet vladarima sinagoge Seleukije na Tigrisu, nije bio za njega. Simeon je predugo slušao ove gluposti. I posle pokolja Šest hiljada više nisam želeo da čujem takve reči razboritosti.

Svrgavanje Hasmoneja nije bilo nešto što bi se moglo odložiti za sutra, ili prekosutra, pa čak ni za popodne istog dana. Hasmoneo je morao da umre, odmah. Svaki dan kada je bio živ bio je prekršaj. Svake noći kada je odlazio u krevet nacija je bila korak bliže svom uništenju. Hasmonejac je prekršio sva pravila.

Prvo, Njegova porodica je izabrana i primila je visoko sveštenstvo u odsustvu naslednih tradicija i obreda. Stranac, a ne puni savet svetih, dao mu je vrhovnu vlast.

Kazna protiv takve uzurpacije svetih funkcija bila je smrtna kazna.

Drugo: Suprotno predanju, koje je zabranjivalo prvosvešteniku da rukuje mačem, Hasmonejac se postavio na čelo vojske.

Kazna za ovaj zločin bila je još jedna smrtna kazna.

Treće: Suprotno najčvršćim kanonskim tradicijama, Hasmonejac nije samo gazio monogamiju koja je regulisala život visokog sveštenika, već je, kao što je Solomon oživeo, kultivisao svoj sopstveni harem devojaka.

Kazna za ovaj zločin bila je veća smrtna kazna.

I četvrto: Protiv božanskog zakona koji je zabranjivao pristup prestolu Jerusalima svakom članu koji nije bio iz kuće Davidove, Hasmonejac je, čineći to, odvukao ceo narod u samoubistvo.

Iz svih ovih razloga Hasmonejac je morao da umre, bez obzira na cenu ili sredstva koja će se koristiti.

Ovi Simeonovi argumenti su na kraju ubedili vođe sinagoge u Seleukiji na Tigris o hitnoj potrebi da svet mora da okonča dinastiju Hasmoneja. Sa ovom svetom misijom, Simeon Vavilonac je napustio kuću svojih roditelja i došao u Jerusalim.

Bogat i nosilac desetine Sinagoge mudraca Istoka, njegova politika prijateljstva sa Hasmonejskom krunom, kojoj je bila potrebna finansijska podrška da produži vojno ponovno osvajanje kraljevstva, vrh koplja kojim će Simeon Vavilonski osvojiti prijateljstvo svog neprijatelja, istovremeno će mu zadobiti nepoverenje onih među kojima bi se uzdigao kao nevidljiva ruka koja vuče proDavidove konce. Dvostruka igra koja će ga držati hoda po konopcu u ponoru od dana njegovog dolaska do dana pobede.

Dok je stavljao svu svoju moć da održi glavu uravnoteženu na vratu, Simeon Vavilonski je trebalo da zadrži svoju revoluciju u strogim granicama unutrašnjih poslova. Egipat Ptolemeja ostao je čučnuo čekajući slabljenje Jerusalima, a jevrejski građanski rat poslužio bi kao povoljna prilika da se napadne zemlja i opljačka je.

Preko reke Tigris bili su Parti. Uvek preteći, uvek željni da probiju granicu i pripoje zemlje zapadno od Eufrata.

Iako su bili u agoniji na severu, Heleni su čekali osvetu i nisu izgubili tlo pod nogama da, iskoristivši rimski građanski rat, ponovo osvoje izgubljenu Palestinu.

Ukratko, potreba da se očisti Jerusalim od grozote pustoši nije mogla ugroziti slobodu koju su osvojili oci Hasmonejaca.

6

Istorija Hasmonejaca

Aristobulus I Ludog

Posle smrti Jovana Hirkana I, sina Simona, poslednjeg od Makabejaca, nasledio ga je njegov sin Aristobul I. U ovom poglavlju, sećanje na izraelski narod je izgubljeno u lavirintu sopstvenih fobija i užasa istine. Prema nekima, sin Jovana Hirkana I nije preduzeo napad na krunu. Jednostavno ga je nasledio od svog oca.

Prema zvaničnom stavu, grozotu koja je osudila propast počinio je protiv oca sin koji je morao da prevaziđe ogorčeno protivljenje svoje majke i svoje braće. Ukratko, naravno, ne postoji ništa, osim potrebe da se ide u susret stvarnosti trčeći tragom činjenica. Lično, ne znam u kojoj meri su ove činjenice osnovne za utvrđivanje krivice oca u odbrani oslobađajuće presude sina.

Da li se Aristobul I krunisao za kralja protiv volje svog oca ili se ograničio samo na legitimizaciju prikrivene monarhijske situacije, nikada nećemo znati sa apsolutnom sigurnošću, barem do sudnjeg dana.

Činjenica je da je Aristobul I otvorio slavnu hroniku svoje vladavine iznenadivši strance i poznanike doživotnim zatvorom svoje braće. Motivi, razlozi, uzroci, izgovori? Pa, ovde ulazimo u večitu dilemu o tome šta su akteri Istorije uradili i šta bi voleli da je napisano o njima. Da li da uđemo u diskusiju ili da je ostavimo za neki drugi dan? Mislim, koji jači motiv postoji za postizanje moći od strasti za moći? Apsolutna snaga, Ukupna snaga. Sloboda onoga koji je iznad Dobra i Zla, Slava Onoga koji se uzdiže iznad Zakona jer je Zakon. Život u jednoj pesnici, u drugoj Smrt, na nogama naroda. Biti kao bog, biti bog! Prokleto iskušenje, pulpa zabranjenog voća, da bude bog: daleko od oka pravde, izvan duge ruke zakona. Nije li đavo bio lukav? Da je ta strast da bude kao bog otkrila svoju virusnu, otrovnu prirodu, kada je pretvorio anđela u onu zmijsku majku svih demona, "pa", odgovorio sam Aristobul, "velikodušno ću raširiti svoj otrov po zemlji, počevši od svoje kuće."

Užas, razočarenje, odvedu me od snova đavola. Probudi me, nebesa, lepotice, u nekom uglu raja.

Kakvo je to ludilo koje vuče blato da veruje da je jače od potopa? Da li puž sanja da bude brži od jaguara? Da li Mesec izaziva Sunce da vidi ko sija najsjajnije? Da li lav prezire krunu džungle? Da li se krokodil žali na veličinu usta? Da li to žestoko stvorenje zavidi njegovoj pesmi sireni? Da li orao zavidi slonu ravnice? Da li fosforescentna riba raste iz okeanskih ponora zahtevajući mesečinu od Sunca? Ko nudi prolećne latice borealnoj hladnoći? Ko traži izvor večne mladosti da napiše na njenim obalama: Budala koji pije?

Činjenica o kojoj se ne može pregovarati je da je Aristobul I stupio na presto koji je ostao prazan smrću svog oca. I prva stvar koju je uradio bilo je da baci svoju braću u najhladniju tamnicu najmračnijeg zatvora u Jerusalimu. Nezadovoljan, još uvek nezadovoljan takvim neprirodnim zločinom, Aristobul Ludi završi posao poslavši svojoj braći majku.

Niko nikada nije znao zašto je pustio najmlađeg sina svoje majke da ode na slobodu. Činjenica je da je ista stvar koja je iznenadila sve osuđujući svoju braću na doživotni zatvor, ponovo iznenadila sve puštajući jednog na slobodu. Čini se da je ostavio najmlađeg od svoje braće i sestara živ. Ipak, ne zadugo. Ubrzo je ludilo preuzelo njegov mozak i on je savladao sebe tako što ga je zadavio golim rukama. Svi ovi zločini su počinili, ludi kralj se obukao kao vrhovni papa i otišao da slavi bogosluženje kao da je Jerusalim odbacio Jahvu za Boga i zakleo se na poslušnost samom đavolu.

Takav je bio početak vladavine sina Jovana Hirkana I.

U dnu takvog zločina, dostojnog najistaknutijeg učenika Satane, moramo da vidimo strašan spor između majke i sina, između Aristobula I Ludog i njegove braće koji govore o pitanju transformacije Republike u Kraljevstvo.

Prihvatanje ludila unuka Simona Makabeja kao krajnje, odlučujuće, čak i oslobađajuće dijagnoze, nije način da se zatvori tako ozbiljna stvar. Naročito kada će kratka godina vladavine Drugog Hasmonejca – ostavljajući iza sebe temu onih koje je ubio, čija imena nisu zapisana niti je sačuvano sećanje na njih jer nisu bili njegovi rođaci, čiji broj možemo izračunati iz onoga što je učinio, ili ko zatvara svoju braću, pusti one koji nisu slobodni? On je rekao da je kratka godina vladavine Aristobula I, ako je kratka, oblikovala budućnost jevrejskog naroda na dubok i bolan način koji se može uočiti u osnovi traume koju dve hiljade godina kasnije zvanični jevrejski istoričari i dalje trpe kada je u pitanju rekreiranje hasmonejskih vremena.

Koja je kritički apokaliptičnija diskusija od transformacije Republike u monarhiju mogla gurnuti unuka Heroja nezavisnosti da postane čudovište?

Zvanični jevrejski istoričari prolaze kroz ovo pitanje tražeći negde drugde. Čineći to, oni čine strašan zločin protiv sebe stvarajući u čitaocu utisak da je ubijanje njihove majke i braće naš hleb svagdašnji među Jevrejima. Ne znam u kojoj meri je etički, ili čak moralno prihvatljivo, da krv zločina koji su počinili njihovi roditelji padne na nečiju decu. Ili je istina da su Jevreji jeli svoje majke svaki drugi dan?

Zločin je protiv Duha sakriti istinu kako bi se nametnule sopstvene laži. Ako je Aristobul I ubio svoju braću i majku, što je bio tako monstruozan zločin, moramo to shvatiti kao konačnu posledicu borbe između republikanskog i monarhističkog sektora, od kojih su prvi predstavljali fariseji, a drugi sadukeji. Borba koju je Aristobul I dobio protiv svoje braće i koštao majku života zbog zavere protiv krune.

Iz našeg udobnog položaja možemo se usuditi ovu teoriju na slučaj. Čini se očiglednim da ako autoritet te žene nije mogao da nametne svoj sud, to mora da je bilo zato što se sukobljavala sa moćnijim interesima. A koji je snažniji interes za rizikovanje nečijeg života mogao postojati u Jerusalimu od kontrole nad Hramom?

Imajmo na umu da u čitavoj istoriji dece Izrailjeve, da se nađe slučaj takve okrutnosti, sina protiv svoje majke, nikada nije zabeležen jer se to nikada nije dogodilo. Dakle, činjenica da se to dogodilo protiv prirode otvara vrata zaveri protiv patriotskih zakona koja se dogodila između Aronitskih sveštenika i Aristobula I. U tom kontekstu, zatvaranje braće i majke je savršeno razumljivo. U stvari, događaji koje ćemo videti svi su obeleženi istim gvožđem. Zatim, tu je i psihologija zvaničnog istoričara da iskoristi vrstu zločina i sakrije u medu užasa godinu terora koju je stanovništvo Jerusalima pretrpelo pod tiranijom ludog kralja. Koncentrišući se na tu godinu masakra na kraljevsku porodicu, istoričar je bacio dimnu zavesu faraonovih mađioničara na borbu u korenu problema. Ko je zatvorio svoju braću zbog protivljenja njegovoj krunisani, šta ne bi učinio sa onima koji su, a da nisu bila njegova braća, odbili da pretvore republiku u monarhiju? Zvanični jevrejski istoričar je prešao preko ove teme. Čineći to, on je one od nas budućnosti smatrao budalama, a one svog vremena doživotnim idiotima.

U svakom slučaju, ostavljajući po strani rasprave, Aristobule I pustio sam jednog od njegove braće na slobodu, kao što rekoh. Rečeno je da je dečak bio borbeni i hrabri ratnik koji je voleo ratnu igru, i tamo nije gubio vreme u otvaranju borbe uz poklič "živeo Jerusalim". Dostojni rođak Jude Makabeja, uz čije je priče dečak odrastao, princ Valiant odvukao je svoje vojnike do pobede koja mu nikada nije promakla, slavu samih heroja zaljubljenih u njihove kosti.

Recimo da je mirno ponovno osvajanje Obećane zemlje prekinuto Makabejskim ratovima, Jovan Hirkan I otvorio je novi period prolazeći kroz ruke svih stanovnika južnog Izraela koji nisu prešli na judaizam. Kroz ovu politiku, La Idumea je anektirana.

Na Aristobulu I, njegovom sinu, bilo je da predvodi svoju vojsku protiv Severa. Jerusalim, u punom antimonarhijskom poletu zbog već pomenutih događaja - zatvaranja kraljeve braće i masakra njegovih republikanskih saveznika - dok je bio posvećen kontroli situacije, Aristobul I je predao vojno rukovodstvo svom mlađem bratu, koji je osvojio Galileju. Nisu sve bile loše vesti. Osvajanje Galileje podigao je moral nekih Jevreja koji nisu znali da li da se smeju pobedi ili da plaču zbog neuspeha da imaju za kralja ubicu najgore vrste, pravog ludaka.

Ono što je usledilo niko nije očekivao. Ili su videli da dolazi i nisu stavili nikakav lek na dohvat ruke. Stvar je u tome što je knez Valiant jedva počeo da traži negde drugde da pronađe slavu i slavu, kada su ljubomora i loša savest koja ga je zarobila zbog njegovih dela odvukli njegovog brata Aristobula I da ga osudi na smrt.

I ovde je Aristobul I postupao po uzoru na neznabošce, iako je primenio sistem na mentalitet Istoka. Rimski Senat nametnuo je po pravilu u priručniku moćnika da se oslobode preterano pobedničkih generala penzionisanja ili smrti. Scipije i sam Pompej Veliki patili su od ove vladavine. Poslednji slučaj bi bio slučaj Julija Cezara, koji je ispao tako dobro, naravno.

Mudriji i svetiji od carskih senatora, kralj Jevreja nije čupao tratinčicu. On je jednostavno poslao svom mlađem bratu svoju neopozivu odluku koja je visila sa ivice krvnikove sekire.

Vest o ubistvu mlađeg brata od strane starijeg brata uhvatila je Aleksandra Jannea tamo dole, usred hladnoće tamnica i zavijanja zatvora ukopanih u zidove pakla. Naravno, vest mu je zaledila krv u žilama. Ali vitalna tečnost mogla je da povrati svoju toplotu da hladnoća nije udvostručila prisustvo u tamnicama njegove majke. Ova, jadnica, tako probodena, jadna žena je izgubila razum i sa zdravim odmorom koji joj je ostao, pustila je sebe da umre od gladi.

Videti svoju majku i svoju braću i sestre kako umiru zbog brata nije ono što se podrazumeva pod najboljom školom za kraljeve. Ali to je bila škola za kraljeve koju je Aleksandar Jannaeus, predmet sve mržnje jevrejskog sveta posle masakra Šest hiljada, nasilno pohađao.

Preplavljen do tačke ludila tom tragedijom, Hasmonejac se zakleo da će se osvetiti za smrt svoje majke i braće i sestara – da će izaći iz pakla živ – na leševima svih kukavica koje su u tom trenutku palile tamjan u Hramu.

Druga stvar će biti – da se nastavi nit odbijanja u zvaničnom jevrejskom položaju da se prihvati činjenica krunisanja Jovana Hirkana I – da matricidno i bratoubilačko ludilo Aristobula I ne bi bilo ništa drugo do kraj drame u koju ih je sve dovelo krunisanje oca. Zvanični jevrejski stav - na čelu sa čuvenim Josifom Flavijem - bio je da odbije da prizna činjenicu krunisanja sina poslednjeg od Makabejaca. Njegove mere, njegovi ratovi, njegova volja kao da dokazuju suprotno, čini se da viču iz sveg glasa da mu je glava opasana krunom, i da je tokom njegove vladavine virus kletve pronašao plodno tlo u njegovoj kući. Kako drugačije objasniti da su dan posle sahrane Jovana Hirkana I, njegova žena i deca potonuli pod teretom tog ogromnog protivljenja nastavku njegove dinastije? U kom kontekstu nismo mogli da shvatimo da je novi kralj preko noći odlučio da ubije svu svoju braću i sestre, uključujući i svoju majku, zbog veleizdaje?

Logika ne mora da predstavi svoje dokaze na sudu bioistorije. Bioistorijski argumenti su više nego dovoljni da se međusobno razumeju i ne trebaju svedoke. Ali ako ni jedno ni drugo nije dovoljno da se probije kroz lavirintsku džunglu u kojoj su Jevreji izgubili pamćenje, ništa se ne može savetovati onome ko je povukao obarač, osim ako uskoro ne okonča tragediju i prestane da okuplja posmatrače pre nego što ode u pakao sa svojim jadikovkama i elegijama.

Ne postoje druge činjenice osim gole i jednostavne stvarnosti. Aristobul I je nasledio svog oca Hirkana I. On je odmah naredio zatvor svog brata Aleksandra na doživotni zatvor. Aleksandrova braća i sestre takođe su doživeli istu sudbinu. Jedini koji je spašen od kainitskog pokolja bilo je najmlađe dete njegove majke. Ta majka je ležala kao mrtva u nekoj mračnoj tamnici u palati svog zlog sina kada je leš njenog najmlađeg bio spušten anonimnim kaiševima. Jadnica zatvori oči i pusti sebe da umre od gladi. Takvi su bili počeci vladavine Aristobula I Ludog; takvo je poreklo sledeće vladavine njegovog brata Aleksandra I.

7

Alejandro Janneo

Kada je Aleksandar Jannaeus izašao iz tamnice, gde bi normalno trebalo da umre, situacija u kraljevstvu je bila sledeća. Fariseji su imali mase ubeđene da žive naciju pod reflektorima božanskog gneva. Sveti zakoni su zabranjivali Jevrejima da imaju kralja koji nije bio iz kuće Davidove. Imali su ga. Imajući ga, oni su provocirali Gospoda da uništi narod pobunom protiv Njegove Reči. Njegova Reč je bila Reč, Reč je bila Zakon, i Reč je bila Bog. Kako su mogli da spreče sudbinu da krene svojim tokom?

Problem je bio u tome što su sluge Gospodnje, saducejski sveštenici, ne samo blagoslovili pobunu protiv Gospoda kojem su služili, već su koristili i kralja da slome mudre fariseje.

Uprkos tome, sablasna proždrljivost Aristobula I naterala je čak i sadukeje da okrenu svoju unutrašnjost. To nije značilo da su sadukeji bili voljni da se pridruže farisejima u čišćenju Jerusalima od njihovih nepravdi. Poslednja stvar koju su sadukeji još uvek želeli je da podele vlast sa farisejima.

Zatim, misteriozno, Aleksandar Jannaeus biva pušten iz zatvora i beži od smrti. Иudo?

Ako se mržnja koja mu je dala snagu i održala ga u životu može nazvati čudom, onda je čudo da je Aleksandar nadživeo svoju braću i majku. Šteta što, osim pacova, niko nije sišao u njegov pakao da mu izrazi saučešće zbog smrti njegove majke! Da su to učinili, otkrili bi da je sila koja ga održava u životu i podstiče njegovu žeđ za osvetom mržnja, bez pravljenja razlike između fariseja i sadukeja.

U svakom slučaju, Hasmonejac je bio u pravu kada je mislio da je smrt njegovog omraženog brata bila posledica prirode. Smrt Aristobula u godini njegove vladavine i neposredno nakon smrti kneza Valianta nije bila stvar slučaja ili božanske pravde. Ko je iznenađen što je zločin protiv sopstvene majke okrenuo unutrašnjost stanovnika Jerusalima i oni su odlučili, u zaveri sa kraljicom Aleksandrom, da dokrajče čudovište? Činjenica hitne i neposredne proslave venčanja zatvorenika sa udovicom pokojnika, njegovom snahom Aleksandrom, naglašava saducejski savez koji je okončao život Aristobula I.

Sadukeji, idući ispred fariseja, smenili su kralja i postavili Hasmonejca na njegovo mesto, imajući u vidu da, kada se otkrije da je njegov spasitelj, neće ni pomisliti da pređe na drugu stranu i preda vlast farisejima, koji bi, budući da su bili prirodni neprijatelji svojih spasitelja, nužno bili njihovi. Element iznenađenja u njegovu korist - Aleksandar je prihvatio krunu obećavajući da neće promeniti status kvo.

To je bila eksplozivna situacija na čijem je ključalom paklu Hasmonejac rešio svoju mržnju.

Aleksandar I, međutim, nikada ne bi oprostio svojim oslobodiocima što im je trebalo toliko vremena da donesu odluku. Šta su čekali, da im majka umre? Bože, da su samo stigli dan ranije.

Mržnja koju je novi kralj inkubirao protiv svog naroda u svojoj godini zatvora, dugoj, beskrajnoj godini, ne postoje reči koje bi je mogle opisati. Samo će njihova naredna ubistva otkriti njihov obim i dubinu. Ta mržnja je bila kao crna rupa koja napreduje iz utrobe u glavu, kao Ništavilo koje mu preplavljuje vene poklikom: Osveta. Osveta protiv fariseja, osveta protiv sadukeja. Da su se njihovi spasioci potrudili da razmisle o tome šta rade, radije bi pocepali vene nego otvorili vrata slobode sledećem kralju Jevreja.

Jerusalimu bi trebalo malo, vrlo malo vremena da sazna kakvo čudovište Hasmonejac ima za svog idola. Mržnja koja je proždrla telo, um i dušu Aleksandra I uskoro će izmaknuti kontroli i tražiti leševe na desetine, stotine, hiljade. Šest hiljada za uskršnju gozbu?

Predjelo. Samo to, vulgarno predjelo za pravog demona. Zar mudri i sveti sveštenici u Jerusalimu nisu rekli da poznaju dubine Satane? Još jedna laž! On, Hasmonejac, će otkriti svim Jevrejima istinske dubine Satane. On će ih lično odvesti do samog prestola Đavola. Gde je Sotona imao svoj presto? Ludi, na grobu svoje majke, u Jerusalimu, koji su videli svoju braću kako umiru bez mrdanja prstom da ih spasi od propasti.

Isto što je učinio i otac drevne jevrejske istorije, Josif Flavije, skrivajući od svog naroda implozivnu stvar koja je razbila obećanu sreću kuće Hirkana I, učinio je to ponovo govoreći o čudesnoj i iznenadnoj smrti matricidalnog i bratoubilačkog čoveka, ubice naravno. Morao je to da učini ako nije želeo da otkrije uzrok koji je upravo sakrio od svog naroda. Ako se javno zakleo u budućnost da su sami sadukeji koji su uzdigli sina naredili smrt oca, to je otvorilo vrata ostatku sveta da uđe i vidi svojim očima unutrašnji rat na smrt između fariseja i sadukeja.

Neprijatelj istine radi spasenja svog naroda, na nišanu rimske mržnje nakon čuvene pobune koja se završila uništenjem Jerusalima, Josif Flavije je morao da pređe preko leša istine u ime pomirenja Jevreja i Rimljana. I uzgred, da bi se deca ubica prvih hrišćana držala podalje od zločina protiv božanske prirode u koji su oni glumili i koji su nastavili da sprovode, u meri u kojoj su njihovi interesi, čak i ako je to bilo po cenu istrebljenja njihovog sećanja, praktikovanja lobotomije i kretanja napred kao prokleti narod, od svih osuđenih, od svih koje svi smatraju da jedu svoje majke i prirodne ubice svoje braće? Nijedan Jevrejin ne bi trebalo da vidi čudnim očima da mu je Aristobul I ubio majku, braću, stričeve, zetove, nećake, pa čak i unuke da ih je imao. Po mišljenju Josifa Flavija i njegove škole, to je bila prirodna stvar među Jevrejima. Pa gde je skandal?

Ovo je priča o Isusu. To nije priča o Hasmonejskim hronikama. Značaj sedamdeset godina te dinastije, međutim, toliko je presudan za razumevanje okolnosti koje su dovele Jevreje do najžešćeg i najubilačnijeg antihrišćanstva da ih, silom, moramo ponovo stvoriti kao da letimo iznad najtranscendentnijih događaja u vezi sa ovim Drugim padom. Drugi put, drugi put, ako Bog da, ući ćemo u te hronike. Dovoljno je ovde da se planira vremenska linija.

Mržnja Hasmonejaca prema svima, farisejima i sadukejima, išla je svojim tokom. Za samo nekoliko godina postala je lavina. Kotrljajući se po samoubilačkoj padini jednog od tih dana, svi su otišli, fariseji i sadukeji, da proslave neku vrstu gozbe prijateljstva sa kraljem. Vrata su se otvorila, stratezi su zauzeli pozicije, sa vinom koje su svi uskladili. I prolazeći kroz meandre i prolegomena, završili su u poplavi na plaže mora ličnih stvari. U žaru trenutka, jedan od prisutnih fariseja, umoran od vina, izbacio je u lice kralju ono što su svi govorili, da ga je majka imala sa nekim ko nije baš njegov otac. Drugim rečima, Hasmonejac je bio kopile.

Situacija nije bila komplikovana i đavo je došao da je pogorša. Đavo je, kao da osvaja puls anđela, dodavao ulje na vatru u svakoj prilici. Sa upaljačem koji je gorio, bure baruta dva koraka dalje, logična stvar je bila da će eksplozija razneti sve što je uhvatila. Masakr šest hiljada u jednom danu ne bi bio jedini razorni talas. Ali to je moglo barem poslužiti da smiri duhove i natera neprijatelje da udruže snage.

Za razliku od drugih naroda sveta, narod Jevreja je imao kao svoju filozofiju rase da nikada ne uče iz grešaka koje su napravili. Ako ih je pre na klanje vukla revnost za Zakonom, od sada će to biti žeđ za osvetom. To je bila ta neobuzdana žeđ koja je jahala od sinagoge do sinagoge širom sveta, donoseći svim vernicima ono zavijanje koje smo ranije čuli: Hasmonejac mora da umre. Na šta su najdrskiji i najljubomorniji od sudbine odgovorili posvetivši svoje živote ubijanju Hasmonejaca. Među njima je bio i Simeon Vavilonski, građanin Seleukije na Tigrisu, Jevrejin po rođenju, bankar po zanimanju. Njegov ulazak u Hasmonejski Jerusalim i njegove namere da ostane u kraljevstvu nisu mogli da smetaju kralju, koji je uvek bio potreban saveznicima i finansijskim sredstvima za rat za ponovno osvajanje Obećane zemlje, niti je mogao da podigne svoje sumnje s obzirom na geopolitičke okolnosti kroz koje je prolazilo drevno Seleukidsko carstvo.

Parti su, u stvari, postajali premali za Aziju istočno od Edena, i trpeli su neizrecive snove o invaziji na zemlje zapadno od Eufrata. Bilo je prirodno, dakle, da se Avramovi sinovi počnu vraćati iz ropstva na drugu stranu Jordana. Ako, povrh toga, povratnik nije imao pojma o lokalnoj političkoj situaciji i, na svačiju radost, bio je bogat bankar i pobožan vernik, utoliko bolje.

"Simeone, sine, paranoja je za tirane ono što je mudrost za mudre. Ako napuste svoje savete, oboje su izgubljeni. Zato onaj koji se kreće među zmijama mora biti izlečen od otrova i imati krila goluba da prevaziđe namere bezbožnika nevinošću onoga koji služi samo svom gospodaru.

Simeone, okreni leđa svom neprijatelju u znak poverenja i zaradićeš svoj spas, ali on nosi ispod svog ogrtača oklop mudrih, tako da kada ga paranoja izluđuje, bodež njegovog ludila će se slomiti o tvoju gvozdenu kožu.

Ako pružite tiraninu ruku, imajte na umu da u drugom on skriva bodež; onda mu ponudi ono što traži, jer je Bog dao čoveku samo dve ruke, i ako uzme tvoju jednom i drugom uzme šta hoće, bodež će uvek biti daleko od tvog grla.

Kada ga vidite ranjenog, trčite da mu previjete ranu, jer još nije mrtav; a ako je živ, traži njegovu smrt, ali ne samo da ga udari i uzdiže se u svoju propast. Đavo ima mnogo načina da postigne svoj cilj, ali Bogu je potreban samo jedan da ga zagrize prašinu. Budi mudar, Simeone, ne zaboravi učenja svojih učitelja."

Simeon Vavilonac je stigao u Jerusalim sa knjigom mudraca sa Istoka pod rukom. Škola u kojoj je naučio zanat mudraca vuče vuče iz vremena proroka Danila, tog proroka i glavnog mudraca koji je jednom rukom služio svom gospodaru, a drugom kopao svoju propast oko njega. Ali dosta reči, neka predstava počne.

Simeon Vavilonski je sproveo svoja učenja u praksi. Uspeo je da probije led nepoverenja fariseja prema kraljevom novom prijatelju. Uspeo je da prevari kralja učestvujući u finansiranju njegovih kampanja ponovnog osvajanja i konsolidacije osvojenih granica. Iza Hasmonejčevih leđa, drugom rukom koja je bila slobodna, Vavilonac je stavio svoj potpis na sve zavere palate protiv kojih je Hasmonejac, poput atletike usred staze sa preprekama, izveo nemogući podvig preživljavanja svih svojih navodnih ubica. Jedan za drugim, svi ti pokušaji da mu se otkine glava sa vrata završili su smrću potencijalnih ubica. Umoran od toliko nesposobnog Hasmoneja, po njegovom mišljenju njegovi zemljaci nisu bili dobri ni za to, Aleksandar Jannej je tretirao leševe svojih neprijatelja kao što se postupa sa leševima pasa, bacaju ih u reku i tamo ih struja nosi u more zaborava.

Očajni za sudbinom Hasmoneja, fariseji su smislili plan planova, da unajme plaćeničku vojsku, da preuzmu vođstvo i objave mu otvoreni rat. Tonuo je u građanski rat, ali kakav lek. Hasmonejeva zvezda kao da je izašla iz samih dubina pakla. Ništa što su planirali protiv njega da ga svrgnu, bez obzira koliko suptilan i zamršen plan, buba je uvek izlazila živa. Imao je više života od mačke. Nije mogao biti ostavljen da umre.

Na savjesti štete, rekoše sebi. I tamo su unajmili Arape da okončaju sudbinu najtiranskijeg, najokrutnijeg i najkrvoločnijeg kralja kojeg je Jerusalim imao u svoj istoriji. Sve ovo u najstrožoj tajnosti. Poslednja stvar koju su Simeon Vavilonac i njegovi fariseji mogli da priušte je da čuju zvona o svojim planovima. Ne bih oklevao da ih sve ubijem, velike i male, sve u istom loncu. Kao što je rekla poslovica mudrog čoveka: Moramo biti nevini kao golubovi, lukavi kao zmije.

Ali pošto na ovom svetu ne možete prevariti sve odjednom, postojala je jedna osoba u ono vreme koju Simeonovi mađioničarski trikovi nisu mogli prevariti. Taj čovek je bio sveštenik Avija, poseban prorok Hasmonejski, o kome smo već videli nešto u prethodnim poglavljima.

Simeon je, naravno, takođe prisustvovao Avijinom redu da čuje proročište sa svojih usana. Njemu, da, njemu, kraljevom novom prijatelju, njegovom najzakletom tajnom neprijatelju, Avija je uputio reči koje su razbijale sve spletke.

"Ako se nebo bori protiv pakla oružjem đavola, kako će se ugasiti vatra koja proždire sve u njegovoj vatri?" upita čovek. "Da li upoređujete Boga sa njegovim neprijateljem? Da li se anđeo koji čuva način života okreće protiv svoje sudbine podižući vatru svog mača na drvo koje čuva kako bi sprečio bilo koga da mu se približi? Da li se onda smatra izgubljenim? Kakav će biti sud Gospodara vašeg protiv očaja vašeg? Čineći to, neće se odreći Boga koji mu je poverio svoju misiju? Ne borite se protiv đavola, vi se borite protiv anđela Božijeg, a čak i ako je on za vas, on ne može napustiti svoj položaj. Njegovo naređenje je čvrsto: Neka se niko ne približava. Zašto mislite da će mač pasti? Hoće li se pobuniti protiv Gospodara svoga zbog tebe? Zato prestani da igraš ludo. Vi se ne borite protiv čoveka, vi ratujete protiv Boga koji je postavio svog anđela između vas i života koji tražite prizivajući Smrt."

Proročište puno mudrosti koje je, zaslepljeno mržnjom, iznova i iznova padalo na kamenito tlo. Za trenutak se činilo da će se ukoreniti, ali čim su napustili Hram, miris krvi vratio im je čula u stvarnost svakodnevnog života.

8

Građanski rat

Na kojoj udaljenosti od rođenja građanskog rata fermentiraju oblaci koji će kišiti čorbu mržnje u kantama? Kako izbrisati tragove ožiljka između grudnog koša i leđa?

Fariseji i njihove vođe doneli su očajničku odluku da angažuju plaćeničku vojsku kako bi jednom za svagda okončali Hasmonejce. Nisu unajmili vojsku od deset hiljada Grka izgubljenih po povratku u domovinu, niti su prešli more u pravcu Kartage tražeći slobodu od Hanibalovih potomaka. Niti su se pozvali na čuvene iberijske ratnike. Niti su se dočepali varvarskih hordi. Da bi ubili svoju braću, Jevreji su zvali Arape.

Koliko dugo meso mržnje treba u loncu da se kuva? Kada otrov nije dovoljan, a tajne zavere suvišne, da li je legitimno pozvati samog đavola da odnese u pakao ono što je rođeno u žaru njegove vatre?

Kao što je to učinio sa mnogim drugim epizodama, zvanični istoričar Jevreja tog vremena prešao je preko uzroka koji su detonirali tu pobunu kao da gaze po jajima. Spreman da proda istinu za trideset srebrnjaka Cezarovog oproštaja i uz odobrenje jevrejske generacije koja je, između kulta cara ili sudbine hrišćana, plesala u čast zlatnog teleta pred Bogom i ljudima, Josif Flavije je prevideo ove uzroke u daljini rođenja tog građanskog rata.  tako strašno i perfidno da otkloni vekovno neprijateljstvo između Jakova i Isava.

Činjenica iza betonske ploče pod kojom su Jevreji sahranili sećanje na svoju prošlost je da je protiv zakona domovine Izrael unajmio Edom, Jakov je pozvao Isava da zajedno pobede đavola, ignorišući jer nije želeo da se toga seća, da je đavolu koji je porazio Adama, oca obojice, trebalo nešto više od saveza između braće da bi mu se presekao rep.

Bilo kako bilo, vodila se bitka između pristalica obnove Davidove monarhije i vernika Hasmonejske dinastije. I neprijatelji Hasmonejaca su bili ti koji su odneli pobedu u njegov logor.

Čini se da je taj isti Hasmonej, koji je hodao po tepisima satkanim kožom Šest hiljada, taj demon bez savesti koji se usudio da prokune Boga bogova spavajući sa svojim bludnicama u svom Hramu, taj nepobedivi sin pakla, kako se kaže, pobegao sa bojnog polja kao pacov.

Čak ni da umre kao što je čovek dostojan, prekasno su njegovi neprijatelji oplakivali.

Nažalost, kada je došlo do završetka pobede, pobednička vojska je napravila neoprostivu grešku povlačenja. Kao što sam rekao, otišli su da pokupe lovorike uspeha kada im je kajanje zahvatilo mozak i počeli su da razmišljaju o tome šta rade. Oni su predali kraljevstvo Arapima!

Između dokrajčenja Hasmoneja ili pod jarmom svojih tradicionalnih neprijatelja, fariseji su odlučili nezamislivo.

Istina je, ljubav prema domovini bila je snažnija od sećanja na toliko prošlih patnji. Dakle, pre nego što su bili uhvaćeni pod točkovima sopstvenih grešaka, prekršili su ugovor sa postignutom pobedom, fatalnom greškom zbog koje će uskoro zažaliti, zbog koje nikada neće dovoljno zažaliti.

Jednim od tih klasičnih obrta sudbine, pobednički državljani su se pridružili gubitničkim patriotama, i zajedno su se pobunili protiv plaćeničke vojske koja se već pripremala da osvoji Jerusalim za svog kralja.

Haluciniran ovim obrtom sudbine u svoju korist, Hasmonej se pretvorio iz pacova koji je bežao u gladnog lava, stao na čelo onih koji su ga još jednom proglasili kraljem i protjerali iz njegovog kraljevstva one koji su ga upravo videli kako beži kao pas.

Prvi koji su zažalili bili su fariseji.

Njegov povratak iz groba ubedio je njegove neprijatelje da imaju Hasmonejca za kuma samog đavola. Smirenost, spokoj sa kojim je Aleksandar ušao u Jerusalim slavili su skoro svi. To je bila tišina koja je prethodila oluji. Ubrzo nakon što se vratio u svoju palatu, nakon što je legao sa svim svojim konkubinama, nakon što je probavio poraz u naborima ružnog sna, umoran od obećanja onoga što nikada neće ispuniti, Hasmonejac je naredio da se vođe fariseja i stotine njihovih saveznika okupe zajedno dok se skupljaju grla stoke. Broj glava porastao je na toliko duša da niko nije mogao da zamisli kako će Hasmonejac skuhati toliko mesa.

Ono što se dogodilo pripada nesvetim sećanjima na Izrael. Ali ako postoji Dobro i Zlo i sve ima svoju suprotnost, ljudi koji imaju Svetu Istoriju takođe imaju svoju suprotnost, Zlu Istoriju. Rodu junaka ovih mračnih spisa pripadao je, bez ikakve sumnje, Kain, Aleksandar iz ovih hronika, i Kajfa koji je u ime svog naroda razapeo Sina Davidovog.

Jevrejski hroničar bi voleo da je sahranio ovo poglavlje zle istorije svog naroda. Kratka udaljenost između njegove generacije i one koja je pretrpela Nerona Jevreja učinila je nemogućim za njega da izbriše iz knjige života svog naroda događaj tamne zvezde iz ovog poglavlja.

U osveti za poniženje koje su ga oživeli, da bi se našao u bekstvu kao pacov koji se do tada hvalio da je najžešći lav u paklu, Hasmonejac je podigao osam stotina krstova na Golgoti. Ni jedan, ni dva, ni tri, ni četiri.

Ako vam je Strast Jagnjeta preneta u fizičkom tako teškom, sačekajte dok ne saznate kakve patnje je tih osam stotina koza moralo da preživi.

Hasmonej je najavio da će proslaviti gozbu. Uzimao je i pozivao poznanike i strance, strance kao i patriote. Proslava je trebalo da bude Neronian. Pa, prirodni znak ljudske inteligencije je imitacija, pošto Neron nije rođen neko je morao da se uzdigne kao model budućeg ubice hrišćana u rasutom stanju. Ko je osim njega, originalan čak i u letu?

On je odredio dan. Nikome nije rekao ni reč o iznenađenju koje je izmislio. I banket je počeo. Hasmoneo je uzimao meso i vino da bi nahranio puk, unajmio strane prostitutke, naručio nacionalne da se bave svojim poslom kao nikada ranije. Ništa nije nedostajalo. Hrana u izobilju, vino po buretu, žene po komadu.

"Gde ćeš naći drugog kralja kao što sam ja?" u uvodu u svoje ludilo Hasmonejac povika da čuje Nebo obožava osam stotina prokletih koji su već rezervisali mesto na osam stotina krstova koji su krunisali Golgotu od padina do šetnice vrha.

Tokom poslednjih nekoliko dana svi su se kladili da se Hasmonejac neće usuditi da to učini. Rođaci onih koji su bili uključeni u sablasni spektakl molili su se Nebu da se ne usuđuje. Kako su ga malo poznavali! Jevreji još nisu saznali i još uvek odbijaju da poveruju da je ista majka koja je rodila Avelja hranila čudovište njenog brata u svojoj utrobi.

"Samo Grkinje rađaju zveri?" vičući od vrha grla do pluća, Hasmonejac je čuo njegov glas sa vrha zidova. "Eto vam dokaza za suprotno. Evo ih osam stotina."

Neron nije bio tako loš. Barem je ludak par excellence razapeo strance. Ovih osam stotina bili su svi zemljaci njegovog dželata, sva braća njegovih gostiju.

To je bilo iznenađenje. Umesto da ih osuđuje ili ubija njihove neprijatelje, a da niko ne može da ga okrivi za njihovu smrt, Hasmonejac ih je okupio kao stoka i osudio ih da umru na krstu. Jer da, zato što je on bio kralj, a kralj je bio Bog. A ako to nije bio Bog, nije bilo važno, to je bio Đavo. Toliko vozi, vozi toliko.

Planina Golgota je bila prepuna krstova. Kada su gosti zauzeli svoja mesta u svojim foteljama, osam stotina krstova je još uvek bilo prazno. Spektakl je bio zlokoban ali zadovoljavajući ako je sve ostalo tiha pretnja. Ova pozitivna misao u umu počela je da se dočepa vina.

Na kraju, koji je manje-više jeo ono što nije mogao, popio ono što nije napisano i zadovoljio svoj mačo instinkt po svom ukusu, Hasmonejac je izdao naređenje. Po njegovoj komandi paradiralo je osam stotina osuđenih.

Odmah su počeli da ih obese sa drveta. Krst za glavu. Ako je neko od prisutnih osetio da im se srce slama, niko se nije usudio da pusti suzu. Vino, bludnice, zadovoljstvo da vidim kako umire kao razbojnik, neko ko je do juče paradirao svojim statusom kneza naroda, svi su zajedno učinili ostalo.

"Šta radite sa pacovima koji napadaju vaš dom? Da li ćeš poštedeti njeno prokleto potomstvo, ili ćeš i nju poslati u pakao?" U ekstazi tragedije Hasmonejac je ponovo zavijao sa zidina Jerusalima.

Ono što je usledilo niko nije očekivao. Hasmoneo je bio vreća iznenađenja. Možda ni vi, čitaoče, ne biste to zamislili da vam ne kažem o tome i izazovem vas da pogodite. Svi su verovali da će raspećem osam stotina fariseja Hasmonejčeva žeđ za osvetom biti zadovoljena. Već su okretali leđa žrtvama na njihovim krstovima kada je osam stotina porodica počelo da cirkuliše, osam stotina porodica od osam stotina nesrećnika izloženih zvezdama svoje sudbine. Žene, deca, porodica po porodica zauzimali su svoje mesto u podnožju krsta glave porodice svake kuće.

Zaprepašteni, verujući da su pozvani da žive paklenu noćnu moru, oči gostiju na banketu jevrejskog Nerona su se raširile. Paralizovani od užasa, shvatili su šta će se dogoditi. Poslednja i najsvežija inkarnacija Đavola trebalo je da mu preseče glavu i telo u isto vreme. Ako je čovek glava porodice onda je njegova porodica telo, a ko je ludak koji ubije glavu i ostavi u životu telo puno mržnje da se osveti?

Hasmonejska vojska dželata povukla je svoje mačeve u očekivanju naređenja čoveka koji je Jerusalim učinio đavoljim prestolom.

Sva tela su im već bila pred nogama, njihove žene, njihovi sinovi i kćeri drhtali su od užasa i očaja, plačući nad sudbinom svog oca kada ih je, verujući da im sudbina plače, zrak kraljevog ludila probudio iz njihove iluzije.

Još jednom, na vrhuncu svog ludila, Hasmonejac uzbuđeno uzvikne: "Jerusalime, seti me se." Zatim je dao satansko naređenje.

Zaklali su ih sve, žene i decu, u podnožju osam stotina krstova i njihovih osam stotina koza. Dželati hasmonejskih ubica izvukli su sekire i mačeve, podigli ruke i započeli svoj pakleni i sablasni zadatak. Niko nije mrdnuo prstom da spreči zločin.

(O ovom zločinu malo je više napisao zvanični istoričar Jevreja. Govoreći u svom prologu da je istina njegov jedini interes, nakon čitanja njegove priče čovek se pita kakvu ljubav prema istini đavo može imati. Ali nastavimo dalje).

Ohlađeni, verujući da žive san, gosti su prisustvovali trećem delu paklene predstave bez pomeranja sa lokacije. Drugi glumci u velikoj reprezentaciji Hasmonejaca, njihovi mozgovi su bili zaslepljeni platom. Da budem iskren, niste morali da budete veoma pametni da pogodite ostatak. Hasmonejac je tada naredio da se raspeti zapali. I da se zabava nastavila.

I zabava se nastavila pod poplavom alkohola, mesa i bludnica.

Sledećeg dana ceo Jerusalim potrča u Hram da nađe utehu u proročištu Jahvinom.

Čovek Božiji je samo rekao, "Uništenje koje će doneti propast ovom narodu je određeno."

9

Posle osam stotina

Posle okrutnosti i ludila, ništa nije moglo biti isto. Ambicija jednih, fanatizam drugih, svi su ih sve odveli u ćorsokak. Kralj podiže svoje ubilačko ludilo, pušta ga da padne na strance, u redu, ali kada je u celoj istoriji kraljevstva Judinog ijedan kralj ustao protiv svog naroda da počini takav zločin?

Slava koju su Makabejci stekli Jevrejima pronađena je dan posle pokolja Osam stotina puzeći kroz najniže ponore pristojnosti i poštovanja koje pripada jednom narodu prema drugom. Žigosani kao čudovišta koja proždiru njihovu decu, oni koji su do juče hodali među neznabošcima tvrdeći za sebe status Izabranog naroda sutradan morali su da se sakriju od svačijih očiju kao da beže od samog Satane. Ali vratimo se u Jerusalim Sveti.

Neko vreme krik bola i tuge smirivao je neutaživu žeđ za osvetom rođaka Osam stotina. Ali pre ili kasnije, mržnja prema smrti će se proširiti i pokrenuti ulicama sejući smrt na trotoarima. Ko bi prvi pao? Na uglovima, u mraku uličica, ispod bilo kakvih vrata. U bilo koje vreme, u bilo kojoj prilici, kraljevi strani dželati?

Ne! To bi bili oni, sadukeji. To će biti sinovi Aronovi, svi sveštenici, svi sveti, svi sveti, svi nepovredivi, koji će prvi spoznati osvetu. Pa, osveta se ne bi mogla hraniti kraljem, ona bi bila na mesu njegovih saveznika. Zetovi, rođaci, tazbine, zetovi, žene, svekrve, bake i dede, unuci, svi su bili na nišanu bodeža.

Bilo da su napustili Hram, ili da li su otišli iz svojih domova na svoja polja, gde god da se nađu, mržnja će biti bačena na njih, ne razlikujući pravednika od krivog, grešnika od nevinog. Ne bi bilo milosti, ni četvrtine. Sa svojom sablasnom lekcijom Hasmonejac beše skrenuo bodež sa svojih leđa. Ko će ih sada spasiti? Jedan po jedan. Kada su zatvorili oči kod kuće ... Iz senke bi se pojavila dva srebrna novčića u potrazi za bazenima za postavljanje šatora. Kada životinja treba. .. kandže bi izašle iz rupa u zemlji. Ne, saduceji neće spavati u miru, niti će od tog dana živeti u miru. Doći će dan kada će im se činiti da je bolje da žive u paklu nego da trpe pakao života.

I tako je i bilo. Ulice Jerusalima budile su se svakog dana nakon masakra Osam stotina usred zavijanja udovica i siročadi koji su tražili pravdu od kralja. Kralj je bio oduševljen kad je video kako su ga ostavili na miru dok su se međusobno ubijali.

Istina je, u svom ludilu Hasmonejac je uživao gledajući svoje saveznike kako žive u teroru kao pacovi zarobljeni u kući gladnih mačaka. Što se njega tiče, njegova lična bezbednost je bila zapečaćena od svih rizika. Bez razlikovanja starosti ili pola, jednom je ubio Šest hiljada u jednom danu. Ovaj je još jednom progutao 800 neprijatelja sa svojim porodicama. Da li su hteli još više? Još uvek je imao hrabrosti da udvostruči broj poginulih.

Zašto osam stotina krstova? Zašto ne sedam stotina? Ili tri hiljade i četiri stotine?

Činjenica je da su Hasmonejci imali sećanje na zveri. Ljudsko biće prevazilazi traume iz detinjstva, razlikuje se od zveri po svojoj sposobnosti da zaboravi štetu koju je pretrpeo u nekom trenutku u prošlosti. Zver, s druge strane, nikada ne zaboravlja. Godine mogu da prođu, čak i ako prođe decenija, rane ostaju zaglavljene u njihovom sećanju. S vremenom, štene postaje divlja zver; Onda jednog dana upoznaje svog neprijatelja iz detinjstva, njegova rana se otvara i po inerciji skače da se osveti. Ovog tipa je bilo sećanje na Hasmonejca.

Zašto osam stotina duša? Zašto ne sedam stotina ili tri hiljade četiri stotine?

Ljudi su morali da znaju istinu. Ceo svet je morao da zna njegovu istinu. Istorija je morala da zabeleži u svojim analima osnovni uzrok mržnje Hasmonejaca prema farisejima. Koliko je hrabrih ljudi pratilo Makabea na dan pada hrabrih? Nije li to bilo samo osam stotina? Zar nisu očevi osam stotina raspetih fariseja izdali naređenje da se povuku i predali Heroja neprijatelju? Zašto su to uradili? Zašto su te kukavice ostavile Heroja i njegovih osam stotina Hrabrih na miru pred neprijateljima?

"Reći ću ti", uzviknu Hasmonejac sa zida. "Jer su se bojali da će Junak ustati kao kralj. Kukavice, prodali su Heroja i predali ga da ućutkaju strah koji su gajili. Ali reci mi, kada, u koje vreme, u kojoj tajnoj prilici je heroj svojih osam stotina hrabrih pobegao da ih povede protiv Jerusalima i proglasi se kraljem? Njegova duša nije poznavala nikakvu drugu ambiciju osim slobode svog naroda. Srce mu je kucalo samo od želje za slobodom. Vaši očevi su ga izazvali da preda komandu, da se stavi pod njihovu komandu, ignorišući da ovaj Hrabri ne priznaje nijednog kralja i gospodara osim svog Boga. Stavili su ga na kušnju, gurnuli ga na ivicu ponora verujući da će Hrabri okrenuti leđa smrti. Uzeli su puls Šampiona Svemogućeg. Pa, ovo je isplata koju vaš kralj i gospodar stavlja u vaše torbice. Uzmite svoju platu, kukavice. Dodirnuo si Šampiona koga je Bog podigao za tebe da ti da slobodu po cenu krvi njegove i celog svog domaćinstva. Zar ne želiš raj? Tamo te šaljem da tražiš platu od Svemogućeg. Ti si prezirao njegovu slavu i njegovu slavu. Morao si da pobegneš sa bojnog polja da bi mu dokazao da je pobeda tvoja, da je bez tebe ništa. Radujte se, jer ćete ga uskoro videti licem u lice."

Bez obzira koliko je govorio, bez obzira na to kakvim je razlozima opravdavao svoju savest, Hasmonejac je znao da posle masakra 1800. godine, ništa ne može biti isto. Posle te ode dubinama pakla nije mogao očekivati ništa osim uništenja svoje kuće. Avija mu je to prorekao, i ne želeći ga ili tražeći, on ga je prouzrokovao. Sudbina, sudbina, pogrešan korak preduzet bez ispravljanja, još jedna nepredviđena greška koja nameće zakon nužde, čiste slučajnosti, haosa, sudbine, neodgovornosti naroda i njihovih snova o pravdi, slobodi i miru. Kako možemo kriviti boginju sreće za davanje opakih poljubaca? Ponekad pobedite, a ponekad izgubite. Gore dinastije su uspele da naprave mesto za svoju decu na ravnici vekova. Ali zbog čega? Na kraju, svaka kruna završava bačena na vrh stola, najviši lonac pogađa onoga koji je izgledao kao da ima najmanje nogu i slavu sutrašnjice opasuje niko jučerašnji. Sa prestola svet je kutija cvrčaka; Onaj koji najviše viče je kralj. Zašto ljudi nisu zadovoljni svojom sudbinom? Zašto on želi više pravde, više slobode? Ako mu pružite ruku, on će vas uzeti za ruku. Uvek pronalazi razlog da uništi sreću svojih vladara. Da nije bilo činjenice da su predmeti neophodni, zar ne bi svima bilo bolje da su mrtvi? Ili barem gluvonemi?

Sumorni odrazi Hasmoneja u njegovim trenucima preplavljenosti nisu se smeli propustiti. Više puta ih je puštao da mu izlaze iz glave, a da nije ni primetio da su prisutni njegovi pretorijanski poglavice. Njihovi đavolski osmesi odgovarali su rečitije od dužeg i dubljeg govora najšarolikog i najupadljivijeg mudraca.

Da li su životi njegove dece bili u opasnosti? I da li bi i dalje bili takvi da nije ostao živ Jevrejin?

To je bio lukav izbor. Kada ga je depresija ugušila, Hasmonej ju je milovao. Ali ne. To bi bilo previše. Morao je da pronađe pametnije rešenje. Okretanje leđa činjenici da je prešao granicu neće rešiti problem. Morao sam da razmišljam. Nakon masakra osamnaest stotina, ništa više nikada neće biti isto. Morao je da pronađe izlaz iz lavirinta pre nego što njegova porodica otvori vrata pakla i plamen mržnje ih proguta.

Da, ništa više nikada neće biti isto.

Nisu to razumeli samo Hasmonejci. Simeon Vavilonac je takođe razumeo ovo. Avijine reči su mu odzvanjale u glavi punom dimenzijom njegove večne stvarnosti. "Mržnja rađa mržnju, nasilje rađa nasilje, i oboje će proždrijeti sve svoje sluge." Gde su magijske veštine zapravo vodile Simeona Vavilonskog? Krv osam stotina opterećivala mu je savjest. Težina ga je slomila. Avija je uvek bio u pravu. Nikada se nije umorio da to kaže: "Ko uzima bokal i ide po vodu u gorućoj šumi? U tu svrhu, takva sredstva".

Ali, naravno, koji drugi savet se može očekivati od čoveka Božijeg?

Šta još?!

Da polažu oružje i ne napuštajući cilj stave u službu obnove Davidove monarhije sredstva koja odgovaraju takvoj stvari, na primer?

Ubeđen činjenicama, Simeon Vavilonski ih je položio i postao učenik i saputnik Aviji, koji je tako dugo propovedao u pustinji tih kamenih srca.

Sa svoje strane, očaj Hasmonea je rastao kako su dani prolazili. Avijino proročanstvo o sudbini njegove kuće počelo mu je da mu postaje toliko očigledno da je, uprkos svim izgledima, popustio. Ne zato što je težina koju je njegova savest mogla da podnese, još uvek dovoljno jaka da izdrži još nekoliko hiljada leševa, pokrenula njegovu utrobu. Pravi uzrok mentalnog ugnjetavanja koje je okruživalo njegov vrat i ostavilo ga bez daha bio je u sudbini koju je isklesao za svoju decu. On sam beše naoštrio sekiru. Zbog njega su njegova deca postala predmet Božjeg gneva. Dželat koji je trebalo da im odseče glave još se nije rodio, ali ko će ga uveriti da se neće roditi?

U potezu dostojnom svojih užasa, Aleksandar Jannaeus je sklopio sporazum o nacionalnom pomirenju sa svojim neprijateljima. Abija i Simeon Vavilonski će biti garanti tog pakta koji će obezbediti živote njihovih potomaka među drugim porodicama u Jerusalimu. Državni pakt je bio sledeći.

Nakon njegove smrti kruna će preći na njegovu udovicu. Kraljica Aleksandra će obnoviti Sanhedrin. Na ovaj način, bitka za kontrolu nad Hramom u izvoru svih krajnjih zala će biti zatvorena između fariseja i sadukeja. Njegov sin Hirkan II će primiti visoko sveštenstvo.

O smrti kraljice Aleksandre, da li je kruna prešla na njenog drugog sina Aristobula II ili je on krunisan za legitimnog naslednika kuće Davidove, zavisiće od rezultata potrage za Solomonovim sinom.

Nakon smrti kraljice Aleksandre, kuća Hasmoneja nije mogla biti kriva za poslednje događaje do kojih su vodili potragu. Ovaj deo ugovora je trebalo da se čuva u tajnosti između kralja, kraljice, Hirkana II, i dvojice ljudi kojima je verovao, Abije i Simeona Vavilonskog.

Njegova udovica će uzdignuti ovu dvojicu ljudi na čelo Sanhedrina na čelu sa Hirkanom II. Ovaj završni deo pakta ostao bi tajna kako bi se sprečilo princa Aristobula da se pobuni protiv volje svojih roditelja i zatraži krunu.

Aleksandar Janneo je umro u svom krevetu. Na prestolu ga je nasledila njegova udovica. Alejandra Salome vladala je devet godina. Verna potpisanom paktu, kraljica Aleksandra je obnovila Sanhedrin, predajući svoju vladu pod jednakim uslovima farisejima i saducejima. Njegov sin Hirkan II dobio je visoko sveštenstvo. Knez Aristobul II je bio otuđen od sukcesije i od državnih pitanja. Tajni deo pakta, potraga za Solomonovim živim naslednikom, više neće zavisiti od kraljice Aleksandre, već od dvojice muškaraca kojima je njen pokojnik poverio misiju. Misija koja bi trebalo da se završi tokom Aleksandrine vladavine i ostane u tajni koja ga je rodila. Iako mlad, ako bi takav plan za obnovu Davidove monarhije stigao do ušiju kneza Aristobula, niko ne bi mogao reći da u svom ludilu neće ustati u građanskom ratu protiv svog brata.

To je bilo devet godina relativnog mira. Dvojica muškaraca zaduženih za pronalaženje Solomonovog zakonitog naslednika uživali su devet godina da pretraže više klase kraljevstva i pronađu njegovo boravište. Kažem relativni mir, jer su rođaci 800-ih iskoristili moć da zalivaju ulice Jerusalima krvlju sopstvenih dželata.

Kraljica i sadukeji, nemoćni da obuzdaju žeđ za osvetom koja je svakodnevno nekažnjeno oduzimala njihove žrtve, svake godine oči osuđenika počele su da se sve više fokusiraju na princa Aristobula kao spasitelja. Aristobul je spavao u nadi da će vladati posle smrti svoje majke, morao je da bude izvučen iz svog prijatnog stanja kao prestolonaslednik, da nastavi sa sada i izvrši državni udar koji je saducejska bespomoćna situacija bila gestična.

Pod ovim okolnostima, koliko su vremena Simeon i Avija imali da pronađu Solomonovog zakonitog naslednika? Koliko dugo su mogli da prebrode građanski rat koji se spremao na horizontu?

Bog zna da su Simeon i Avija tražili, da su pretražili celo carstvo u svojoj potrazi. Pomerali su nebo i zemlju u svojoj potrazi. I bilo je to kao da je Zoruvavelova kuća isparila sa judejske političke scene nakon njegove smrti. Da, naravno da je bilo onih koji su tvrdili da su potomci Zorovabela, ali kada je došlo do stavljanja relevantnih genealoških dokumenata na sto, sve je ostalo u rečima. Dakle, vreme teče protiv njega, kraljica majka se svakim danom približava grobu, knez Aristobul II postaje sve jači svake godine pod zaštitom saduceja koji su se zalagali za državni udar koji bi im dao moć; i oni, Avija i Simeon, bili su sve dalje i dalje od onoga što su tražili. Njegove molitve nisu se uzdigle na nebo; Glasine o građanskom ratu, s druge strane, izgledale su tako. U devetoj godini svoje vladavine kraljica Aleksandra je istekla. Sa njom je umrla nada restauratora da će pronaći Solomonovog zakonitog naslednika.

10

Saga o prekursorima

Posle smrti Hasmonejca, posle regentstva kraljice Aleksandre, dok je Hirkan II zauzimao svoj položaj prvosveštenika, posle građanskog rata protiv njegovog brata Aristobula II, Bog je probudio duh inteligencije u Zahariji, sinu Avijinom.

Pozvan u sveštenstvo jer je bio sin Aviji, Zaharija je svoju karijeru u administraciji Hrama usmerio na oblast istorije i rodoslovlja porodica Izraela. Poverenik svog oca, sa kojim je Zaharija delio svoju revnost za dolazak Mesije, dok su njegov otac i njegov saradnik Vavilonac vodili potragu za naslednikom Judine krune, Zaharija je zamislio u svojoj inteligenciji da otvori arhive Hrama. Kada je neuspeh u potrazi za zakonitim naslednicima Zorovavelja bio svršena stvar, Zaharija se zakleo sebi da neće stati dok se police ne okrenu naglavačke, i tako mi Jahve, da neće stati dok ne nađe trag koji će ga odvesti do kuće Solomonovog živog naslednika.

Jerusalimski hram je ispunjavao sve funkcije države. Njeni zvaničnici su delovali kao birokratija paralelno sa onom samog Suda. Registracija rođenih, plate njihovih zaposlenih, računovodstvo njihovih prihoda, Škola doktora prava, sve ove mašine funkcionisale su kao autonomni organizam.

Pozicije moći su bile nasledne. Oni su takođe zavisili od uticaja svakog aspiranta. Kao aspirant, aspirant Zaharija bi imao u svoju korist tri klasične sile sa kojima je svako mogao da stigne do vrha.

Imao je duhovno vođstvo svog oca. Imao je uticaj i punu podršku jednog od najuticajnijih ljudi unutar i izvan Sanhedrina, Simeona Vavilonskog, Semaja tradicionalnih jevrejskih izvora. U njima se Abija naziva Abtalion, iskrivljenje hebrejskog originala, čijim je izopačenjem jevrejskih izvora jevrejski istoričar nastojao da sakrije od očiju budućnosti mesijanske veze između generacija pre rođenja i samog hrišćanstva. I što je najvažnije, Zaharija je imao duh inteligencije koji mu je Bog dao da dovede svoj poduhvat do uspešnog završetka.

U komandi sage o restauratorima koju su predvodili Avija i Simeon Vavilonski, čija su imena - rekao sam - izopačeni od strane kasnijih jevrejskih istoričara kako bi ukorenili poreklo hrišćanstva u umu ludaka, Bog je ponovio igru koja se odigrala između njegova dva sluge, probudivši u sinu Simeonovog duh preteče koji je izazvao u sinu svog partnera.

Pošto je roditeljima uskraćivao pobedu, jer je slava trijumfa bila rezervisana za njihove sinove, veća od Avijine nego Simeonove, Bog je hteo u svom sveznanju da sin Simeonov, Simeon kao njegov otac, ima sina Avijinog za svog učitelja, zatvarajući prijateljstvo koje je već postojalo između njih vezama koje uvek traju.

Takođe, kao i njegov otac, Simeon Mlađi je izgledao kao da je rođen da uživa u udobnom i srećnom životu, daleko od duhovnih briga Avijinog sina.

Komadić takvog oca, Simeon Mlađi ujedinio je svoju budućnost sa Zaharijinom budućnošću stavljajući mu na usluzi bogatstvo koje je nasledio od svog oca.

Čovek mora da je bio veoma glup – govoreći o Zahariji – da bi bio podržan od strane takvih sila da ne uspe u svom pokušaju da se uzdigne do piramide templarske birokratije i da se uzdigne na vrh kao direktor istorijskog arhiva i glavni genealog teokratske države u koju je, nakon osvajanja Jude od strane Pompeja Velikog, pretvoreno drevno kraljevstvo Hasmonejaca. Ova nesposobnost prevaziđena nemerljivom inteligencijom svog Boga da se probije, Zaharija je stigao do vrha i postavio svoju zastavu na najviši vrh građevine Hrama.

Vremena su ionako bila teška. Građanski ratovi su opustošili svet. Horor je uspostavljen kao pravilo. Hvala Bogu da je neuspeh Simeona i Abije završio sa kompenzacijskim srećnim završetkom.

Nakon smrti kraljice Aleksandre, dogodilo se ono što se dugo videlo. Aristobul II je tvrdio krunu za sebe, suočio se sa svojim bratom Hirkanom II na bojnom polju i odneo pobedu. Ali ako je sanjao da legalizuje svoj državni udar, nije mu trebalo dugo da shvati svoju grešku.

Svet više nije bio spreman da se vrati u dane njegovog oca. Sami sadukeji više nisu bili voljni da izgube prerogative koje im je dao Veliko vijeće. Ni sadukeji ni fariseji nisu bili zainteresovani za povratak na status kvo pre inauguracije Sanhedrina. Očigledno farisejima manje nego sadukejima. Tako je dogovoreno da se na scenu dovede otac budućeg kralja Iroda, Palestinac po rođenju, Jevrejin silom. Po naređenju fariseja, Antipater je unajmio cara Arapa da protera Aristobula II sa prestola.

Manevar stavljanja težine pobune na ramena Hirkana II bio je trik Sanhedrina da se povuče u slučaju poraza ugovorenih snaga. Tekuća ratna situacija rešena je u korist Hirkana II zahvaljujući božanskom predznanju, koji je ubacio rimskog vojskovođu tog vremena između braće, na trijumfalnu šetnju kroz zemlje Azije. Govorimo o Pompeju Velikom.

Nakon osvajanja Turske i Sirije, rimski vojskovođa je dobio ambasadu od Jevreja moleći ga da interveniše u njihovom kraljevstvu i zaustavi građanski rat u koji su ih strasti uvukle. Mi smo u šezdesetim godinama prvog veka pre nove ere.

Pompej je pristao da deluje kao arbitar između dva brata. Naredio im je da odmah dođu da mu daju izveštaj o razlozima zbog kojih su se međusobno ubijali. Ko je bio Kain, ko je bio Abel?

Pompej nije ulazio u diskusije ove prirode. Sa autoritetom gospodara univerzuma, on je govorio reči mudrosti i obznanio svoj Solomonski sud o slučaju. Od tog dana do daljnjeg reda, carstvo Jevreja je pretvoreno u rimsku provinciju. Hirkan II je vraćen na svoje funkcije šefa države, a Antipater, Irodov otac, kao šef njegovog osoblja. Što se tiče Aristobula, on je morao da se povuče u građanski život i zaboravi na krunu.

I tako je i učinjeno. Pompej je zatim otišao sa rimskim orlovima da završi svoje osvajanje mediteranskog univerzuma, ostavljajući zvona koja zvone u Jerusalimu za usvojeno rešenje, od svih najgorih najboljih.

U to vreme zmaj ludila slobodno je koračao kroz sve granice Drevnog sveta. On je to radio od zore vremena, ali ovaj put, kada su se dogodili rimski građanski ratovi, đavo je bio mudriji zato što je bio star nego zato što je bio genije, njegovi ognjeni jezici stvorili su ljude zlobnije nego ikada. Za razliku od drugih jezika koji su činili svece, oni od Đavola su rađali čudovišta koja su prodavala svoje duše u pakao zbog efemerne moći slave oružja. Poput superzvezde koja potpisuje ugovore o krvavom venčanju sa mladom i mladoženjom Smrti, Princ Tame je sve vreme potpisivao autograme, nadajući se u svom očiglednom ludilu da će od svog Stvoritelja dobiti aplauz zbog onoga koji je Bogu dao ultimatum.

Broj mrtvih u rimskim svetskim ratovima nikada nije zabeležen. Budućnost nikada neće saznati koliko je duša nestalo pod ludim točkovima Rimskog carstva. Čitajući hronike tog Carstva tame na Zemlji, čovek bi se usudio reći da je sam Đavo bio angažovan kao savetnik Cezara. Još jednom je Zver lutala granicama sveta izvršavajući svoju suverenu volju.

Usred tih krvavih vremena, kada je čak i slepac mogao da vidi nemogućnost suprotstavljanja novom gospodaru univerzuma, još gore ako aspirant nije bio ništa više od muve na leđima slona, protiv svake logike i zdravog razuma Aristobul II je prošao Solomonsko suđenje Pompeju Velikom i proglasio se u oružanoj pobuni protiv Carstva.

Neograničena ambicija za apsolutnom moći ne poznaje rasu ili vreme. Istorija je videla kako zec skače više puta nego što anali modernih nacija mogu da se sete. Čini se da je jaz između čoveka i zveri manje opasan od čovekovog skoka u stanje sinova Božjih. Pa ipak, oni koji poriču budućnosti čoveka ono što mu pripada po pravu stvaranja, to su isti oni koji onda brane ideju evolucije vatrom i mecima. Mi ne znamo da li sa sumnjom u Božije namere u stvaranju čoveka nauka krije otvorenu pobunu protiv završne faze programirane u našim genima od nastanka istorijskog doba. Na kraju, to je moglo biti samo pitanje kranijalnog ponosa na kvadrat sa njegovom moći. To jest, ne poriče se da Bog postoji; ono što postoji je odbijanje da se živi hronika prorečena. Mislim, zašto moramo da budemo pasivni objekti istorije napisane pre nego što se rodimo? Zar nije bolje biti aktivni subjekti tragedije koju je napisala sudbina?

Dubine ljudske psihologije nikada ne prestaju da zadivljuju. U tami ponornih jama uma, svetleća stvorenja lepa kao zvezde u noći iznenada se pretvaraju u monstruozne zmajeve. Njihove vatrene strele proždiru svaki mir, krše svaku pravdu, poriču svaku istinu. I žudeći za moći pobunjeničkih bogova, oni se slažu sa onima koji, ne verujući u evoluciju, veruju kada potvrđuju da posle čoveka postoji nešto drugo.

Na kraju krajeva, ne radi se toliko o verovanju ili ne verovanju, već o izboru između bića Zveri i bića dece Božije.

U tom pogledu Aristobul II je imao mentalnu strukturu vrlo tipičnu za njegovo vreme. Ili je imao sve ili nije imao ništa. Zašto deliti moć? Između Kaina i Avelja on je izabrao ulogu Kaina. I uopšte nije prošlo loše. Zašto je Rimljanin sada došao da mu ukrade plod njegove pobede?

Dok mu je Pompej Veliki nametnuo svoju volju na vrhu mača, a mit o nepobedivosti Ubice gusara držao je njegovu strast na odstojanju, sve je bilo izvezeno na Spasitelju Mediterana. Čim se Pompej okrenuo Aristobulu, izašla je Hasmonejeva vena i on se posvetio onome što je najbolje znao, ratovanju.

Način na koji je shvatio da vodi rat barem je to sproveo u praksi.

Gde god da je jahao, posvetio se ostavljanju svog traga. Farma ovde, druga tamo, Judeja će se dugo sećati očevog sina. Vatra, propast, pustoš, neka se piše istorija i ono što je napisano ostane zapisano, ako ne u analima istorije barem na leđima naroda!

Drevna Zmija je morala da zna da se približava Dan Jahvin, dan osvete i besa. Levijatan na nišanu pakla udvostručio je vatru u sebi i sa vrha svoje proklete slave počeo da vodi vojsku tame do njene nemoguće pobede.

Brat protiv brata, carstvo protiv carstva. Čak je i svemoćni rimski senat drhtao od straha onog dana kada je Cezar prešao njegovo Crveno more. Zbog Osvajača Galije koji je upravo viđen kao priznati gospodar Azije, taj isti Pompej je viđen kako prelazi Veliko more, bežeći kao mačka da bi na kraju bio ubijen kao vaš na plaži po naređenju faraona u suknjama.

On je došao u Egipat u potrazi za svojim bivšim partnerom koji je pretvorio reku u frazu za legendu, i tamo bi bio sahranjen od strane istog faraona koji je ubio Pompeja da provincijske vojske Azije nisu proviđeno intervenisale u njegovu korist, među čijim se eskadronima jevrejska konjica isticala u hrabrosti i hrabrosti,  dajući mu pobedu i, što je još važnije, spasavajući život Osvajača Gala. Spasenje koje je Jevrejima Carstva donelo najslobodniju zahvalnost Cezara, i povratio za naciju izgubljenu reputaciju hrabrih ratnika.

Nužnost koja tjera moćnike da trebaju sebe bila je ona koja je bacila načelnika jevrejskog generalštaba u naručje novog gospodara mediteranskog univerzuma, oca Irodovog koji je za jevrejski narod dobio počasti milosti, kao što sam rekao, a za njega i njegovu kuću prijateljstvo onoga koji je zahvalan što je dobro rođen.  onaj jednog i jedinog Julija Cezara.

Ova poslednja milost nije prošla tako dobro u Jerusalimu kao u porodičnim krugovima zainteresovane strane. Ali s obzirom na upornost Hasmonejskog sina da sledi stopama svog oca, bio je poštovan kao potporni zid. U takvim vremenima Jevreji su malo ili nimalo verovali da treba da se plaše munje na vlast palestinskog šteneta, Iroda.

Čak ni kada je Irod pokazao više nego dovoljno hrabrosti da razbije vojsku galilejskih razbojnika i osudio ih na smrt kršeći zakone Jevrejskog senata?

Iskoristivši svoj status poručnika u severnim snagama, Irod je zarobio bandite, razmontirao njihove baze i osudio njihove vođe na smrt. Ništa neobično ako je to bio jevrejski poglavica. Problem je bio u tome što je pripisujući sebi funkcije Sanhedrina - da sudi i osuđuje na smrt - Irodova lična ambicija bila izložena i prisilila Veliko vijeće da im podseče krila dok je još na vrijeme.

Pitanje suđenja idumejskom štenetu bilo je složeno zbog toga ko je bio njegov kum, sam Cezar. Poenta je bila u tome da ako mu ne podrežu krila, niko ne bi mogao da zaustavi njegovu munjevitu trku do prestola.

Simeon Vavilonski i Avija su ovaj argument izneli drugim članovima tribunala koji su se sastali da sude Irodu. Da li su izbegli uzurpaciju Davidovog prestola od strane Jevreja po rođenju da vide Palestinca kako stavlja svoje dupe na njega?

Bez straha od Idumejskog mladunčeta, Simeon Vavilonski je izneo svoju presudu pred svima: Ili će ga osuditi na smrt sada kada su ga imali na milost i nemilost, ili će se pokajati za svoj kukavičluk onog dana kada je Antipaterov sin sedeo na prestolu Jerusalima.

Irod se okrenuo da pogleda starca koji mu je prorokovao na svetlosti dana ono što je toliko puta video u snovima. Zapanjen što je među tim kukavicama našao hrabrog čoveka, zakleo se tamo, u prisustvu svih svojih sudija, da će ih onog dana kada obuče krunu sve pobiti mačem. Svi osim jednog čoveka koji se usudio da joj kaže u lice šta oseća.

Kada je Irod bio kralj, to je bila prva akcija koju je preduzeo. Osim svog posebnog proroka, on je odrubio glave svim članovima Sanhedrina.

11

Genealogija Isusova po Sv. Luki

Usred tih dana krvavih užasa, Priroda je prkosila paklu, preplavljujući zemlju lepotom. To je zaista bilo vreme lepih žena. U službi svog Gospoda, priroda je začeta ženu izuzetne lepote i dala joj ime. Nazvao ju je Izabela.

Jelisaveta je bila ćerka jedne od svešteničke porodice više klase Jerusalima. Njegovi roditelji su pripadali jednoj od dvadeset četiri porodice naslednika dvadeset četiri smene Hrama. Njeni roditelji su bili klijenti Simeonove kuće, i izuzetna lepota te devojke otvorila je vrata srca Simeona Mlađeg, sa kojim je odrastala kao sestra.

Izabelini roditelji mogli su samo blagonaklono da gledaju na odnos koji su dečaci imali jedni sa drugima. Razmišljajući o mogućnosti budućeg braka, njeni roditelji su dali Elizabeti slobodu po pravilu uskraćenu Aronovim ćerkama. Da li je išta moglo više ponosno ispuniti srca tih roditelja od toga da njihova najstarija ćerka postane ljubavnica naslednika jednog od najvećih bogatstva u Jerusalimu?

To više nije bilo samo pitanje bogatstva, postojala je i zaštita koju je Irod pružio nad Simeonima. Smrt vodećih članova Sanhedrina nakon njihovog krunisanja ostavila je Simeone u privilegovanom položaju. U stvari, Simeonovo bogatstvo je bilo jedino bogatstvo koje kralj nije konfiskutovao.

Ako je Elizabeta nametnula svoju lepotu mladom Simeonu, fuj, više nego što su njeni roditelji ikada mogli da sanjaju.

Na umu tu tajnu mogućnost, koja je svake godine postajala sve stvarnija zbog inteligencije kojom je Mudrost obogatila ono što je priroda obukla u tolike zadužbine, Elizabetini roditelji su joj dozvolili da pređe onu tanku granicu s druge strane koje je Jevrejka mogla slobodno da izabere supružnika.

Normalna stvar u jevrejskim kastama bila je da se zaključi bračni ugovor Aronovih žena pre nego što dostigne to opasno doba, kada po zakonu žena nije mogla biti primorana da prihvati očinski autoritet kao da je to Božija volja. Ubeđeni u neodoljiv uticaj Elizabetine lepote na mladog Simeona, njeni roditelji su rizikovali da joj dopuste da pređe tu granicu.

Ona ga je oduševljeno prešla, a on joj je bio saučesnik.

Simeon je igrao zajedno sa tom srodnom dušom koju mu je život dao. Podigao se da uživa u privilegovanoj slobodi, do trenutka kada su Izabelini roditelji shvatili istinu bilo bi prekasno. Elizabeta bi do tada prešla tu granicu i ništa i niko na svetu nije mogao da je spreči da se uda za čoveka koga je volela više od svog života, više od zidina Jerusalima, više od zvezda beskrajnog neba, više od samih anđela.

Onog dana kada su njeni roditelji shvatili ko je Izabelin izabranik, tog dana su njeni roditelji vrištali do neba.

Problem čoveka koga je Elizabet volela na način koji je bio toliko superioran u odnosu na porodične interese bio je jednostavan. Jelisaveta je dala svoje srce najvećem mladiću u celom Jerusalimu. U stvarnosti, niko se nije kladio na život Avijinog sina. To je ušlo u Zaharijinu glavu da uđe u Hram i protera sve genealoške dilere i trgovce rodnim dokumentima. Halucinacijski zbog onoga što su verovali da je frontalni napad na njihove džepove, mnogi su se zakleli da će okončati svoje karijere po svaku cenu. Ali ni pretnje ni psovke nisu mogle da uplaše Zahariju.

U tome su svi prepoznali da je sin bio repriza njegovog oca. Zar njegov otac nije bio jedini čovek u celom kraljevstvu koji je bio sposoban da stoji pred Hasmonejcem u svojim najboljim danima, da ga odseče i prorokuje mu u lice vulkan nesreće? Šta se moglo očekivati od njegovog sina, da je bio kukavica?

U svakom slučaju, zašto Zaharija nije usmerio svoj krstaški rat negde drugde? Zašto mu je palo na pamet da fokusira svoj krstaški rat protiv rastućeg posla kupovine i prodaje genealoških dokumenata i lažnih matičnih listova rođenih? Kakvu su štetu naneli bilo kome izdavanjem tih dokumenata?

Zainteresovani su došli iz same Italije, spremni da plate sve što su tražili za jednostavan komad papirusa potpisan i zapečaćen od strane Hrama. Koji je bio razlog za ovo slepilo Avijinog sina? Zašto se nije posvetio uživanju u životu kao sin svakog komšije? Da li se zabavljao rezanje svačije stvari?

Pa, pre nego što krenemo dalje, hajde da uđemo u Zaharijin um i okolnosti protiv kojih je ustao.

Rekao sam da Zaharija, sin Avijin, i Simeon Mlađi, sin Simeona Vavilonskog, preuzmu štafetu u potrazi za Solomonovim živim naslednikom.

Imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u prethodnim poglavljima, razumljivo je da je tajnost bila sine qua non uslov  koji je trebalo da ih dovede do kraja teme. Niko ne bi trebalo da zna šta je cilj bio na umu.

Ako bi se Hasmonejci naježili samom idejom o Davidovoj obnovi, na najmanju sumnju u namere sinova njihovih štićenika, Šemaja i Abtaljona zvaničnih jevrejskih spisa, Simeona i Avije nama, kralj Irod bi pobio sve sinove Davidove u to vreme.

Zatim su tu bili klasični gusari koji bi rado osudili svoje sinove, našeg Simeona i Zahariju. Irod će nagraditi osudu izdaje krune hiljadama počasti. I u tom procesu oni će eliminisati sa scene usamljenog krstaša sa kojim se ne može postići nikakav dogovor.

Dakle, znajući more opasnosti na čijim je talasima plovio, Zaharija nije otvorio svoj um nikome na svetu. Ni sama Izabela, žena za koju je znao da će se oženiti uprkos volji svojih budućih rođaka.

Bilo je prirodno da od svih ljudi u Jerusalimu neće biti nikoga ko bi imao veću zaštitu od sina Avijinog.

Hajde sada da uđimo u uzroke te rasprostranjene pokvarenosti u čije su se ruke bacili službenici Hrama.

U znak zahvalnosti za njihovo spasenje od strane jevrejske konjice – kao što sam već rekao – Julije Cezar je Judeji odobrio poreske privilegije i oslobođenje njenih građana od službe oružja.

Cezar je bio neupućen u složeno prostranstvo jevrejskog sveta. Lukavi kao i svi drugi, Jevreji širom svog carstva iskoristili su svoje neznanje da bi imali koristi od privilegija koje su dodeljene građanima Judeje. Ali da bi imali koristi od takvih privilegija, bili su dužni da predoče relevantne dokumente.

Sve što je trebalo da urade je da odu u Jerusalim, plate sumu novca i da ih se domognu.

Da li je to bilo da se stavi u plan koji je Avijin sin stavio sebe? Zar Zaharija nije voleo svoju braću u Avramu? Zašto se protivio? Šta ga je zanimalo u svemu ovome? Blagajne Hrama su se punile. Zar nije on, kao sveštenik i Jevrejin po rođenju, zainteresovan za prosperitet svog naroda?

Rastuće neprijateljstvo prema Zahariji proizašlo je iz činjenice njegovog nezaustavljivog uzdizanja, koje će ga uskoro, ako ga niko ne prekine, odvesti na vrh pravca Istorijskog i genealoškega arhiva, od kojeg je zavisilo izdavanje pomenutih dokumenata.

Čoveče, bilo je razloga da Avijin sin zatvori oči i iskoristi priliku da se obogati, i usput podele sa svima prosperitet koji im je nebo dalo posle toliko prošlih zala, bilo je razloga.

Ali ne, Avijin sin je rekao da se nije oženio korupcijom. Glava mu je bila tvrda kao stena. Da stvar bude gora, zaštita koju je imao nije ostavila svojim neprijateljima drugog izbora nego da pokuša da zaustavi svoju karijeru svim sredstvima.

Dakle, koliko god je obožavala čoveka svog života, Izabela se pitala šta je krstaški rat njenog voljenog. Ako bi ona pokrenula tu temu, on bi se posvetio odlaganju, okrenuo bi glavu, promenio rolnu i ostavio je sa rečju u ustima. Zar je nije voleo?

Simeon Mlađi se nasmejao toj dvojici nemogućih ljubavnika.

Smeh koji je Izabela uzela i kao da je Aronova ćerka i da je imala prirodu na svojoj strani da će joj njen prijatelj duše otkriti kakvu misteriju njih dvoje smjeraju.

Simeon Mlađi je isprva odugovlačio. Poslednja stvar koju je želeo je da ugrozi Izabelin život. Na kraju je morao da otvori svoje srce i otkrije istinu.

Jevrejin iz bilo kog dela Carstva koji je želeo da se registruje kao državljanin Judeje, kojoj porodici bi bio u srodstvu i u kom gradu bi tražio da bude registrovan kao domorodac?

Odgovor je bio toliko očigledan da je Izabela odmah shvatila.

"U Vitlejemu Judinom, i kralju Davidu."

Glavnom genealogu Kraljevstva bilo je teško da napreduje među planinama dokumenata, na vrhu ove lavine Davidovih sinova koji su iznenada svuda izlazili iz legendarnog kralja.

"Onda tražite Solomonovog naslednika", odgovori Jelisaveta Simeonu. "Kako lepo!" Simeon se od srca nasmejao na njegovu šalu.

Zahariji nije bilo tako smešno što je njegov partner otkrio istinu Izabeli. Kada je šteta učinjena, bilo je neophodno krenuti naprijed i vjerovati u žensku razboritost. Poverenje da Izabel nikada nije razočarao.

Isti Duh koji zaustavlja napredovanje ratnika i uskraćuje im prolaz ka ciljevima koje je On rezervisao za one koji će ih slediti, taj isti Bog je taj koji naređuje vremena i pomera na sceni glumce za koje je rezervisao pobedu koju je uskratio onima koji su im otvorili put.

Uprkos svim lošim znamenjima koje su im poželeli njihovi neprijatelji, Zaharija je stigao do vrhunca pravca Hramskog arhiva. Oženio se i pratilicom koju je sudbina izabrala za njega. Kada su saznali da ne mogu da imaju decu, čuli su da je rečeno: "Božija kazna" što su se pobunili protiv volje svojih roditelja, ali su se tešili ljubeći jedni druge svom snagom za koju je ljudsko srce sposobno.

Tuzi zbog toga što su se našli neplodni dodao je neuspeh njihove potrage.

12

Rođenje Josifa

Zaharija je proveo godine kopajući po planinama genealoških dokumenata, sortirajući istorijski svitak po istorijski svitak na stazi koja će ga odvesti do poslednjeg živog naslednika Solomonove krune. Nije poludeo zato što je njegova inteligencija bila jača od očaja koji je obuzimao njegov um, i, naravno, zato što se Duh njegovog Boga osmehnuo na usnama njegovog partnera Simeona, koji nikada nije gubio nadu i uvek je bio tu da mu podigne moral.

"Ne brini, čoveče, videćeš kako ćemo na kraju naći ono što tražimo tamo gde to najmanje očekujemo, a kada to najmanje zamislimo, videćeš. Ne razbijajte glavu jer vaš Bog želi da vam otvori oči na svoj način. Ne mislim da će vas ostaviti praznih ruku. Samo gledamo u pogrešnom smeru. To je naša krivica. Da li verujete da vas je Gospod Bog podigao tamo gde ste da vas ostavi sa svojom pustoši na vrhu? Odmori se, uživaj u svom postojanju, neka nas nasmeje."

Taj Simeon je bio izvanredan. Ali u svakom pogledu. Kada se oženio ženom svojih snova, on je takođe uživao u snu da bude najsrećniji čovek na svetu. Sa onom njegovom srećom koja se izlila na sve klijente njegove kuće i učinila ga bankarom siromašnih, jednog lepog dana poslovi su ga odveli u Vitlejem.

Klijentela Simeona je takođe proširila svoje grane u gradove oko Jerusalima. Među porodicama koje su imale posla sa njima bio je klan stolara iz Vitlejema. U to vreme, rukovodstvo klana bilo je u rukama Matata, Helijevog oca. Majstori stolari, klana stolara iz Vitlejema su isklesali svoju reputaciju kao profesionalci u drvetu, jer niko nije znao kada. Čak je rečeno da je osnivač klana podigao jednu od kapija svetog grada u danima Zorovabela. Jednostavne glasine, naravno. Stvar je bila u tome što se dolazak Simeona Mlađeg u Vitlejem poklopio sa rođenjem Helijevog prvorođenca. Novorođenče su nazvali Jose. Čestitke na stranu, posao koji ga je doveo u Belen je zatvoren, dečakov deda i naš Simeon ušli su u razgovore o poreklu porodice. Trenutna tema je želela da Matat elaborira Davidovo poreklo svoje kuće.

U Vitlejemu nikome nije palo na pamet da posumnja u reč poglavice klana stolara. Svi su bili tamo, jer se u narodu uvek verovalo, da klan pripada kući Davidovoj. Matat, Josifov deda, nije išao okolo koristeći genealoški dokument svoje porodice kao da je to bič spreman da padne na nevernike. To ne bi bilo relevantno. Bilo je jednostavno ovako, uvek je bilo ovako i ništa drugo nije bilo prikladno. Njegovi roditelji su smatrani Davidovim sinovima otkad se niko nije sećao kada, a on, Matat, imao je svako pravo da veruje rečima svojih predaka. Na kraju krajeva, svako je bio slobodan da veruje da je sin onoga ko mu najviše odgovara. Ali, naravno, Zakarijevo istraživanje u zastoju, potraga za Solomonovim sinom na nivou istorijskih arhiva usidrenih u ćorsokaku, činjenica da je jednostavna porodica stolara skočila na teren nepogrešive stvarnosti, silom naš Simeon, veoma blizak prijatelj Glavnog Genealoga Kraljevstva, morao je da pronađe ako ne smešno, barem prilično simpatično, tu apsolutnu sigurnost dede Matata. Više od svega to je bio ton sigurnosti u dahu Joseovog dede.

Kada je, ne nameravajući da uvredi glavu vitlejemskog stolarskog klana, Simeona Mlađeg, doveo u pitanje legitimnost Davidovog porekla svoje kuće, deda Matat je pogledao mladog Simeona sa pomalo zamućenim obrvama. Njegova prva reakcija bila je da se oseća uvređeno, a po bradi da bi ga pred kućom, da je došlo do sumnje drugog pojedinca u njegovu čast, odmah diglo na noge. Ali u čast prijateljstva koje ga je ujedinilo sa Simeonima, i zato što Mladić nije nameravao da ga uvredi na bilo koji način, deda Matat se uzdržao od davanja slobode svom geniju. I zato što je sa vetrovima koji su duvali, kada je bilo dovoljno da se udari kamen da David odraste decu, dečakova sumnja mu je bila razumljiva.

Čovek veoma dobrog karaktera, uprkos tome što je tako ušao u našu priču, ne želeći da bilo kakva sumnja lebdi između njegove i Simeonove kuće, deda Matat uze našeg Simeona za ruku i odvede ga u stranu. Sa svim poverenjem sveta u njegovu istinu, čovek ga odvede u svoje privatne sobe. On ode do sanduka starog koliko i zima, otvori ga i izvadi iz njega neku vrstu bronzanog svitka umotanog u užeglu kožu.

Pred Simeonovim očima, deda Matat ga stavi na sto. I on ga je polako odmotavao sa misterijom onoga koji će ogoliti svoju dušu.

Čim je video sadržaj umotan u te užegle kože, Simeonove zenice su se otvorile kao prozori kada su prvi zraci proleća otišli. Nemi "Dobri Bože" pobegao mu je sa usana, ali je sakrio svoje iznenađenje i sakrio emocije koje su mu tekle niz leđa. I to je da je nekoliko puta u životu, iako je bio prisan sa glavnim genealogom Kraljevstva, i uprkos tome koliko je navikao da vidi drevne dokumente, od kojih su neki stari kao zidine Jerusalima, njegove oči retko vide dragulj tako lep koliko je bio važan.

Imao je tu genealošku rolu antike na površini. Pečati na njenom metalu bile su dve zvezde koje su sijale na svodu od kože suvom kao planina na kojoj je Mojsije primio ploče. Likovi njegovog pisanja odavali su egzotične mirise rođene na bojnom polju gde je David podigao ono što će biti mač kraljeva Jude. Deda Matat je razvio genealoški svitak svog klana u svom magičnom proširenju i pustio Mladića da pročita spisak predaka Josipa, njegovog novorođenog unuka. Rekao:

"Heli, sin Matat. Matat, sin Levijev. Levi, sin Melki. Melki, sin Jannai. Jannai, sin Josifov. Josif, sin Matatijin. Matatija, sin Amosov. Amos, sin Nahumov. Nahum, sin Esli. Esli, sin Naggai. Naggai, sin Maat. Maat, sin Mattathias. Matatija, sin Šeminov. Semein, sin Joseca. Josec, sin Jodda. Jodda, sin Joanam. Joanam, sin Reše. Resa, sin Zorovabelov."

Dok ga je Simeon Mlađi čitao, nije se usudio da podigne oči. Blistava energija je prolazila kroz njegovu srž vlakno po vlakno. Unutra je želeo da odskoči od radosti, njegova duša se osećala kao duša Heroja posle pobede skačući gol ulicama Jerusalima. Da je Zaharija bio tamo sa njim, pored njega, za ime Boga, oni bi plesali ples moćnika oko vatre pobede.

Naravno, Simeon Mlađi je video takav dokument, koji je menjao imena, ali iste antike, čuvajući u svojoj tajnosti najstarije jevrejske znakove, koje su napisali ljudi koji su živeli u Nabukodonozorovom Vavilonu. Video ga je u svom domu. Njegov otac ga je nasledio od svog i doneo ga u Jerusalim da deponuje primerak u arhivu hrama. Da, video ga je u svom domu, to je bio dragulj porodice Simeons. Koliko porodica širom Izraela može da stavi takav dokument na sto? Simeon je znao odgovor od detinjstva: samo porodice koje su se vratile sa Zorovavilom iz Vavilona su to mogle da urade, a svi oni koji su to mogli bili su u Sanhedrinu.

Dobri Bože, šta bi naš Simeon dao da je u tom trenutku imao svog Zahariju pored sebe. Mesec i zvezde u njegovim očima nisu vredeli ono što je taj vavilonski bronzani svitak zagrlio onaj edenski pergament od kravlje kože. Taj dokument je vredeo više od hiljadu tomova teologije. Šta ne bi dao da je imao priliku da čuje sa usana Zaharijenih čitanje ostatka Liste!

"Zorovabel, sin Šealtijev. Salathiel, sin Neri; Neri, sin Melki: Melki, sin Adija; Addi, sin Cosam; Cosam, sin Elmadamov: Elmadam, sin Er; Er, sin Isusov; Isus, sin Eliezerov; Eliezer, sin Jori; Jori, sin Matath; Matat, sin Levijev; Levi, sin Simeonov; Simeon, sin Judin; Juda, sin Josifov; Josif, sin Elijakima; Eliakim, sin Melea; Melea, sin Menna; Menna, sin Mattata; Mattata, sin Natam. Natam... sin Davidov."

13

Velika sinagoga Istoka

Možda malo žurim u nizu događaja pokrenutih emocijama sećanja. Nadam se da čitalac neće uzeti u obzir da sam se bacio gotovo van kontrole nad ravnicom sećanja koja sam mu otkrio. Nakon što je dve hiljade godina spavao u tišini visokih vrhova Istorije, sam autor ne može da kontroliše emocije koje ga obuzimaju, i njegovi prsti idu prema oblacima s lakoćom kojom se krila snežnog orla protežu prema nedostižnom suncu koje oživljava njegovo perje.

Istina koju sam preskočio je relativni međunarodni mir koji je u regionu donelo carstvo Julija Cezara, relativni mir koji je igrao u korist naših heroja, uzbuđujući njihovu inteligenciju, posebno onu našeg Zaharije. U drugim geopolitičkim okolnostima, možda, mogućnost da mir uđe u šemu njihovih interesa ne bi im pala na pamet.

Uopšteno govoreći, grubo govoreći, svi znaju kakav je odnos ljubavi i mržnje između Rimljana i Parta držao Bliski istok pod kontrolom tokom tog veka. U svakom slučaju, udžbenici o istoriji drevnog Bliskog istoka i Republike Rim dostupni su svima. To nije tema koja preovladava u zvaničnoj rekreaciji, posebno zasnovana na azijskom poreklu Parta, detalj koji zapadni istoričari, pod uticajem svoje grčko-latinske kulture, imaju dovoljno izgovora da se dotaknu teme istorije svog carstva. Ova istorija nije najbolje mesto da se otvori horizont u tom pravcu; Želja da se to učini u neko drugo vreme je zabeležena ovde. Ukratko, ova Istorija ne može da otvori do beskonačnosti scenario u kojem se odigrala. Zvanični priručnici su tu da otvore horizont svakome ko želi da se malo dublje upusti u temu.

Činjenica koja mi pada na pamet i pripada ovoj istoriji fokusira svoj epicentar na uticaj koji je Cezarov mir imao na to područje i opcije koje je stavio u ruke svojih stanovnika. Pomislimo da svaki put kada pomislimo na dane osvajača Galije, preovlađujuća nota ostaje u priboru njegovih ratova, njegovim diktatorskim instinktima, klupku političkih zavera protiv njegovog carstva, uvek prolazeći pored blagodati koje je njegov mir doneo svim narodima podložnim Rimu. U odnosu na našu priču, Cezarov mir, više nego veliki, bio je veoma važan.

Zaharija, koji nije prestao da smišlja kako da sprovede svoju potragu za legitimnim naslednikom Solomonove krune, jednog dana je pomislio na reči svog partnera: "Ne brini, čoveče, videćeš da na kraju nađemo ono što tražimo tamo gde to najmanje očekujemo, a kada to najmanje zamislimo, videćeš."  i Simeon je rekao da ima svu istinu na svetu. Još nisu pronašli ono što su tražili jer su kružili oko praznine. Niti će verovatno ikada naći trag Zoruvabelovih sinova da nastave da kopaju tamo gde nije bilo tragova njihovog postojanja. Pa zašto ne igrati na kartu Velike sinagoge na Istoku? Sve što je trebalo da urade je da pošalju mejl tražeći od mudraca Novog Vavilona da pretraže svoje arhive za Zoruvabelov rodoslov. To je tako lako, to je tako jednostavno.

Simeon Vavilonski, rodom iz Seleukije na Tigrisu, savršeni poznavalac dotične sinagoge, klimnuo glavom. On se nasmejao i pustio ga kao što je dolazio iz njegove duše:

"Naravno, deco, kako smo bili tako slepi sve ovo vreme? U tome leži ključ enigme. Ne gubite vreme. Negde u toj planini arhiva mora se naći dragulj koji vas dovodi u glavu. Prilika je povoljna. To je sada ili nikad. Niko ne može reći kada će mir biti prekinut. Hajde da radimo. "

Zaharija i njegovi ljudi izabrali su kurira sa svim poverenjem među kuririma Velike sinagoge na Istoku koji su tada, kada su putevi bili otvoreni, donosili desetak u Jerusalim. Poruka koju je trebalo da prenese na povratku u Seleukiju, koju će čitati isključivo vođe Sinagoge mudraca sa Istoka, završava se ovim rečima: "Usredsredite svoju istragu na sinove Zorovabelove koji su ga pratili od Vavilona do Jerusalima."

Napetost između dva carstva tog vremena, rimskog i partskog, konopac koji se mogao prekinuti u svakom trenutku, pored toga što je morao računati sa kontinuiranim nacionalističkim pobunama tipičnim za Bliski istok, odgovor bi mogao potrajati neko vreme. Ali imali su vremena.

Od vremena Zorovabela, Jevreji sa druge strane Jordana su uspeli da se snađu u opasnostima i da se pridržavaju desetine. Tokom stabilnosti koju je Persijsko carstvo dalo zapadnoj Aziji, karavan mudraca sa istoka stizao je iz godine u godinu. Kasnije, nakon osvajanja Azije od strane Aleksandra Velikog, situacija se nije promenila. Stvari su se pogoršale kada su Parti podigli svoje šatore istočno od Edena i sanjali o invaziji sa zapada.

Antioh III Veliki se borio i želeo da obuzda lavinu novih varvara. Njegov sin Antioh IV je umro braneći granice. Pošto su zemlje Bliskog istoka pretvorene u ničiju zemlju otvorenu za pljačku i pljačku nakon smrti Zveri Jevrejske, Jevreji istočno od Jordana morali su da nauče da se brinu za sebe; ali šta god da se desilo, karavana mudraca sa istoka uvek je stizala u Jerusalim sa svojim teretom zlata, tamjana i smirne.

Ova nevolja uzeta zdravo za gotovo, Zaharijina pošta je stigla na svoje odredište. U dogledno vreme vratio se u Jerusalim sa očekivanim odgovorom.

Odgovor na Zakarijevo pitanje bio je sledeći:

"Bila su dva sina koje je Zoruvavelj doveo sa sobom iz Vavilona. Najstariji se zvao Abiud; najmlađi se zvao Resa".

I bilo je još toga, kurir mudraca je nastavio da im govori:

"Najstarijem od sinova svojih Zorovavelj dade knjigu oca svoga, cara Judinog. Sin Abiudov je dakle bio nosilac Solomonovog svitka. Dao je detetu genealoški spisak svoje majke. Prema tome, sin Rešin je bio nosilac svitka kuće Natana, sina Davidovog. Osim u njihovim spiskovima, dve rolne su bile iste. O tome gde su oba naslednika bila, nisu mogli da im daju detalje o tome. "

Kako je čudan Svemogući! vraćao se iz Vitlejema misleći na Simeona Mlađeg. Kako se čudno kretao Svemogući! Reka je skrivena pod zemljom, proguta je kamen, niko ne zna koji će put biti isklesan kroz hipogeju daleko od pogleda svih živih. Samo On, Sveznajući, zna tačno mesto gde će se On slomiti i izaći na površinu.

Gospod se smeje očaju svog naroda, pušta ih da kopaju u zemlji tražeći gde će ići reka koja je izgubljena u srcu zemlje, i kada bace peškir pod težinom nemoguće pobede, a ruke im krvare od rana frustracije,  onda se Sveznajuća duša pomeri, on ustaje, osmehuje se svom i tapšući po leđima odlazi i kaže im: Hajde momci, šta je s vama? Podignite oči, ono što tražite je dva metra od nosa.

Simeon Mlađi se osmehnuo razmišljajući o licu koje će njegov partner Zaharija napraviti kada mu je saopštio vest. Već je mogao da zamisli objavljivanje filma o svom otkriću.

"Sedi, Zaharija", rekao bi.

Zaharija bi buljio u njega. Simeon Mlađi će nastaviti da ga obavija misterijom svoje radosti, predisponiran da uživa u tom trenutku sekundu po sekundu.

"Šta nije u redu s tobom, brate, da li si već izgubio tu svoju sposobnost da čitaš moje misli?" insistirao bi Simeon Mlađi.

Da, gospodine, Simeon Junior će uživati u tom trenutku do poslednjeg mikrona sekunde.

U tom trenutku nije bilo ničega na svetu što je želeo više nego da živi na otvorenom nebu pogledom svog partnera kada mu je rekao:

"Gospodine glavni genealog Kraljevstva, sutra ću imati beskrajno zadovoljstvo da vas upoznam sa Rezom, sinom Natana, sina Davidovog, oca Zorovabelovog."

14

Alfa i Omega

Nasuprot horizontu okean podiže usta proždirući nebo. Vetrovi škripe, ajkule tonu svoje puteve u mračne dubine bežeći od vatrenih grmova koje u obliku vodenih bičeva bičuju snažne ruke koje su radije umrle boreći se nego da žive umirući. Koja nepoznata sila sa udaljenih oltara univerzuma posipa svojim nektarom smejuće hrabrosti oči ljudi koji izuju cipele i hodaju gole duše stazom od trnja tražeći da zagreju svoje kosti na vatru koja nikada ne proždire? Koja energija otvrdnjava kosti ševe od rastojanja između dva pola zemljinog magneta koji prolazi kroz kratke sezone svog prolaznog života? Zašto zemlja koja je pretrpela, zgnječena, iscrpljena i spaljena od svog iskonskog blata rađa duhove rođene da okrenu leđa plaži kokosovih stabala i uđu sami u dubine Schwarzvalda? Koja je misterija skrivena u ljudskoj duši koju mnogi traže, a tako malo dopire? U kojoj kolevci je nebeski nebeski svod dojio grudi koje pokazuju strelu, rascep koji će služiti kao tobolac između rebara?

Nisu li životna zadovoljstva talasi kreme i čokolade na čije usne nežne latice stavljaju svoje poljupce? Kralj džungle sedi na ravnici da se divi plesu svoje kraljice u dolini gazela. Nesalomljivi kondor hoda svojim pernatim brodom preko vrhova koji seče kroz nebo poput mačeva heroja redove neprijatelja. Delfin okeana dopušta da ga odnesu tople struje, sanjajući o pronalaženju karavela kolonija pijanih snovima na morskim putevima. Zašto je taj čovek imao dovoljno sreće da pobedi ambicije, da se sukobi sa interesima, da škripi strasti?

Šta ćemo uraditi sa tim delom prirode našeg roda? Hoćemo li mu pevati uspavanku pre rekvijema? Da li ćemo protjerati rađanje novih heroja iz naše budućnosti? Da li ćemo uraditi sa decom budućnosti ono što su drugi uradili, dati im grob za slobodu? Ili ćemo ih zaključati u kavez tako da vire kao one glupe male ptice koje umiru ako im se ukrade sloboda?

Svaki čovek ima pred sobom život pun opasnosti, a drugi utehe u zaboravu sudbine drugih. Sve vreme je imao svoje đavolje advokate i Hristove tužioce. Jedino što znamo je da kada krenete putem nema povratka.

Kurir iz Novog Vavilona koji mu je doneo odgovor na Pionirsku sagu zvao se Hilel. Hilel je bio mladi doktor prava u svom rukopisu iz škole mudraca Istoka. Kao što je Simeon Vavilonac učinio u svoje vreme, Hilel je ušao u Jerusalim donoseći desetak u jednoj ruci, a u drugoj tajnu mudrost pogodnu samo za onu klasu ljudi koju zemlja rađa, čak i ako ih njihovi bližnji osuđuju.

Zemlja takođe plače, a njena deca takođe uče. Oduvek se govorilo da čovek zna više o paklu jer je živeo u njegovom plamenu nego sam đavo i njegovi buntovni anđeli, jer je njihova budućnost naša sudbina, takva prokleta deca još nisu okusila gorak ukus vatre strašnog pakla koji ih čeka na prelazu vekova.

Helenski mudraci su verovali da su superiorniji od Jevreja u svojoj sposobnosti da prodru u misteriju svih stvari. Primoran da pita, da li onaj ko naiđe na kamen magaraca zna više od onoga koji nikada nije pao? Drugim rečima, svi smo osuđeni da učimo posrćući kao magarci dva puta. I zato moramo sistematski osuđivati svakoga ko je naučio lekciju bez da zagrize prašinu gde se Zmija uvija

U to vreme zmajeva i zveri, škorpiona i škorpiona, pred ljudima su se otvorila dva puta. Ako je izabran prvi put: zaboraviti da gledamo u zvezde i da se posvetimo svom poslu, postojanje nije zahtevalo nikakav drugi diskurs osim "živi i pusti da živi", koji tiranin drobi i moćni potapaju, njihova je sudbina; onaj slabih, da bude zgnječen i potonuo.

Ako je izabran drugi put, sva mudrost je bila mala i svaki oprez je bio nedovoljan. Zaharija i njegovi ljudi izabrali su ovaj drugi put. Takođe i Hilel, mladi učitelj Zakona koji su im poslali mudraci sa Istoka iz Novog Vavilona sa odgovorom na njihovo pitanje.

Hilel ne samo da im je doneo imena dva Zorubabelova sina koji su ga pratili od Starog Vavilona do Izgubljene Domovine. Sam sa Sagom o Prekursorima, ispričao im je ono što nikada nisu čuli, obznanio im je doktrinu čije postojanje ni u najluđim snovima nisu mogli ni zamisliti.

Da je Zoruvavelj bio naslednik krune Judine, i da je u svojstvu kneza svog naroda predvodio karavanu povratka iz vavilonskog zarobljeništva je klasik svete istorije. Polazeći od ove dobro poznate kocke, Zaharija i njegova Saga pretpostavljajući da je najstariji sin Zorovabelov bio prvorodstvo kraljeva Jude, Zaharija je napravio svoj put kroz genealoške planinske lance svog naroda. Na kraju, nemogućnost prevazilaženja tih planinskih lanaca beskrajnih arhiva navela ga je da pogleda preko Jordana. I iz onoga što je nekada bila zemlja zemaljskog raja došao je odgovor na usnama učitelja Zakona, glavnog junaka govora koji je usledio.

"Evo me sa dva sina koje mi je Gospod dao", započeo je Hilel poruku koju je doneo od sadašnjeg poglavara mudraca Istoka, čoveka po imenu Ananel.

"Mnogo puta smo svi čitali ove reči proroka. Međutim, nije bilo dvoje dece koje je David imao. Imao ih je mnogo. Ali samo dva, kao što njegove reči potvrđuju, on je uključio u svoje mesijansko nasleđe. Govorimo o Solomonu i Natanu. Prvi je bio mudar, drugi je bio prorok. Između njih dvojice David je podelio svoje mesijansko nasleđe.

Čineći to, David je uklonio od svog naslednika krune ideju da je on sin čoveka, Dete koje će se roditi Evi da slomi glavu Zmije. Drugim rečima, Solomon nije bio pod uticajem vapaja njegovog dvora koji je vapio za univerzalnim carstvom; jer on nije bio Mesija car vizija svog oca Davida.

Dostojan sin svog oca, mudar kralj par excellence sledio je Božanski plan do kraja. Kao i njegov brat prorok Natan. Potonji se, od dana posle krunisanja svog brata, povukao sa dvora i stopio sa narodom, ostavljajući za sobom trag koji se nikada ne zaboravlja ili stiže."

(Ovde se mogu pojaviti mnoge sumnje o tome da li su Natam, sin kralja Davida, i Natan prorok bili ista osoba. Ne želim da se izgubim u tipičnim brbljanja istoričara prošlih stvari. Kada nedostaju dokumentarni dokazi neophodni za rekonstrukciju istorije lika, istoričar mora da pribegne elementima beskrajno egzaktnije nauke, govorimo o nauci o duhu. Samo sam stavio jedno pitanje na sto i ostavio temu. Kralj proroka... Kome drugom proroku bi otvorio vrata svoje palate osim onom koji je rođen u njegovoj kući, rođen od njegove butine, kao što su Grci rekli? Zar se njegov Bog nije divio njemu tako što ga je nasmejao na taj način? Naravno, stvar čeka potvrdu kao zvanična dokumentacija. Ali insistiram, kada nedostaju prirodni dokazi, istraživač mora da podigne pogled i potraži odgovor u onima koji u svom sećanju nose zapis o svim stvarima u univerzumu. Ali ako vera propadne i svedočanstvo Božije je na glasu za ništa pred sudom istorije, onda nemamo izbora nego da pređemo na temu, ili da beskrajno lutamo za tom nedostižnom mudrošću Helena. Uzimajući u obzir da je mudrost prisutnih oslobođena predrasuda prema Stvoritelju nebesa i zemlje, nastavljamo.)

"Solomonova kuća i kuća Natanova bile su razdvojene. U dogledno vreme, kada Bog to odredi u svom sveznanju, ove dve mesijanske kuće će se ponovo sresti, one će biti ujedinjene u jednu kuću i plod ovog braka će biti Alfa. Kada se takav događaj dogodio, roditelji su mu dali ime; Zvali su ga Zorovavelj. Ovo rođenje je ispunjeno oko pet vekova nakon smrti kralja Davida.

Zorovavelj, sin Davidov, naslednik krune Judine, oženio se i imao sinove i kćeri. Među svojim sinovima izabrao je dvojicu od njih da ponove operaciju koju je izveo njegov legendarni otac, a među njima je podelio svoje mesijansko nasleđe. Imena njegova dva naslednika bila su Abiud i Resa.

Ljubavnici svog oca, u strahu od svog Boga, prinčevi Abiud i Resa pratili su svog oca iz Vavilona Kira Velikog u Izgubljenu domovinu. Uzeli su mač protiv onih koji su svim sredstvima pokušali da spreče obnovu Jerusalima, i nakon smrti oca njihovog razdvojiše se.

Svaki od njih je nasledio od svog oca Zerubabela genealoški svitak napisan Davidovim rukopisom. Solomonski svitak počinje svoj spisak od Avrama. Natamski svitak otvara svoju Listu od samog Adama.

Ako niko ne ignoriše sukcesiju od Davida do Zorovabela o Kraljevskoj listi Judine, to je druga stvar sa Nacionalnom listom. Njegovo nasleđe je sledeće: Natan, Matata, Mena, Melea, Elijakim, Jona, Josif, Juda, Simeon, Levi, Matat, Jorim, Eliezer, Isus, Er, Elmadam, Kosam, Adi, Melhi, Neri, Salatiel.

Svako ko sebe naziva sinom Resa mora predstaviti ovu listu. U suprotnom, njegova kandidatura za mesijansko nasleđe mora biti odbačena."

Ali hajde da rezimiramo.

15

Solomonova ćerka

Pet vekova posle Davidove smrti, dve mesijanske kuće su se sastale u Vavilonu Nabukodonozora II. U dvoru Visećih vrtova, Šealtiel, knez Judin, došao je na svet. Šealtilo se oženio naslednicom kuće Natana, i imali su Zorovavelja.

Svi Jevreji su se već radovali jer je sin Pisma bio rođen kada je Bog podigao duh proroštva u Danilovu. Sa autoritetom Nabukodonozorovih glavnih mudraca, Danijel je ućutkao taj mesijanski vapaj objavljujući božansku volju svim Jevrejima. Naime, Bog je dao Carstvo Kiru, princu persijskom.

Ono što je Danijel uradio i rekao je napisano. Neću biti taj koji će mudrim stručnjacima u svetoj istoriji reći broj znamenja u čije oreole je Danijel obavio presto Kaldejaca, uzimajući krunu od naslednika da bi je dao izabraniku svog Boga.

Cena koju je Kir platio za krunu govori sa neospornim dokazima o prirodi učešća proroka Danila u događajima koji su doveli do prenosa Carstva iz Vavilona u Suzu. Ali zabrinutost koja nas ovde okuplja ima veze sa sudbinom Alfe.

Indoktriniran od strane Danijela, mladi Zerubabel je ponovio u svom telu ono što je njegov otac David učinio sa svojim. Uzeo je dva sina koja je Bog podigao za njega i podelio svoje mesijansko nasleđe između njih. Najstarijem, Abiudu, dao je genealoški spisak kralja Solomona. Najmlađem, Resi, dao je onaj proroka Natana. A onda ih je razdvojio tako da bi Alfa pratio njegove puteve i rastao dok nije postao Omega.

"Mi već imamo nosioca proročkog svitka", nastavio je Hilel, "zakonitog naslednika proroka Natana, sina Davidovog. Njegovo izranjanje na površinu je telesna manifestacija koliko smo blizu sata kada se druga ruka Omege slomi i izađe na videlo. Reč nade koju moje usne nose sa Istoka je u vašim srcima: Bog je sa vama. Gospod koji vas je odveo u kuću Rešu će vam napraviti put do kuće njegovog brata Abiuda. U Svom Sveznanju On nas je sve okupio da prisustvujemo Rođenju Alfe i Omege, sina Eve, naslednika Žezla Judinog, Spasitelja u čije će ime sve porodice na Zemlji biti blagoslovene."

Otkriće doktrine Alfa i Omega zapanjilo je Zahariju i njegovu Sagu. Moguće je da će se diviti i svima vama koji čitate ove stranice. Dva Isusova rodoslovlja su pred očima svih od Jevanđelja su napisani. Bilo je mnogo glavobolja koje su ove dve liste izazvale egzegetima i drugim stručnjacima u tumačenju svetih spisa. Ne nameravam da na ovako lep dan podignem svoju pobedu nad sećanjem na one koji su pokušali da pretvore te liste u neku vrstu pete na koju će baciti strelu koja je ubila Ahila. Ako je Bog taj koji zatvara vrata, ko će ih otvoriti protiv svoje volje? Samo On zna zašto On čini to što čini, i niko ne ulazi u Njegovo razmišljanje osim onoga koji je On rodio u Svojim mislima. Ili iko veruje da protiv njihove volje neko može da im otme pobedu koja će mnogima biti uskraćena? Zar nije istina da je Noje u svom kovčegu imao moćne orlove sposobne da udaraju vetrove i bacaju pogled na daleke horizonte? I brzi jastrebovi kao zvezde padalice rođene za hrabre oluje. Pa ipak, to je bila najkrhkija od svih ptica koja je prkosila Smrti.

Ali vratimo se našoj priči.

Nalaz sina Reze, sina Zorovabela, sina Natana, sina Davidovog, podigao je moral Zaharije i njegovih ljudi do fantastičnih visina.

Oni su već imali nosilac natamskog svitka, novorođeno dete koje je upravo došlo na svet u Vitlejemu. Njegovi roditelji su ga nazvali Džozef.

Prema tome, sin Natanov u pelenama, potraga za Solomonovim sinom postala je potraga za Solomonovom kćeri. Žena koja je mogla da se rodi već, ili ne. Zamišljajući da su je našli i stavljajući se u najbolji mogući slučaj da dobiju od svojih roditelja zbližavanje svoje porodice sa porodicom svog brata Rese i samim tim jedinstvo svojih naslednika, Zaharija i Simeon Mlađi će biti pre rođenja Sina Davidovog, sina Avraama, sina Adamovog. U plodu tog braka između sina Natana i Kćeri Solomonove: Alfa i Omega će se inkarnirati u Detetu koje im se rodi.

Mogli su samo da čestitaju sebi i da se bace na posao.

Ali i dalje je postojao problem. Ako su, kao što je pokazano sa kućom Sina Natanovog, roditelji Kćeri Solomonove pripadali poniznim klasama carstva, kako bi je našli? Odgovor će se još jednom morati tražiti u Arhivu Novog Vavilona. Negde ispod planine dokumenata u Velikoj sinagogi na Istoku mora se naći trag koji će ih odvesti do Solomonove kćeri. Od dve igle u plastu sena već su pronašli jednu, sada su morali da idu na drugu.

Zaharija i njegovi ljudi ubrzo su poslali poštu u Novi Vavilon sa sledećim pitanjem: Gde se Zorovaveljev najstariji sin Abiud nastanio u Svetoj zemlji?

Nužno je trebalo da se nađe među tom planinom pergamenta Velike sinagoge na Istoku neki dokument potpisan Abiudovim rukopisom.

Trebalo je verovati da su, prateći mesijansku doktrinu, dva brata razdvojena i položili budućnost svog susreta pred noge Božije. Bilo je sigurno.

U to vreme stalna je komunikacija između onih koji su napustili Novi Vavilon i onih koji su ostali u Seleukiji na Tigrisu, tražeći, tražeći i tražeći pismo koje je zapečatio Abiud, morao je postojati neki lični dokument napisan njegovim rukopisom koji bi im otkrio gde je u Izraelu otišao i gde se nastanio najstariji sin Zorovabela.

Vera pomera planine, ponekad od kamena, a ponekad od papira. U ovom slučaju je napravljen od papira.

Sledeće godine odgovor je lično doneo u Jerusalim glavni mudraci sa Istoka. Ananel je došao sa desetinom. On je predao svoje akreditive kralju i Velikom vijeću. Kada su protokoli finalizirani, održao je tajni sastanak sa Zaharijom i njegovom Sagom. Bilo je kratko.

"Zaista, Abiud i Resa su se razdvojili. Resa se nastanio u Vitlejemu i njegovi potomci se nisu preselili sa sajta. Njegov brat Abid, s druge strane, povukao je na sever, prešao Samariju i stigao do srca Galileje neznabožaca. Prateći politiku mirnog naseljavanja kupovinom zemljišta od njegovih vlasnika, Abiud je kupio svu zemlju koju je obuhvatio svojim očima sa brda zvanog Nazaret."

Ananel ponovi ovo ime, "Nazaret", sa akcentom nekoga ko zna da njegovi slušaoci piju njegove reči. Nazaret!" ponoviše Zaharija i Simeon.

"Galileja neznabožaca, svetlost je porasla u tvojoj tami", šapnuše dvojica muškaraca jednoglasno.

Znajući kako se stvari odvijaju, Ananel ih je mogao uveriti bez ikakve sumnje da kuća Abiud još uvek stoji. Pitanje koje su sada morali da reše bilo je kako da priđu Solomonovu ćerku, a da ne izazovu sumnju na dvoru tiranina.

16

Rođenje Solomonove kćeri

Na horizontu je Jakov Nazaretski napisao reči jednog pesnika: "O, ženo, šta da radim ako me niko ne nauči zakonima i principima nauke o obmani? Zašto ne želiš da budem nevin? Ako me boli rebro i ti ničeš iz rane kao san, šta hoćeš da uradim?

Jakov je imao dušu pesnika izgubljenu u galaksiji stihova Šarona, taj đurđevak peva koji peva neuhvatljivoj mudrosti i bolan ljubavima svog kralja. Matan, njegov otac, oženio se Marijom, imali su sinove i kćeri. Jakov je bio njegov najstariji sin.

U tim danima pobuna protiv Zapadnog carstva i invazija na Istočno carstvo, Galileja podvrgnuta pljački i pljački, bojno polje svih ambicija drugih naroda, Jakov Nazaretski je postao desna ruka svog oca.

Dečak, Jakov, iako nije bio tako mlad, rekao bih da je bio pravi muškarac, još se nije oženio. Ne zato što je provodio vreme žrtvujući svoju mladost za prosperitet svoje braće i sestara. U selu su to rekli. Ne bih rekao toliko. Ni on to ne bi rekao. Kako su ga malo poznavali! Nije se oženio zato što je sanjao o toj izvanrednoj i rajskoj ljubavi pesnika. Da li bi ostvario svoj san u tom svetu metala i kamena?

Možda da, možda ne.

Istina je da je Jakov iz Nazareta imao drvo onog Adama koji je osvojio Evu po cenu da dozvoli da se otkine rebro. Za Jakova je prvi pesnik na svetu bio Adam. Jakov je zamišljao Prvog Patrijarha golog među divljim zverima Edena. Ista stvar u pokretanju pantera kao i stajanju između tigra i lava tokom spora za krunu njihovog prijateljstva. Jer Jakov je, kad je Adam otišao da se okupa u reci, veliki gušteri edenski iziđoše iz vode. A kad vide rajske ptice kako slete kamenom na Zabranjeno drvo, uplaši ih da prežive i da ne umru. Zatim, u sumrak, Adam bi ležao na stomaku sanjajući Evu. Video ju je kako trči pored njega sa kosom, dugom kao pokrivač od zvezda, golom na suncu večitog rajskog proleća. A kada se probudio, Jakovljevo rebro je bolelo od usamljenosti.

Poput tog Adama Edenskog, Jakov iz Nazareta sedeo je na deblu jednog od stabala na šetalištu radilice da bi sanjao nju, svoju Evu. Jednog od onih popodneva poetskih sanjarenja, na putu ka jugu pojavio se doktor Zakona, koji je rekao da se zove Klopas.

U međuvremenu, na drugoj strani Irodovog kraljevstva, u Judeji, ulaz poglavara Velike sinagoge na Istoku, mađioničar po imenu Ananel, revolucionirao je pejzaž kada je ovaj Ananel izabran za visokog sveštenstva.

Za mnoge, Ananelov izbor zatvorio je Irodovo odrubljivanje glave Sanhedrinu dan nakon njegovog krunisanja. Zakleo se i učinio je. Zakleo se svim svojim sudijama šta mu je palo na pamet da im učini na dan kada je postao car, i kada je, uprkos svemu, postao car, Irod nije zaboravio svoju reč. Osim ljudi koji su najavili njegovu budućnost, svima im je prerezao grkljane. Nije ispustio nijednu kukavicu koja je propustila priliku da ga zgnječi kad su ga držali pod tabanima. Zatim je otišao i konfiskovao svu svoju imovinu.

Ulazak na scenu poglavara mudraca Istoka – misleći na njegovo pomirenje sa narodom – pojednostavio je Irodov zadatak. Čak i više kada je kao predsednik Sanhedrina Ananel stavio na sto plan za obnovu sinagoga kraljevstva, što kralja ne bi koštalo evro i donelo bi njegovoj kruni oproštaj Istorije.

Znate da je kao rezultat progona Antioha IV Epifana, velika većina sinagoga u Izraelu bila sravnjena sa zemljom. Makabejski rat i kasniji Hasmonejski vojni podvizi sprečili su rekonstrukciju sinagoga koje su od tada bile u ruševinama.

Sada kada je Pax Romana potpisan, to je bila prilika.

Jasno, da je finansiranje tog projekta obnove zavisilo od Iroda, sadnja sinagoga širom kraljevstva nikada ne bi ostvarila. Druga stvar je bila da finansiranje obezbeđuje privatni kapital. Kao što je bilo, projekat su sproveli njegovi promotori.

Što se tiče sadukejskih klanova, običaj svešteničke klase da upravljaju templarskim riznicama u korist svojih džepova takođe bi sprečio izvršenje projekta obnove svih sinagoga u kraljevstvu. Kada je Ananel izabran za predsednika Sanhedrina i njegov projekat je imao podršku Zaharijinih ljudi, od kojih su konačne odluke jevrejskog Senata zavisile u to vreme, projekat je mogao i mogao da se nastavi. Ni Irod ni bilo ko izvan zaharskog kruga nije mogao da zamisli koja je tajna svrha iza tako velikodušnog plana obnove sinagoge. Da je Irod nešto posumnjao, drugi bi zakukurikao. Činjenica je da je Irod zagrizao mamac.

Jevrejska istorija kaže da je ubrzo nakon potpisivanja zakona, Ananel uklonjen iz visokog sveštenstva na podsticaj kraljice Mariane u korist svog mlađeg brata. Pa, on to ne govori ovim rečima jer je jevrejski istoričar zakopao taj projekat u močvaru zaborava. Ono što on kaže je da je veoma slaba usluga bila ona koju je kraljica učinila svom mlađem bratu, jer čim je uzdignut u visoko sveštenstvo došao je da bude ubijen od strane istog onog koji ga je podigao. Ali dobro, ovi detalji tako tipični za vladavinu tog čudovišta nisu relevantni u ovoj istoriji. Činjenica je da su Zaharija i njegovi ljudi dobili potpunu slobodu kretanja da sprovedu taj velikodušni projekat obnove sinagoga kraljevstva.

Sa slobodnim rukama da usmeri sinagogu na obnovu, problem koji je Zaharija morao da prevaziđe bio je da izabere pravu osobu. Jasno je da nisu mogli da pošalju jutarnjeg pevača u Nazaret. Ako bi izaslanik otkrio svrhu iza tako velikog i skupog projekta i sišao s jezika, budućnost Solomonove kćeri bila bi osuđena na propast. Izabrani je morao da bude inteligentan i ambiciozan čovek čiji je izbor značio neku vrstu izgnanstva. Zaslepljen onim što bi smatrao kaznom, sva njegova energija bi bila usmerena da završi svoju misiju i vrati se u Jerusalim što je pre moguće. I tu na scenu stupa onaj doktor Zakona po imenu Kleopa.

17

Kleopa Jerusalimski

Ovaj Kleopa je bio muž koji su Elizabetini roditelji tražili za svoju mladu ćerku. Izabelini roditelji, kažnjeni razočarenjem koje su pretrpeli kada se njihova najstarija ćerka udala za Zaharija, tražili su muža za svoju mlađu sestru, da i ona ne bi krenula stopama svoje starije sestre. Poslednja stvar koju su želeli za svoju malu ćerku bio je još jedan element Zaharijine klase, pa su je udali za mladog mladog doktora Zakona, inteligentnog, iz dobre porodice, klasičnog dečaka, žene kod kuće, muškarca za ljudske stvari; savršen zet. Elizabetin izbor Klopasa kao muža za njenu mlađu sestru bio je veoma loš, ali ona više nije mogla da igra adut u ovome.

Za Klopasa, njegov brak sa Elizabetinom sestrom, verovao je, otvoriće vrata najmoćnijem krugu uticaja u Jerusalimu. Kleopa je ubrzo otkrio šta je njegov zet Zaharija mislio o otvaranju vrata njegovog kruga moći. Iz ljubavi prema svojoj sestri, Izabela joj je utrla put, ali što se tiče samog Zakarija, još jedan petao je zakukurikao. Što je bilo logično s obzirom na ono što je u pitanju.

A Kleopa je imao devojku sa svojom ženom, koju je nazvao Ana. Mala u telu, lepa u licu, Izabela je pružila svojoj nećakinji svu naklonost koju nije mogla da izlije na ćerku koju nikada neće imati. Naklonost koja je rasla sa devojkom i vremenom je postala sve snažniji uticaj na Aninu ličnost.

Klopas, zainteresovana strana u pitanju, nije mogao blagonaklono da gleda na tako snažan uticaj svoje snahe na svoju ćerku. Njegov problem je bio u tome što je toliko dugovao Izabeli da je morao da proguta svoje žalbe na obrazovanje koje je tetka davala "svojoj nećakinji" duše. Ne zato što joj je maženje uskraćivalo obrazovanje zbog kćeri Aronove; u ovom poglavlju Anino versko obrazovanje nije imalo šta da zavidi onome na sopstvenoj kćeri visokog sveštenika. Naprotiv, ako govorimo o zavisti, njena ćerka je bila ta koja je zaradila najviše zavisti. Ćerka doktora zakona, nećaka najmoćnije žene u Jerusalimu - izvan same kraljice i Irodovih žena - Ana je odrasla među psalmima i proročanstvima, primajući versko obrazovanje koje najviše dolikuje živom potomku brata velikog Mojsija.

Romantizam koji je njena snaha usađivala u njenu ćerku bio je ono što je Kleopása, njenog oca, izbacilo iz sedišta. Kada je Ana postala mala žena, o devojci se nije moglo govoriti kao o braku iz interesa. Nijedna utakmica koju je otac tražio nije mu ušla u oči. Nijedan udvarač mu se nije činio dobrim. Ana, kao i njena tetka, bi se udala samo za čoveka koga je Gospod izabrao za nju. A devojka je to priznala ocu sa tako očiglednom nevinošću da je čoveku proključala krv.

Hana je već bila u godinama za udaju, kada je Zaharija privatno pozvao Kleopu i zapovedio mu da se pripremi za odlazak u Galileju. On je bio njihov izabranik da obnovi sinagogu u Nazaretu.

Ne znajući za Alfa i Omega doktrinu, Kleopa je napravio izbor manevarom svoje snahe Elizabete. Za njega je njegov izbor bio na njegovoj snaji, koja se tako oslobodila oca "svoje devojke" i sprečila ga da zaključi bračne poslove.

Protesti nisu bili od koristi Clopasu. Zaharijina odluka je bila čvrsta. Misija koju mu je Hram poverio imala je prioritet. Trebalo je da napusti Jerusalim u sadašnjem vremenu i da se pojavi u Nazaretu što je pre moguće.

Pre nego što ga je poslao u Nazaret, Zaharija je obavio preliminarnu istragu. Saznao je da Nazaret ima izvesnog Matana za svog gradonačelnika. Ovaj Matan je bio vlasnik Casa Grande, koji su zvali Crankshaft. Njegov doušnik mu je rekao ono što je očekivao da čuje. Ovaj Matan, kako je rečeno u gradu, bio je Davidovog porekla. Sada, ako se rečju ili delom niko nije zakleo.

Sa mušicom iza uha, Kleopa je krenuo na put za Nazaret. Čovek nikada nije bio u Nazaretu. Čuo sam za Nazaret, ali se nisam sećao šta. Zaključivši iz onoga što je čuo šta ga je čekalo, Kleopa je u svojoj mašti već bio prognan iz Jerusalima u selo neukih i, verovatno, odrpanih seljaka.

Na putu se Kleopa mogao kladiti u sve da će adresa čijem je vlasniku morao da predoči akreditive biti adresa stanovnika kolibe, koja se malo ili nimalo ne razlikuje od jedne od pećina na Mrtvom moru. Što je Kleopa više razmišljao o toj temi, to mu je kosa više stajala na vrhu. Još uvek nisam razumeo zašto je. Zašto njegov zet Zaharija nije dao zadatak bilo kom drugom učitelju Zakona? Šta je svirao njegov zet? Nikada mu nije poverio nikakvu misiju i kada ga je ubacio u svoje planove, poslao ga je na kraj sveta. Kakvu je grešku učinio da zasluži ovo proterivanje?, žalio se samo čovek.

Da li njena snaha Izabel zaista nije stajala iza ovog pokreta? Odgovorio je potvrdno. Ono što je Izabel nameravala je da ukloni oca sa mesta zločina i kupi vreme za njenu nećaku Anu. Hajde, mogao bih čak i da stavim ruku u vatru. Kada je to najmanje očekivao, Ana bi prešla granicu koju je nekada prešla i niko nije mogao da je natera da se uda za partnera koji je tražio za nju.

Kleopa je otišao do kraja vrteći glavu. Istina je bila da njegov zet Zaharija nije bio čovek od koga se očekivalo ponašanje slabića. Ni Zaharija nije govorio više nego što je prepričavao, samo i kratko, da bi otkrio šta je bio razlog njegove odluke da ga pošalje u Nazaret da obnovi sinagogu koju bi svaki mali lekar mogao da postavi bez ičije pomoći, da shvati zašto mu je to bilo više nego teško da razume. Bolje je verovati da je sve poslušalo Izabelinu volju.

Uhvaćen u svojim dramatičnim vizijama sudbine koja ga je čekala bio je Kleopa dok je zaobilazio poslednju krivinu na putu. Na drugoj strani je bio Nazaret. Kakvo je iznenađenje bilo podići oči i naći takvu tvrđavu seosku kuću usred brda!

Fuj, on je udahnuo dug dah olakšanja. Razmišljanje o radilici ohrabrilo je njegovo srce. Bar nije hteo da provede narednih nekoliko puta među pećinskim ljudima.

Laknulo, Kleopa je uputio svoje korake ka radilici, Velikoj kući grada. Deda Matan, vlasnik tog dvorca arhitekture tako neobičnog za to vreme, izašao je da ga pozdravi.

Deda Matan je bio snažan čovek za svoje godine, seoski čovek, vredan, ali i dalje sposoban da namešta magarce i pruži ruku svom najstarijem sinu. Njegova supruga, Marija, je umrla; živeo je sa svojim prvorođencem, nekim Jakovom, u to vreme na selu.

Kleopa je predstavio vlasniku radilice sa svojim akreditivima. Objasnio je dedi Matanu u nekoliko reči prirodu misije koju je doveo u Nazaret.

Deda Matan mu se iskreno nasmešio, blagoslovio Gospoda što je saslušao molitve svojih zemljaka, pokazao izaslaniku Hrama sobu koju će zauzeti koliko god mu je potrebno, i odmah pozvao sve komšije u kuću da ga prime onako kako je Kleopa zaslužio.

Sada mirniji, Kleopa je bio srećan što može da služi Nasarijancima. Brzo i srećno raspoloženje koje su mu pokazivali seljani konačno je proteralo iz njegove duše one loše znamenje koje su pratile Samariju gore.

Popodne tog dana bilo je prvi put u njegovom životu da se suočio licem u lice sa Jakovom, sinom svog domaćina.

18

Jacob de Nazaret

Prvi put kada je Kleopa video Jakova bio je iznenađen.

Jakov je bio mladić. Najkarakterističnija stvar kod Matenovog sina bio je njegov osmeh koji je uvek bio na površini. Ponekad je Jakovljeva vedra priroda zbunjivala one koji ga nisu poznavali. Od nekoga ko je imao samo očevu imovinu, svi su očekivali ozbiljnog, šefovskog, čak i oštrog čoveka. I Kleofa, ne znajući zašto i kako, razmišljajući o Matanovom sinu, takođe je imao ideju o tome kakav će Jakov biti. Kada ga je prvi put videla, bila je prilično prijatno iznenađena. Unapred stvorena ideja o nasledniku radilice koja se stvarala čitavog tog dana raspala se u komadiće čim ga je Džejkob bacio na oko.

Ono što ga više nije toliko zabavljalo – doktor prava kakav je bio Kleopa – bila je usamljenost Matanovog sina. Svaki drugi muškarac u njegovim godinama već bi bio otac.

Na komentar se Džejkob srdačno nasmešio. Ali na kraju, Kleopa nije došao u Nazaret da igra Celestina. Ako je dečak bio čudan, to je bio posao njegovog oca.

U velikoj meri, Jakov ga je podsetio na svoju ćerku Anu. Kao i ona, ili se udala iz ljubavi ili ništa.

Inače, insistiram, utisak koji je Kleopa imao o Jakovu bio je odličan. Što se tiče poente Davidovog porekla vlasnika radilice, da li je on bio Davidov sin rečju ili delom, šta mu je uopšte bilo u tome? Da li je bio poslat u Nazaret da istraži laž ili istinitost Davidovog porekla Matana i njegovog sina? Naravno da ne.

Ukratko, rekonstrukcija sinagoge u Nazaretu započela je svoje putovanje. Nije se radilo samo o obnovi zidova. Kada je zgrada završena i uređena iznutra i spolja, bogosluženje je moralo biti pušteno u rad. Njegova misija je bila da napusti sinagogu u funkciji za dolazak doktora Zakona kome će predati ključeve sinagoge na kraju svog mandata.

Ova obaveza ga nije lišila dugovanih praznika.

Kleopa to nije znao, ali u Jerusalimu je bilo onih koji su umirali da ga vide kako se vraća. Da je znao, možda bi drugi petao zakukurikao i priča koja sledi nikada ne bi bila življena. Srećom, Mudrost se igra sa ljudskim ponosom i prevazilazi ga koristeći neznanje mudrih da proslavi božansko sveznanje u očima svih.

I Uskrs je stigao. Kao i svake godine kada je mir dozvoljavao, deda Matan i njegov sin Jakov su sišli u Jerusalim da prinesu žrtve za očišćenje svojih grehova, da plate desetinu Hramu i da proslave najveće nacionalne praznike.

Jevrejska Pasha je obeležila noć u kojoj dok je anđeo ubijao sve prvorođence Egipćana, Jevreji su jeli jagnje u svojim domovima, večeru koju su ponavljali u večnom sećanju na Božije spasenje tokom svih godina svog života.

Deda Metan se setio da je pohađao Jerusalim za vreme otkad se seća. Drugim rečima, čak i da Kleopa nije bio u Nazaretu, on i njegov sin bi otišli u Jerusalim. Ali pošto su i Kleopa i Matan hteli da to urade, bilo je jedino ispravno da to urade zajedno.

Po dolasku u Jerusalim, Kleopa je glatko odbio da prihvati Matanovu ideju. Čoveku je palo na pamet da provede zabavu u šatoru, na periferiji Jerusalima, kao i svi ostali. To je bio običaj. U to vreme Jerusalim je izgledao kao opkoljeni grad, okružen šatorima sa svih strana.

Kleopa se zatvorio na marginama. Ni pod kojim okolnostima nije bio spreman da dozvoli svom domaćinu da provede gozbu na otvorenom, jer je u svetom gradu imao kuću u koju je mogao da stane sav narod Nazareta.

Izgovor koji su mu dali Matan i njegov sin – "ako su ga tretirali kao što je bio u Nazaretu, to nije bilo iz interesa, ono što su radili radili su iz srca, ne očekujući ništa zauzvrat" – takav nevin izgovor im uopšte nije pomogao. Za Kleopu jedina reč koja je bitna bila je da.

"Hoćeš li da proklinješ moju kuću u očima Gospodnjim zbog svog ponosa, Matane?" Kleopa reče ljutito zbog njegovog odbijanja da prihvati njegov poziv. Matan se nasmešio i predao mu ruku.

Kleofa je, kao što sam već rekao, bio neupućen u nervozu s kojom su očekivali Matana i njegovog sina u Jerusalimu. A Kleopa je bio neznalica, tim više što je to bilo Božje delo, da je pozivajući Jakova u svoju kuću doveo svoju kćer Hanu, čoveka svojih snova, kao dar za Pashu.

Kada su Matan i njegov sin postavljeni u kuću Klopa, nakon što je upoznavanje završeno, Zaharija i deda Matan ušli su u privatne razgovore. Poznavajući našeg Zahariju, nije teško pogoditi šta je tražio ili kakve je zaobilaznice napravio da bi doveo Jakovljevog oca do teme koja je imala njegovu Sagu na tenterhooks. U ovom poglavlju nećemo čak ni pokušati da reprodukujemo razgovor između bilo čega više od mađioničara i zemljaka koji se ne bavi umetnošću Logosa. Gde ću se fokusirati na lupanje srca te Izabele kada je prvi put pogledala Matenovog sina.

Izabela je iskoristila razgovor između muškaraca da uzme mladićevu ruku i umota ga u svoju milost. Od prvog trenutka kada je Izabela ugledala Matanovog sina, u njenu dušu uđe zrak natprirodne svetlosti, nešto što nije mogla da objasni rečima, ali što ju je podstaklo da učini ono što je učinila kao da joj je Mudrost sama šapnula svoje planove na uvo; a ona, oduševljena što je njegov poverenik, pretvarala se da se odriče svog tela i kapitulira svoje vođstvo u korist svog božanskog saučesnika.

Osmeh za osmehom, osmeh mladića nasuprot osmehu zrele lepote, Jelisaveta uze Džejkova za ruku, skloni ga od pogleda muškaraca i pokloni mu dragulj svoje kuće, svoju sestričinu Anu.

19

Ana, nećakinja Izabele od Zaharije

Bog je svedok mojih reči i usmerava puls mojih ruku na linije koje On crta, bilo da su iskrivljene ili ravne u Njegovom sudu. Činjenica je da ljubav na prvi pogled postoji. I poznavajući svoja stvorenja bolje nego što će se ikada poznavati, on je u svojoj mudrosti izazvao vatru večne ljubavi u onoj dvojici sanjara koji su iz uglova horizonta, ne poznavajući jedni druge, slali stihove jedni drugima na krilima nebeskog svoda.

Prva koja je videla sjaj tog božanskog plamena bila je Elizabeta. I ona je bila prva žena na svetu koja je videla Solomonovu kćer rođenu iz te ljubavi koja će gorjeti bez da bude potrošena.

Ne mogavši da odvoji Annu i Jakova, i Izabelu koja je pod svojim plaštom vilinske kume pokrila božanski plamen koji je očarao dvoje ranjenih zrakom ljubavi, Elizabeta je uspela da ih drži same i zajedno podalje od pažnje muškaraca, uvek tako mrzovoljnih, uvek tako pobožnih.

Njegov suprug Zaharija, sa svoje strane, prisvojio je društvo dede Matana i iskoristio arsenal nemerljive inteligencije koju mu je dao njegov Bog da izvuče iz Jakovljevog oca ime sina Zorovabelovog od koga je potekla njegova loza.

Dok je izgovarao tih pet slova, A-B-I-U-D, Zaharija je osetio da ga njegova snaga izdaje.

Simeon Mlađi, pored njega, pročitao je u njegovim očima osećanje koje je skoro oborilo Zahariju na zemlju.

"Šta te čudi, Božji čoveče?" Izabela je odgovorila kada je čula da ponavlja tih pet slova: A-B-I-U-D. "Zar vam vaš Bog nije dao dovoljno dokaza da je On lično komandovao vašim pokretima? Reći ću vam još nešto. Video sam Solomonovu kćer u utrobi tvoje nećake Hane."

Povratak u Nazaret bio je težak za Jakova. Po prvi put u svom životu Jakov je počeo da otkriva misteriju ljubavi. Ekstremna sreća i totalna agonija u istoj seriji. Da li je to ljubav? Nije znala da li da brizne u plač od radosti ili tuge. Zar ne bi moglo biti iz tog razloga da je Bog stvorio čoveka i ženu da se ne razdvajaju, jer ako se razdvoje, oni umiru? Ako se čak i pre rebra samoće njegov bol prerušio u pesnika i naslikao lice svoje voljene na plavom nebeskom svodu, sada kada ju je video od krvi i mesa ti stihovi su se preobrazili, počeli su da napuštaju svoju kukuljicu i, da budem iskren, bolelo je. Toliko da je već počeo da ne zna da li bi bilo bolje da je ostao između zore i prolećne rose. Sad kad ju je video, kad je osetio miris njihovih osmeha iz njenih očiju, osećanja koja nikada nije ni zamišljao uvukla su mu se u srž i učinila da mu kosti zavibriraju od tuge i sreće. Oh, Adamovo rebro.

Dok su jahali na daljinu, deda Matan je pogledao svog sina, iznenađen njegovom tišinom i uzdasima. Džejkob je oduvek bio rođeni sagovornik, ekstrovertan i prijateljski. Ali pošto su napustili Jerusalim, i već su proputovali celu Samariju, njihov sin nije prestupio nijedno od pravila jednosložnih.

"Da li nešto nije u redu sa tobom, Jakove?"

"Ništa, oče."

"Izgleda da će padati kiša, sine."

"Da."

"Uskoro ćemo morati da posadimo pasulj."

"Naravno."

Doktor zakona, Kleopa Jerusalimski, takođe nije bio veoma pričljiv. Samo se prepustio; razgovor, tek dovoljno. Povratak na posao kada je to bila prilika za slavlje i radost? Dakle, nije bilo potrebno pridavati mu veći značaj.

Pitanje je koliko će vremena trebati dedi Matan da otkrije ljubavnu bolest svog sina. A koliko je i sam Kleofa?

Nije trebalo dugo da deda Matan dođe do srži stvari. Jakov je pokušao da odvuče oca. Sve je bilo tako iznenada, skoro kao halucinacija. Koliko dugo će i dalje odbijati da zamoli oca da pita Kleopu za svoju kćer kao suprugu? Što je više razmišljao o tome, to se više čudio.

U svakom slučaju, čak i ako je Džejkob ćutao, deda Matan je to već shvatio. Nešto se dogodilo u Jerusalimu što je promenilo njenog sina na tako glasan, brz i transcendentan način. Šta je drugo mogla da bude nego Klopasova kći?

Kada je Kleopa objavio svoju želju da se s vremenom spusti u Jerusalim, a njegov sin Jakov se spontano ponudio da pođe s njim, da neki bandita ne bi želeo da iskoristi ovog usamljenog putnika, Jakovljev otac više nije sumnjao. Njegov sin je bio ludo zaljubljen u ćerku Klopasa.

Klopas, s druge strane, nije znao ništa. Začarani čovek prihvati Jakovljevu ponudu. Bog zna šta bi se dogodilo da je Kleopa bio svestan ljubavne priče između svoje ćerke Hane i Mathanovog sina. Čovek je bio toliko klasičan da nije mogao da zamisli brak kćeri iz više klase Jerusalima sa sinom seljaka iz Galileje, bez obzira na to koliko je mladoženja bio zemljoposednik. I tu je dopustio da ga prati.

U Jerusalimu, usred suza nestrpljenja koje je tetka Elizabeta pokupila u rukama mrtva od smeha, njena ćerka Ana čekala je dan da vidi svog šarmantnog princa.

Pa, Elizabet je poznavala svog zeta kao da ga je rodila, Elizabeta je uzela Jakova i odvela ga kući. Ubio je dve muve jednim udarcem. Zaharija će imati Sina Abiudovog za sebe, i na putu će dva dečaka imati sve vreme na svetu da obećaju jedno drugom još jednom u večnoj ljubavi. Vremenom će njegov zet saznati o čemu se radi. Prema Izabeli to je bila stvar Gospodnja i avaj, oh ako je palo na pamet njenom zetu da stane na put.

Zaboravljajući klasne predrasude i društvene interese odraslih, Jakov i Ana pisali su stihove o Šaronu jedni drugima među obećavajućim ljiljanima ogromnim kao piramide i blistavim kao zvezde u svetlosti očiju vilinske kume koju je Bog podigao za njih. I oni se oprostiše sa obećanjem da će sledeći put doći sa svojim ocem, i u njegovim rukama miraz za device.

Kada su se Kleopa i Jakov vratili u Nazaret, dečak je objasnio svoju želju svom ocu. Otac mu je obuzdao srce moleći ga da sačeka da Kleopa završi svoj posao. Tada bi on sam otišao u Jerusalim da zatraži svoju kćer kao svoju snahu.

Jakov je prihvatio očev predlog.

Kleopás je, u stvari, završio svoj posao, oprostio se od Nasridijanaca i vratio se svom uobičajenom životu. Ubrzo nakon što se nastanio u Jerusalimu, dobio je iznenađenje, posetu Mattana.

"Ubij, čoveče, šta se dešava?"

"Vidiš, Klopas, očinske obaveze me dovode u tvoju kuću."

"Reći ćeš."

Jakovljev otac mu je rekao sve što postoji. Njegov sin je želeo svoju ćerku za ženu i došao je kao svekar sa mirazom za device u ruci.

Kleopa je slušao u tišini. Kada je završio ono što je doveo Matan kući, Kleopa je nastavio da ne koristi moć reči. To je bilo tipično iznenađenje koje zahvaća onoga koji uvek sazna za film poslednji; Kleopa je bio zapanjen. U ovim slučajevima, nakon iznenađenja dolazi klasičan izliv besa.

Plamen se rasplamsava u mozgu: Da li se njegova ćerka Hana zaklela u ljubav prema Jakovu? A kada se to dogodilo? I kako se usudila da se preda čoveku, a da ne računa na volju i blagoslov svog oca? Ljutnja je iskra sa pozivom za sveću, ona postaje plamen i završava izlivanjem vatre iz usta.

Ana, zainteresovano stvorenje, čak i ako nije dobro obrazovana, slušala je iza vrata sa srcem u pesnici razgovor između njenog oca i oca njenog voljenog. Njegovi prsti su umirali da od očevog Da naprave oltar u najlepšem uglu njegove duše. Njen "tast" joj je uputio tako topao pogled dok je prolazila pored nje da je već bila udata i osetila kako leti na krilima najpotpunije sreće prema talamusu svog venčanja.

Grizući usne bilo je stvorenje kada je njegov otac otvorio usta.

"A kako je to moguće, dobri moj Matane, ako je moja ćerka već verena za drugog čoveka?"

Kleopa je lagao. Nevina laž da bi se izbeglo da prođe kroz onoga koji ubode čoveka kome je do juče ispovedao večno prijateljstvo.

Dragi Bože, da bi izbegao ubod svog prijatelja, zabio je bodež u pesnicu svoje ćerke. Stvorenje je palo niz zid sa srcem probodenim s jedne na drugu stranu. Bez snage da pobegne i baci se preko zidova, Ana se držala za ostatak.

"Žao mi je, ali tvrdnja vašeg sina je nemoguća izvan moći mojih ruku", zaključio je njegov otac.

Deda Matan je ćutao. U tren oka svetlost mu uđe u mozak. Zbog njihove brade da ga je Kleopa lagao. Za njega, ono što je zaista ukrštanje mačeva bilo je Kleopovo odbijanje da prihvati njegovu reč o Davidovom poreklu njegove kuće. Da je to bila istina, veridba sa "nepoznatim" dečkom, deda Matan bi prihvatio ne bez osećaja kako mu adrenalin peče utrobu. Ali ne, sveti i besprekorni sluga Božji koga je primio u svoju kuću, odajući mu čast kao da je njegov Gospod, skidao je svoju masku. Udati svoju kćer za seljaka, a iz Galileje da stvar bude gora?

Kleopa bi bilo bolje da pusti ono što je mislio u lice. Istina je bila da on nikada nije poverovao u priču o navodnoj Davidovoj lozi Jakova iz Nazareta. Dok je bio u Nazaretu, pošto mu to nije odgovaralo, ograničio se na odugovlačenje po tom pitanju. Da li je to bilo ili nije, nije bila njegova stvar. Sada kada ga je Matan zamolio za svoju ćerku za svog sina, više nije morao da nastavi da glumi licemera.

"To je moja poslednja reč", Kleopa je zatvorio raspravu.

"Ja ću ti dati svoju", iščupao je Jacobov otac. "Radije bih oženio svog sina krmačom nego kćerkom sina ubica koji žive na krvi svoje braće po cenu uništenja svog naroda."

Gospode, ako je dete već bilo smrtno ranjeno, reči tvog Jakovljevog oca dokrajčile su Aninu dušu.

Hana je istrčala iz svoje kuće i prošetala ulicama Jerusalima, ostavljajući za sobom reku slomljenih suza. Kao što je mogao, pronašao je kuću svoje tetke Izabele. Ušla je i bacila mu se u naručje, spremna da umre zauvek.

Dok je Izabela pokušavala da isključi ključeve od te poplave, deda Matan je uzjahao svog konja i naterao Samariju u galopu, ležeći u Samariji. Kada je stigao u Nazaret, krv mu je još uvek ključala. Njegov sin Jakov je bio kao mrtav kada je čuo njegove reči: "Radije bi oženio krmaču nego kćer Kleopasovu." To je bila njegova poslednja reč.

20

Rođenje Marije

Kako su ludi ljudi, Gospode! Oni Te traže, a kada Te nađu rečima oštrim kao noževi, proklinju sebe jer im Ti govoriš. Kao neko ko je pronašao ono što je tražio i žali što je to pronašao jer je čekao nešto drugo, ljudi pretvaraju svoje reči u mačeve i koplja, čine svoja lica ružnim ratnim bojama i mrzeći pakao ubijaju jedni druge verujući da ubijaju samog đavola. Poluga za kretanje univerzuma!, kaže jedan. Moje carstvo za konja!, viče drugi, verujući da su reči zlatne mudrosti zapisane na zidovima vremena.

Kada će naučiti da budu slobodni sa slobodom onoga koji ima beskonačnost pred sobom? To je postojanje čoveka, postojanje leptira koji leti dvadeset četiri sata i pri zalasku sunca predaje svoje telo blatu onoga koji je oživeo, ali za razliku od bestežinskog stvorenja, u ta dvadeset četiri sata čovek pretvara taj dragoceni kratki dan u pakao monstruoznosti. Zašto ste kamenu dali usta? Zašto davati oružje nekome čija je mašta dovoljna samo da napravi oružje uništenja od njegovih krhkih prstiju? Šta vas je pokrenulo da podignete mozak iznad ptica koje traže samo komad neba za svoja krila?

Avaj, o duša Jakovljeva. O, kako je sin Matana iz Nazareta plakao nad svojom nesrećom. Među maslinicima iz kojih je jednog dana Nojeva golubica otrgnula od Boga obećanje večnosti bez povratka, u podnožju debla gde će jednog dana umreti Matanov sin, ne tako daleko, Jakov je izlio radost koja mu nije stala između grudi i leđa u pustinju ponosa. Ceo život je sanjao o njoj, a sada kada su mu ruke dodirnule meso iz snova, rebro mu je bačeno u vatru.

"Sujeta i još više taštine, sve je taština", napisao je mudar čovek na svetom zidu. Da li je nepotrebno verovati da kada je napisao da čovek ne mora da je bio mnogo zaljubljen?

Oh, Anino srce. Da li oči plaču krv? Da li čista voda teče kroz vene? Koju je najdublju tajnu Bog stvorio kada je zamislio dve osobe da budu jedno? Zašto nije stvorio ljudsko muško i žensko u skladu sa prirodom zveri? Oni se pare na komandni glas instinkta i razdvajaju se bez stida. Zašto je Gospod morao da podigne iz magle instinkta plamen ubilačke samoće protiv koje je Adam rođen bez zaštite u svom raju? Sa kako bi lako bilo za Večnog da napravi čoveka po slici i slici mašina... Buba je programirana, puštena je besplatno u svom zvezdanom zoološkom vrtu, nebesa se kreću u svojim sazvežđama, a u ritmu obeleženom njenim koordinatama buba se pari i razmnožava kao štetočina. Zašto zameniti nepogrešiv program, kao što vidimo u prirodnom svetu, sa kodeksom slobode? Proleće stiže i stvorenja se pare i razmnožavaju mirno, ali bez pauze. Dok instinkt poziva na činove, ljudsko biće ustaje i odgovara jednom rečju. Ljubav to zovu.

Pa ipak, kada se proba plod tog koda, ko je taj koji se osvrće? Seks zovu zveri, zveri zovu seks po imenu. Ili kada seks umre, Ljubav ne živi? Ili bez seksa nema ljubavi? Suprotno mišljenju takvih stručnjaka, mi ostali znamo da ljubav postoji nezavisno od reproduktivnog čina vrste. I zato što postoji, boli one koji to žele, a nemaju ga. Juče kao i danas i uvek, gde ima ljubavi biće bola.

Deda Matan je zatvorio uši na jadikovke svog sina. Nije želeo da ponovo čuje ime Kleopa, čak ni u snovima. Za njega je stvar bila definitivno rešena. Njegov naslednik je sada mogao da potraži ženu među varvarima, ako je to želeo u svom inatu; on ne bi rekao ni reč protiv toga, već od Boga i njegovih proroka koji bi ga radije razbaštinili nego ponovo pretrpeli tako veliko poniženje.

Za razliku od Matena, kada se voda smirila, ledi Izabela izvadi štap svoje naravi, pođe za svojim zetom i pusti ga da padne na leđa sa ovim rečima: "Budalo, proždirač svoje ćerke, šta to igraš? Da li stojite između Boga i Njegovih planova pozivajući se na svoj status sluge? Da li se buniš protiv svog Gospodara zazivajući Ga da napusti tvoju kuću na miru? Kažem vam, pošto ima neba i ima zemlje, moja ćerka će se udati za sina Abiudovog godinu dana od ovog datuma."

Fuj, ako je Kleopa mislio da je oluja prošla, to je zato što još nije primio posetu od Zaharije. Njegova snaha je zagrmela, njegov zet bi oslobodio munje i grmljavinu na njega.

Ali ne rečima besa ili rečima besa. Zaharija je shvatio da je deo krivice za ono što se dogodilo bio njegov. Kako su stvari stajale, više nije mogao da drži svog zeta van Alfa i Omega doktrine. On ga je seo i rekao mu sve.

Sin Reze, sina Zorovabelovog, živeo je u Vitlejemu. Bio je dečak, a zvao se Josif.

Sin Abiudov, drugi sin Zorovavelov, on je već znao, bio je Jakov. Nada koja je ušla u njihove duše bila je da će se Solomonova kći roditi iz braka Jakova i Ane. Tako je Bog to uredio, i iako je to bila samo nada, oni su se kladili u svoje živote da će biti tako. To dvoje dece će se udati, i od njih će se roditi Sin Davidov, sin Evinog za kojim su sva deca Avramova čeznula milenijumima.

Što se tiče Jakovljeve genealoške legitimnosti, u koju nije sumnjao, oni će uskoro imati dokaz.

Iz razloga razboritosti, Isabel je nametnula svoju odluku da bude zadužena za popravljanje situacije. Matan bi se prvo razoružao pred ženom koja je, ako je to bila "druga" iz Jerusalima, koja je otišla da zahteva da on položi svoj stav. I zato što bi neočekivano putovanje jednog od njih moglo da izazove sumnju na dvoru kralja Iroda, a ako ode, nikome neće nedostajati.

I tako je i učinjeno. Izabela se predstavi u Nazaretu, ode pravo do radilice. Kada ju je Jakovljev otac video, ostao je bez reči.

Šta je ta dama sada želela?

Vrlo jednostavno. Odajte počast Sinu Abiudovom. U ime svog domaćinstva, uključujući i svog zeta, došla je da pita svog sina Jacoba kao supružnika za svoju nećaku Anu. I na putu je otišla iz Jerusalima u Nazaret da otkrije Sinu Abiudovom nauku o Alfi i Omegi.

Deda Matan je u čudu slušao niz događaja koje su doživeli Zaharija i njegova Saga. Na kraju priče, deda Matan je spustio glavu, klimnuo glavom i zamolio ga da ga sačeka na trenutak.

On se odmah vrati, noseći u ruci genealoški svitak umotan u kožu staru kao i prvog jutra kada je raširio zoru nad okeanima. Jelisaveta oseti kroz kičmu isti osećaj koji je nekada doživeo Simeon Mlađi. Svestan sastanka u Casa de Resa, deda Matan je na stolu prikazao Listu Svetog Mateja.

Isti metal, isti pečat, isti likovi, samo su se imena promenila.

"Matan, sin Eleazarov. Eleazar, sin Eliuda. Eliud, sin Akimov. Akim, sin Sadokov. Sadok, sin Elijakimov. Elijakim, sin Abiuda. Abiud, sin Zorovabelov."

Izabela nije mogla da spreči da joj se prekine dah na ivici usana. Čak i kada je pokušavao da ostane miran, oči su mu plesale od radosti preko linije koju su Abiudovi sinovi povlačili tokom vekova.

Zatim pročita spisak kraljeva Judinih od poslednjeg do Solomona.

"A za sve ovo, gde je tvoj Jakob?" Izabela je izbrbljala na kraju čitanja.

Ta žena je bila čisti genije. Jakov je udahnuo od radosti kada je ugledao svoju vilinsku kumu. Sjaj u Elizabetinim očima otkrio joj je promenu u očevom raspoloženju. Ostalo možete zamisliti. Matan i njegov sin pratili su Jelisavetu nazad u Jerusalim, donoseći sa sobom dragulj Kuće sinova Abiuda, miraz za device i uslove bračnog ugovora.

Kleopa je svojim očima video ono što nikada nije tražio da vidi dok je bio smešten u radilicu. Kao i njegov zet Zaharija, koji je bio svedok susreta, Kleopa se divio blizancu drugog u posedu Josifovog oca. Ali ako su prisutni mislili da su iznenađenja za taj dan gotova, nisu bili u pravu. Uslovi bračnog ugovora su ih zapanjili. Oni su bili sledeći:

Prvo: Imovina sina Abiudovog, u ovom slučaju, Jakova, bila je neprenosiva. Šta je to značilo? U slučaju Jakovljeve smrti, njegovo nasleđe bi prešlo direktno na njegovo prvorođenče, bilo muško ili žensko - prvi plod para.

Drugo: U slučaju udovištva, udovica nikada nije mogla prodati ni delimično ni u celini imovinu Jakovljevog naslednika. Pomenuto imanje, Cigueñal i sve njegove zemlje, biće rezervisano za njegovog naslednika dok ne postane punoletan. Šta je to značilo? Da udovičino domaćinstvo neće imati pravo na Jakovljevo nasledstvo.

Treće, ako se Jakovljeva udovica ponovo uda, deca iz ovog novog braka neće imati udela u imanju pokojnika.

Četvrto: Ako par nije imao potomke, Jakovljevo nasleđe bi prešlo direktno na sinove Matana. Jakovljeva udovica će živeti u kući svog pokojnika do svoje smrti, međutim.

Peto: Ako je naslednik Jakova Nazaretskog žena, ona će naslediti mesijansko nasleđe svoga oca, koji će zauzvrat zaveštati svom nasledniku. Ako se desi, kao što je bio slučaj u prethodnim prilikama, da je jedna žena nasledila druga, mesijansko nasleđe bi prešlo sa Jakova na sledećeg muškog naslednika koji je došao u slučaj. Recimo da ako je Jakov imao ženu nasledio samo ovu, a ne svoju udovicu, bilo bi na njemu da svoje nasledstvo svom izabraniku. Svaki prenos Jakovljevog nasleđa u kuću ujedinjenu sa njegovim potomcima bračnim vezama ne bi bio validan u ovom slučaju. Nasledstvo će prelaziti sa majke na ćerku sve dok čovek ne bude postavljen na čelo kuće Abiud, čije će ime biti ono koje će se pojaviti posle Jakovljevog.

Na taj način Josif je postao sin Jakovljev, okupljajući u svojoj ruci rukovodstvo obe kuće, vođstvo svog oca i vlast svog pokojnog tasta. Jedinstveno nasleđe koje će ona zaveštati svom prvorođencu, Sinu Marijinom.

Uslovi ovog ugovora izazvali su osmeh divljenja među prisutnima. Priroda sukcesije, tako netipična u jevrejskim patrijarhalnim tradicijama, objašnjena je odsustvom generacija na listi kuće Abiud. Zahvaljujući ovoj formuli sui generis,  kuća Abiud je zadržala imovinu u prvobitnom produžetku i nastavila da osigurava da je tako.

Kada je ugovor potpisan od strane rodbine, venčanje je proslavljeno godinu dana kasnije, a na kraju prirodnih vremena par je doneo devojku na svet.

U znak sećanja na svoju majku, Jakov joj je dao ime Marija.

"Zar ti nisam rekla, čoveče Božji, da sam videla Solomonovu kćer u utrobi svog deteta?" reče Jelisaveta svom mužu obavijena božanskom srećom.

21

Život Svete porodice

Posle rođenja Bogorodice, Zaharija je našao nosioce mesijanskih svitaka i Jakov, otac Marijin, okupio je Helija i Jakova, oca Marije, u svoju kuću. Ono što su njih dvojica imali da kažu jedni drugima bilo je mnogo. Otkriće Alfe i Omege revolucioniralo je njihove živote i budućnost njihove dece, na kakav način! Zaharija je, dirnut, pustio svoju dušu da teče.

"Kako je neverovatna mudrost! Jaki veruju da su zadavili slabe pod težinom svojih bezosećajnih i nasilnih duša, a mališani se prepuštaju sudbini koju veliki žele da napišu na svojim leđima bičem svojih izopačenih zala. Snovi o slobodi prestaju da lebde nad horizontom ustupajući mesto tami, iluzije leže već slomljene pod nogama njihovih vojski. Ali odjednom se Mudrost okreće. Umorna je od progona, od toga da je nikada ne dođu. On postaje ćerka vetra, usredsređuje pogled na sportiste misli, jedan ga moli da bude on, drugi mu obećava večnu ljubav. Ona ne otvara usta, Mudrost je izabrala svog šampiona, ona napreduje prema njemu, rukuje se s njim, podiže ga iz prašine, namiguje mu i sama mu daje krunu života. Zapanjen, izbezumljen, sablaznjen svojim izborom, jer je bacio pogled na poslednjeg među njima, jer je dao svoje usluge onome ko je bio ništa, prezrena sudbina tada se urotila sa tamom da uništi Večnog. Ona, Supruga Svemogućeg, smeje se; njen suprug je podigao galaksije jednim pokretom ruku; bilo joj je dovoljno da otvori usne samo jednom da bi pakao zadrhtao. Ona je zjenica njegovog oka, čega se može bojati od planova džina?

Evo njegovih ljudi. Dve reke koje je sakrila pod zemljom i za koje su svi mislili da su nestale su se pojavile i, misterija za čuđenje i intonaciju novih psalama, učinile su to kroz sama usta zemlje."

Heli i Jakov su se predstavili, njihovi sinovi. Solomonova ćerka, Marija, i Natanov sin, Josif, bili su živi. Bogorodica u kolevci, Josif gleda kako stoji među ljudima.

Tada Simeon Mlađi izgovori reči mudrosti: "Neznanje, prijatelji, ljudski rod je prikovan za stub rođenog psa da čuva vrata svog gospodara. Bog je stvorio čoveka da okusi med slobode Samsona imunog na Daliline čarolije. Perfidni Đavo je zaboravio svoje božansko stanje, zavideo ljudskom, i pošto je završio u posedovanju zveri, zavija u halucinaciji na zvezde pakla koje obožava kao Raj. Kukavički, sa kukavičlukom onoga koji svoju veličinu zasniva na lešu vojske dece, Zmija je poludela verujući da može da prati orla trag koji njegovo bdestvo piše u visinama. Ne bojte se, prijatelji, On je sa nama. Sveti Orao posmatra sa nevidljive litice svaki pokret Zmaja; sada diše, sada tamna vatra izlazi iz njegovih njuški, mišići Velikog Duha napeti su kao lukovi spremni za bitku; ako napreduje jednom nogom, Ratnik skače iz mirnog sna u Mudračevom šatoru i hvata se za njegovu strelu, brzu kao munja, jaku kao grom. Ono što ovde doživljavamo je zora novog Dana koji već širi svoju zoru nad besprekornim očima nevinosti vaše dece.

Neka neprijatelji Carstva Božijeg planiraju svoje planove uništenja u svojim pećinama, neka se neprijatelji čoveka sakriju u lavirintima hipogeje moći, ne bojimo se ničega, Bog je sa nama. Njegov luk je izvučen, mač mu je oštar, njegov štit nas štiti. Ako je đavo veći od našeg Spasitelja, zašto je pobegao u skrivanje nakon što je ubio Adama? Da li lav beži od gazele? Da li pobednik kleči pred prestolom pobeđenih? Da je đavo gladan, neka jede kamenje; da je žedan, da pije sav pesak pustinje. Tvoja deca su daleko od njegovih kandži."

Bila je to uzbudljiva zakletva. Čule su se reči koje se nikada ne zaboravljaju. Heli i Jakov su se zakleli da će se udati za svoje sinove kada dođe dan. Svemogući će potopiti njihove duše u ponore gde demoni imaju svoje nastambe ako prekrše svoju reč", zavetovali su se.

Onda su se svi vratili u svoj svakodnevni život. Heli je dao braću i sestre svom sinu Josifu. Jakov je imao Marijine sestre za ljubavnicu; zatim čovek za kojim su toliko uzdisali.

Josif je već bio muškarac, a Marija žena, oboje na ivici potpisivanja najtajnijeg i najvažnijeg bračnog ugovora u istoriji sveta, kada je vest o smrti Jakova iz Nazareta, supruge Ane od Klope, i oca Marije, ostavila sve koji su živeli da vide taj dan bez reči.

Da Marija nije dala taj zavet, venčanje bi bilo prebačeno. Na Marijin zavet, kao što rekoh, najviše je uticao sam Josif. Za trenutak se činilo da se zdanje njihovih nada srušilo, kada je Josif napisao u istoriji večnosti one svoje reči, koje će njegova žena ponoviti u pravo vreme anđelu Blagovesti: "Neka bude volja Božija; gle njihov rob, naši očevi su čekali hiljadu godina, mogu se nadati nekoliko."

To su bile godine koje su bile, nisu bile više ili manje. Kada je došlo njegovo vreme, Josif je sredio stvari i krenuo u Nazaret. Iznajmio je udovici komad zemlje gde je mogao da postavi svoju stolariju i čekao da se Kleopa oženi Marijom.

Nakon rođenja Josif, drugi od Klopinih sinova, Josif je platio miraz za device. Godinu dana kasnije venčanje je proslavljeno.

I venčanje je proslavljeno uprkos senci preljube koja je opterećivala nevinost Bogorodice.

Baš kao što mu je svekrva rekla, anđeo Božiji probudi Josifa iz njegove sumnje. Kada je senka preljube bila raspršena, Josif je uzjahao svog konja i odleteo u Judeju da pokupi Majku deteta. Događaj Jovanovog Blagovesti mu je otkrio glasnik koji mu je poslao Zaharija. Ono što Hoze nije očekivao je da će naći Zahariju i Izabelu koji su mladići puni života. Ali posle onoga što mu se desilo, ništa više nije iznenadilo Josifa Ili se barem tako verovalo. Jer kada je Zaharija oporavio svoj govor, njegove prve reči su bile da mu otkriju misli koje su rasle u njegovoj duši o Sinu Marijinom od dolaska Bogorodice.

"Sine moj, Bog naš Gospod nas je zadivio čudom beskrajne prirode. Od davnina smo znali da je Bog Otac, kao što možemo pročitati u njegovoj knjizi. Oblikujući nas po svojoj slici i prilici, dao nam je ukus meda očinstva; i otkrivši da smo mi Otac mnoge dece, otvorio nam je oči za postojanje jednog od njih koji je rođen da bude njegov prvorođenac. Ono što nikada nije otvoreno otkrio u svojoj knjizi je da je taj isti Prvorođenac bio njegov Jedinorođeni. Ili nismo hteli da to vidimo u njegovim rečima kada je njegov prorok rekao: Ti ćeš plakati kao što se tuguje za prvorođencem, ti ćeš tugovati kao što se tuguje za jedinorodnim.

Sine moj, to je Sin koji tvoja supruga nosi u svojoj utrobi. U tvoje ruke, Josife, tvoj Gospod njegovo Dete je stavljen. Njegov život je u tvojim rukama; ako je njegov život već u opasnosti zato što je on ono što jeste: sin Eve koji je trebalo da nam se rodi, šta će biti odgovornost čoveka kome je Otac dao starateljstvo nad svojim Jedinorođenim? Nikad ne iznevjeri gard, Jose. Brani ga svojim životom; Zaokruži njegovu Majku svojom rukom i stavi svoj leš između Nje i onih koji će je tražiti da ubije svog Sina. Zapamtite da on mora da se rodi u Vitlejemu, jer je tako napisano. I upravo zato što je tamo napisano, to će biti prvo mesto gde đavo usmerava svoju ubilačku ruku."

Josif je slušao reči Zaharije, sina proroka i oca proroka, i nije mogao da veruje da će Bog dozvoliti bilo kom čoveku, bilo da se zove Irod ili Cezar, da dotakne čak i dlaku na glavi Sina Marijina.

Tako se Josif vratio u Nazaret, proslavio brak sa Marijom koja je već bila u poodmakloj gestaciji, i pripremio se da siđe u Vitlejem kada je Edikt o registraciji Cezara Oktavijana Avgusta podigao u narodu spontani krik pobune.

Samo jednom su plemena Izraela bila podvrgnuta popisu. U svačijim mislima bila je cena koju su ljudi platili za popis kralja Davida. Kakvu bi im kaznu poslao ako, iz straha od Cezara, ne poslušaju zabranu da budu brojani kao stoka?

Pobuna je izbila u Galileji. Juda Galilejac i njegovi ljudi radije su umrli kao hrabri boreći se protiv Cezara nego da žive kao kukavice pred Bogom. Efekat pobune Jude Galilejca bio je da preseče puteve.

"Koliko dugo će ova pobuna trajati? Očigledno sve dok Irodov gospodar to želi", odgovori Josif svom zetu Klopasu. "Zar ne misliš da će Irod moći da dokrajči Judu i njegove ljude u ržanju čuvene konjice njegovog oca? Mora da Herodi sada grizu nokte. Da je to zavisilo od njih, oni bi već okončali ovaj sveti rat. Ali ja mislim da Cezar to ne želi, a Cezar je taj koji zapoveda. Rimljanin je odredio da popis stanovništva počne u carstvu Jevreja, jer zna da će se ono što se dešava dogoditi. Nemilosrdno slamanje Jude i njegovih ljudi poslužiće kao propaganda protiv bilo koje druge moguće pobune; ovako Rimljani sprečavaju bolesti."

Hoze nije pogrešio. Irodi su poslušali naređenje rimskog gospodara. Oni su dozvolili da galilejska pobuna raste. Kada je žrtva bila debela za klanicu, izveli su svoje vojske. Oni su pobili što više iz Galilejske družine su mogli, i sa telima preživelih su razbacali krstove po svim putevima koji su vodili u Jerusalim.

Pod tom gomilom krstova Josif i Marija su prošli u pravcu Vitlejema. Ko je iznenađen što je Bogorodica rodila iz bola čim je stigla u kuću svog supružnika?

U ovom poglavlju, istina, a ne činjenice, zavisi od vere svakog dela suda istorije. Ako damo poverenje istoričaru Josifu Flaviju, izdajniku svoje zemlje, spasitelju svog naroda postižući svojim jevrejskim istorijama da su Cezari naučili da razlikuju Jevreje i hrišćane, čak i po cenu pretvaranja svojih potomaka u narod u neprestanom ratu protiv Istine, u ovom slučaju ustanak o kojem apostoli govore rođen je u mašti autora Novog zaveta.

Principi psihoistorije, međutim, ustaju protiv iskrivljavanja koje je Josif Flavije izvršio nametanjem između Jevreja i hrišćana čeličnog zida koji će ih razdvojiti dvadeset vekova, pogubljenje koje je zahtevalo od njegove ličnosti da negira postojanje samog Hrista, postajući, čineći to, Antihrist reči Svetog Jovana.

22

Rođenje Isusovo

Pobuna je slomljena, Jerusalim okružen vojskom krstova, pod takvim morem prošli su Josif i Marija koji su već bili u veoma uznapredovalom stanju trudnoće.

Kada su Josif i Marija stigli u Vitlejem, selo je išlo od broda do broda. Josifova braća su bili iznenađeni, jer niko od njih nije zamišljao da će Josif sići pre nego što rodi svoju ženu, oni su improvizovali krevet u jaslama za Mariju da rodi.

Još jednom elementi psihoistorije traže od nas da prođemo. Mislim, Irod ne bi naredio masakr svetih nevinih da su Rimljani bili prisutni u Vitlejemu. Rimljani, od kojih je na kraju zavisilo njegovo krunisanje, nikada ne bi dozvolili takav zločin. Čim su otišli, Irod se bacio na posao. Ali bilo je prekasno. Josif, Marija i Dete su nestali.

Ovaj skup psihoistorijskih elemenata otvara nam oči za bitku između neba i pakla o kojoj sveti Jovan govori u svojoj Apokalipsi. Smrt, pošto nije bio u stanju da spreči ispunjenje Svetog pisma i Rođenje da se desi, morao je da položi ruku na Dete. Ali Život, uveren u svoju snagu, kretao se na Zemljinoj šahovskoj tabli sa sigurnošću onoga koji poznaje strategiju i sposobnosti svog neprijatelja i uvek je korak ispred. Kada Irod ode da položi ruku na Dete, njegovi roditelji su već otišli. Sigurno ne Jerusalim. Čak i ako su mogli da se sklone u kuću Marijine bake.

I ne kažem u Jerusalimu, jer, da je ostao u Jerusalimu, reči Simeona Mlađeg kada je pozdravljao Majku i Dete u Hramu ne bi imale smisla. Ali ako ste videli Dete po prvi put, da.

U ovome, kao i u ostalom, čitalac mora sam da prosudi kome da prida kredibilitet, da li je izdajnik svoje zemlje, recikliran u neku vrstu spasitelja onih koje je prodao, ili neki ljudi koji su, iz ljubavi prema istini, tu ljubav doveli do krajnjih posledica. Kažem ovo zato što će kao rezultat ovog novog stvaranja činjenica, biti onih koji će reći da ovaj način rekomponovanja vremena ne pripada samom nizu događaja.

Zatim, kada se dete rodilo, majka je već stajala, Josif je registrovao svog sina. Mi ne znamo šta je Josifova prvobitna namera bila. Ako je trebalo da ostane u Vitlejemu, njegov plan se promenio nakon tajnog razgovora koji je vodio sa mudracima.

Kao što ste već zaključili, mudraci nisu bili kraljevi. Magi su bili nosioci desetine Velike sinagoge na Istoku i kao takvi su morali da se zaustave u Hramu.

Ono što mudraci nikada nisu zamišljali dok su radosno dolazili bilo je da će poslednji kilometri puta biti učinjeni pod morem krstova. Hvala Bogu da je nasilje tog trenutka zaokupilo Irodovog sina i oni su otišli u Vitlejem da stave Josifa na stražu.

Josif je registrovao svog sina i vratio se u Nazaret. U dane predviđene Zakonom on je sišao u Hram u uverenju da je prešao opasnost. On je ušao u hram sa svojom ženom kada je Simeon Mlađi naišao na njega.

"Šta još radiš ovde, čoveče Božji?"; Rekao mu je. "Zar vam niko nije rekao šta se dogodilo?"

On ga je uzeo u stranu i doneo ga do danas.

"Zaharija je sakrio tvoj trag tako što je zalio tvoje tragove svojom krvlju. Ubrzo nakon što su Rimljani otišli, Irodi su poslali svoje ubice u vaš grad. Vaša braća i sestre oplakuju smrt svoje dece koja doje. Ali to nije sve. Užas vesti je stigao do Zaharije. Uzeo je Elizabetu i Jovana i sakrio ih u pećine u pustinji, gde će biti bezbedni od svake opasnosti. Zatim je došao u Hram. Jose ga je okružio kao čopor pasa, preteći da će ga ubiti ako ne otkrije sve što zna. Ne mogavši da podnesu njegovo ćutanje, udarili su ga i šutnuli na smrt na samim vratima Hrama. Josif, uzmi dete i njegovu majku i idi u Egipat. Ne vraćaj se dok ove ubice ne umru."

Josif nije rekao ni reč Mariji. Da bi je sprečila da sazna vesti od svoje porodice, odvela ju je iz Jerusalima bez ikakvog objašnjenja.

"Kako si mogao da živiš ovaj teret sav ovaj život sam, moj supružnik?" plakala je kada joj je o tome ispričao na samrtnoj postelji.

Po povratku iz Egipta, Detetova baka je još uvek bila živa. Mislim da sam rekao da su emigranti postali ono što bismo mogli nazvati prosperitetnim i srećnim. Ekonomska situacija Heredad de Maria bila je jednako dobra. Suše koje su nekada pustošile polja pratili su periodi obilnih padavina. Joan, Marijina devica sestra, vladala je zemljama svoje sestre bez zavisti čoveku uopšte. Oni koji su verovali da će Jakobova smrt potopiti njihovu kuću morali su da priznaju da su pogrešili. Ta devojka, posvećena svojoj porodici od mladosti, nije je izgubila iz vida niti dozvolila da bude prevarena. Iako je oslobođena svog zavjeta venčanjem Klopasa, Joan se nije udala.

Odjednom, započinjanje stolarskog posla od nule nije izgledalo kao lak zadatak. Kleopa nije bio tog mišljenja. Situacija koju je Josif morao da prevaziđe na dan kada je ušao u Nazaret bila je jedna, a ova nova je bila sasvim druga. Džozef je tada bio potpuni stranac. Sada su računali na porodičnu klijentelu posutu širom Galileje da počnu da se probijaju.

Među tim vezama Isus će naći svoje buduće učenike. Ali vratimo se Sinu Marijinom, njenom nasledniku i duhovnom vođi klanova koji su poput grana istog debla bili rašireni u blizini.

Josifova smrt implicirala je Isusa u zakletvi koju je pokojnik dao Klopi. Već smo videli da je Dete živelo u svom biću iskustvo onoga koji se ponovo rađa od Duha kao rezultat epizode koju je glumio u Hramu. Simeon koji je sreo Sina Davidovog u Hramu bio je Simeon Mlađi koga smo videli kako govori Josifu: "Idi, čoveče Božji, ubiće ga."

Tokom godina nakon Josifove smrti, Isus je ostavio stolariju u rukama svog rođaka Jakova i oslobodio svoju tetku Jovanku u upravljanju imovinom svoje majke. Tokom njegovog mandata, polja su dala sto posto; slava vina Jakovljevih vinograda proširila se širom zemlje. Inteligentan kakav je bio, Isus se otkrio kao biznismen sa kojim je sklapanje poslova bila garancija uspeha. Kupovao je i prodavao berbe maslina bez ikakvog gubitka drahme.

Podržana porodičnim odnosima i glavnim gradom glave klana: Stolarija iz Nazareta takođe je doživela veoma pozitivan procvat.

Kada su Irodi bili mrtvi, Isus je došao u posed nasledstva svog oca u Judeji.

Mislim da sam ranije rekao da je u Jerusalimu Isus iz Nazareta bio poznat kao poznata misterija. Braća njegovog oca uzela su svoje neženje pozivajući se na poslovicu: Kakav otac, takav otac. Fizički, Isus je bio slika tog visokog i snažnog Josifa čoveka, čoveka od samo jedne reči, ne baš pričljivog, razboritog u svojim sudovima, domaćeg, uvek pažljivog prema potrebama svoje porodice.

Činjenica je da je oženio sve svoje rođake i ostavio posao da radi sam, da ih je Isus, obožavan od svojih, sve iznenadio sa "svojim nestancima".

23

Misterija Isusovih nestanaka

Niko nije znao gde je Isus išao ili šta je uradio kada je nestao na taj način. Jednostavno je nestao. Nestao je bez upozorenja, bez objašnjenja. Njihovi nestanci mogu trajati danima, čak i nedeljama. Ako su njegovi rođaci Džejms i Josif pitali okolo, da vide da li je neko video svog Isusa, svi su stavili na lice nekoga ko ne zna ništa o bilo čemu.

Gde je Isus otišao?

Pa, to nije bilo lako reći. Ali gde god da je otišao, vraćao se odakle god da je bio, kao da je to tako nešto. Onda bi se vratio svuda okolo, dao bi neki izgovor svima onima koji su mu sa tom prirodnom brigom pokazali koliko ga vole, "Morao sam da se pobrinem za hitan posao", na primer, kratak i promenljiv, zatvoreno pitanje. Insistiranje više nije vredelo; na kraju je Isus prasnuo u smeh i budale su izgledale kao oni.

"Kakve su to brige, Santjago, brate? Da li vam nešto nedostaje? Da li su vaša deca bolesna? Imaš zdravlje, novac i ljubav, šta više čovek može da poželi?"

Zar to nisam rekao? Bilo je nemoguće naljutiti se na Njega. Ne samo da je bio potpuno u pravu, ako vam je rekao sa tim osmehom u očima, na kraju se činilo da ste budala vi što ste se brinuli bez razloga.

Jedine koje nisu izgledale ni iznenađene ni sablaznjene njihovim nestankom bile su žene u kući. Na veliko iznenađenje Santjaga i njegove braće, žene nisu htele ni da čuju o prikorima. Kakva je Njegova tajna bila da ih je tako začarao?

Misterija? Zašto je oduševila svoju majku, tetku Huanu i tetku Mariju?

Postojala je misterija. Veoma veliki.

Ispostavilo se da kada je odlazio, čudo se dogodilo u kući. Vreće brašna nikada nisu bile iscrpljene; čak i ako su lopatom brašno napolje. Tegle za ulje nikada nisu ispražnjene; Bez obzira na to koliko litara su dali, ulje nikada nije smanjio nivo u teglama. I ako se neko od njih razboli, tri žene u Domu su znale da će se On vratiti jer će odmah ozdraviti. I kao i sve ostale. Pa kako sam mogao da ih ne očaram? Naravno, kada je u pitanju odgovor njima ili njihovim rođacima odakle su došli ili šta su radili, Isus ih je samo pogledao i dao im poljubac prekriven osmehom za svaki odgovor.

Gde je krenuo? Odakle je došao? Šta je uradio? Verujem da je trinaesti apostol koji je rekao da je Isus će moliti svog Boga sa snažnim suzama milosti za sve nas.

Poreklo tih suza ne bi trebalo da nam se čini čudnim znajući izvor iz kojeg su potekle. To je bio Sin Božiji, iste prirode kao i Njegov Otac, koji je gledao licem u lice budućnosti dela koje je trebalo da izvrši, i videvši sudbinu ka kojoj je vodio svoje učenike, celo njegovo srce je bilo slomljeno.

Kako da ne tražimo od njegovog Oca održivu alternativu koja bi oduzela njegovoj sudbini sudbinu prema kojoj ih je vukao svojim krstom?

I što je još tragičnije, kada ga je krv odvukla u krhkost ljudskog postojanja i pitao se kako može biti siguran da je ono što će učiniti Božja volja, u tom trenutku težina te sudbine ga je slomila, zaglavila mu se u grudima i potekle suze žive krvi. Kako sam mogao da budem siguran da je ono što ću da uradim prava stvar? Zašto Hristov krst, a ne Kruna Davidova?

Napetost, pritisak, ljudska priroda u svojoj golotinji pogađa Njegov mozak i dušu vizijom stotina hiljada hrišćana koje će dovesti do mučeništva... Sudbina koja bi ih mogla poštedeti samo prihvatanjem Krune koju bi mu narod masovno ponudio. Šta da se radi? Kako znasš? I na koji način je mogao da se odupre utehi koju je ponudio njegov Otac?

… Jer posle Dana Jahvinog će doći Dan Hristov, Dan slobode i slave: Kralj na svom prestolu moći vodi vojske Oca svoga do pobede...

Tokom tih dana, pre nego što je započeo svoju misiju, Isus je birao u Galileji one koji će biti njegovi budući apostoli. Veze koje su ga vezale za njegove buduće učenike došle su iz krvnog čvora koji je najstariji sin Zorubavelja počeo da veže kada je osnovao Nazaret.

Za razliku od atmosfere u kojoj su se umnožili Zeruvavelovi ljudi koji su ostali u Judeji, ljudi iz Galileje su mirno i prijateljski primili ljude iz Abiuda. Komšije Judeje su se sablaznile kada su otkrile namere Zorovavela i njegovih ljudi; oni su se pobunili protiv ideje o obnovi Jerusalima i pokušali svim sredstvima da ih nateraju da napuste projekat.

Biblija kaže da ga nisu dobili. Zauzvrat, od tadašnjih stanovnika Svete Zemlje, oni su dobili politiku stalnog neprijateljstva. Politika koja je rezultirala ograđivanjem i izolacijom Jevreja na jugu od ostatka sveta. Okolnost koja će, s vremenom, transformisati južnog Jevreja u narod koji mrzi neznabošce, koje su prezirali i tretirali nasamo kao da govore o čistim zverima.

"Radije jedite sa svinjom nego jedite sa Grkom", rekao je rabin.

"Ranije se udati za krmaču nego za Grka", istakao je njegov kolega.

Ova mržnja prema Grcima i neznabošcima uopšte, taj prezir prema ljudima koji su počeli da veruju da su Glavna Rasa, bila je u izvesnoj meri prirodna mržnja. Prema Grcima posle progona Antioha IV Epifana. Egipćaninu jer jednog dana faraon ... Prema Sirijcima, jer u neko drugo vreme... Prema Rimljanima jer su ih imali na vrhu ... Pitanje je bilo da se mržnja pretvori u neku vrstu nacionalnog identiteta, da se iz nje izvuče snaga da nastavi da veruje da je Glavna Rasa, ona koja je pozvana da pokori i da bude služena od ostatka čovečanstva.

Stanovnici Judeje su čekali da Mesija postane Novo svetsko carstvo. Njegov odnos sa nepatriotskim zakonima, nametnutim od strane Carstva, koji je regulisao život između Jevreja i Grka, između Grka i Rimljana, između Rimljana i Iberijana, bio je put u džungli pun smrtnih opasnosti kroz koje je Jevrejin morao da ostane budan i uvek ima u mržnji i preziru prema drugim rasama vitalnu silu koja će mu pomoći da prevaziđe okolnosti do dolaska Mesije.

Za razliku od svoje braće na Jugu, oni na Severu su bili savršeno integrisani u nežidovsko društvo. Radili su sa njima, trgovali sa njima, oblačili se kao oni, učili njihov jezik, poštovali njihove običaje, njihove tradicije i svoje bogove.

U poređenju sa svojom braćom na jugu, Jevreji u Galileji su evoluirali u suprotnom smeru. Dok je južnjak prizivao mržnju kao zaštitni zid svog identiteta, severnjak je prizvao poštovanje među svim ljudima kao garant očuvanja mira.

Kada je Isus stigao, dakle, mentalne i moralne razlike između galilejskih Jevreja i južnih Jevreja bile su ogromne kao i one koje su tada bile između varvara i civilizovanog čoveka. Galilejac je još uvek čekao dolazak Mesije, Hrista koji će ujediniti sve narode sveta; Jerusalimski Jevrejin je takođe očekivao Rođenje, ali ne Spasitelja, već ratobornog i nepobedivog osvajača koji će sve druge narode sveta baciti na kolena. Isusu bi bilo teško da nađe među ovim Jevrejima sa Juga jednog čoveka koji bi Ga sledio u pevanju Ljubavi i Univerzalnom Bratstvu najdivniju pesmu ikada napisanu, Jevanđelje.

Pod takvim okolnostima nije bilo slučajno da su svi njegovi učenici bili prisutni na venčanju u Hanaanu.

Kada se sin Zorovavelov i naslednik Solomonove krune nastanio u Nazaretu, njegovi ljudi i sinovi su se udružili i raširili svoje seme po zemlji. Radnici koji poštuju svoje susede, ljubitelji zakona civilizacije svih, religija privatna stvar koja podleže zakonu o slobodi veroispovesti, ljudi iz Abiuda i njihovi sinovi su se proširili širom Galileje, održavajući endogamni brak kao osnovu svog nacionalnog identiteta. U drugim aspektima Galilejski Jevrejin se nije razlikovao od svojih suseda. Oblačio se kao oni, govorio kao oni.

U takvom okruženju, uspeh poslovanja Radionice za izradu Gospe od Nazareta zasniva svoje bogatstvo na nacionalističkoj struji koja je nastala u Galileji kao rezultat rekonstrukcije sinagoga. Bilo je to u tim jedinstvenim trenucima, ključevima života, braka na primer, kada se pojavio nacionalni ponos i oni su voleli da se pokažu u tipičnom, popularnom kostimu. Umetnost pravljenja narodne nošnje u rukama Aronovih kćeri, koje su je pretvorile u monopol sa sedištem u Jerusalimu, otvaranje posla od strane Bogorodice, učenika učitelja u najbolje čuvanoj tajni svešteničke ženske kaste, pravljenje bešavnih ogrtača, njenog vrhovnog predstavnika,  to je bio uspeh koji je privukao mladu i mladoženju iz regiona u Nazaret.

Bez obzira na prosperitet koji je doneo Bogorodičinoj kući i samom Nazaretu, uspeh Bogorodičine radionice slomio je selo u regionu i pripremio ga da u njemu svojim sestrama pronađe teren na kome mogu rasti i množiti se. Venčali su se u Galileji i imali sinove i kćeri. Vezama koje su postojale pre rođenja Bogorodice dodajemo one koje su stvorile njene sestre i sinovi i kćeri njenog brata Kleopa, a dimenzije slike u kojoj se njen Sin kretao dobijaju svoje prave dimenzije.

Drugim rečima, Isusovi učenici su bili prisutni na čuvenom venčanju u Kanaanu jednostavno zato što su bili ujedinjeni sa mladom i mladoženjom krvnim vezama. Ili mislite da je Petrova svekrva bila izlečena bez vere?

Kroz Jevanđelja vidimo da je jedini uslov koji je Isus tražio da bi primio milost svoje moći bila vera. Kada je iscelio Petrovu svekrvu, ona još nije videla Jedinorodnog Božijeg. Činjenica da je imala veru bez gledanja otvara nam oči za vezu između Petrove svekrve i Bogorodice, zahvaljujući kojoj je vera žene u Sina Marijinog bila apsolutna. I to nam pomaže da otvorimo vrata njegove kuće i vidimo Petra, kroz njegov brak sa ćerkom njegove svekrve, u direktnoj vezi sa Bogorodicom.

Posle čuda pretvaranja vode u vino, jedina stvar koju je Petar trebalo da vidi je pomazanje Davidovog sina od strane proroka.

Kada neko čita Jevanđelje, prvo iznenađenje je videti Petra i njegove kolege kako sve napuštaju pokliču: "Prati me". Kao da su roboti ili automati bez volje, ti ljudi su napustili svoje porodice i pratili ga čak i ne pitajući gde. To je prvi utisak. Logično jednostavan izgled. Ti ljudi su savršeno poznavali Sina Marijina. Oni su znali šta je njihova priroda bila njihovo duhovno poglavarstvo nad svim Davidovim klanovima u Galileji. Pedro i njegove kolege nisu bili automati bez volje, koji su se pokoravali naredbi svog tvorca u ritmu pritiska prstiju na tastaturi računara. Nikako. Nepotrebno je reći da su u više navrata, ujedinjeni krvnim vezama sa Domom svoje Majke, razgovarali sa svojim Sinom o Carstvu Mesije. Oni takođe ističu da je Prvo čudo u javnosti, kojem su bili svedoci, transformisalo koncepciju koju su napravili o prirodi Mesijanske misije zbog koje su bili spremni da napuste sve u trenutku kada je Isus to želeo. Nakon što smo to razjasnili, nastavljamo.

Već ste videli ko je bio taj Jovan, sin Zaharije, unuk proroka Avije, i kakav je osećaj imao u korenu onih vešala presuda Krstitelja protiv Jevreja. Njegova majka, Elizabeta, Marijina pratetka, Hristova majka, Elizabeta, živela je da podigne Jovana i kaže mu celu istinu o njegovom ocu, zašto je umro, i kome će prethoditi. Kada je Elizabet umrla, Jovan se povukao u pustinju i živeo svoj natprirodni život dok je čekao ispunjenje misije za koju je rođen. Krštenje Isusovo od Jovana potvrdio je učenike u onome što su već znali: Sin Marijin je bio Mesija.

Oni su krenuli za Njim da osvoje univerzalno carstvo. Oni nikada nisu zamišljali da je mač kojim će Isus osvojiti presto Davidov bio "u ustima njegovim".

Isus je najavio da im mnogo puta šta će biti njegov kraj. Ali kako su mogli da se uklope u njihove glave da će Sin Božiji umreti razapet?

Svedoci čudesnih, natprirodnih, izvanrednih, božanskih dela u svim njihovim razmerama, kako su mogli da zamisle da će njihova braća u Avramu počiniti takav zločin protiv Oca tog Sina?

Desilo se ono što je moralo da se desi. Neverovatno, Isus je zatvorio usta kao da je okretao svoj mač prema koricama i neobjašnjivo se prepuštao neprijatelju koji dolazi da ga ubije. Sve što bi trebalo da uradi je da otvori usne. Da je samo rekao: "Na kolenima", rulja koja je izašla da ga traži bila bi prikovana za zemlju kao statue soli. Ali ne, nije rekao ni reč. Jednostavno je dozvolio da bude okovan lancima.

Njima, Jedanaestorici, ostavio je samo alternativu kukavica.

Pa, svi su pobegli da se sakriju. Svi osim one koja je istrčala gola. On je bio taj koji je doneo vest Majci: Upravo su uzeli njenog Sina, vodili su ga da mu sudi.

Rimljanin je tražio od Velikog vijeća glavu tog Mesije. Oduševljeni Pilatovim legijama, Veliko vijeće mu ga je dalo.

Ovo pitanje apsolutne krivice koju je budućnost donela toj jevrejskoj generaciji, oslobađajući Rimljane od njihovog direktnog učešća u stradanju Hristovom, rešeno je u utrobi reči prvosveštenika Tribunalu koji je predao Mesiju Pilatu:

"Prikladno je da čovek umre za narod."

"Zgodno" je značilo da će mu ili Pilat biti predat ili će on proglasiti opsadno stanje i izvesti legije da ga love. Ako bi mu Isus iz Nazareta bio predat, ljudi bi ćutali kada bi bili iznenađeni, ali ako bi Pilat izveo svoje legije koje su sada prepuštali njegovoj sudbini, oni bi ga branili do smrti iz ljubavi prema svojoj zemlji. I gde je ludak bio sposoban da veruje u pobedu narodne pobune protiv Cezara?

Sudbina Isusa iz Nazareta je bačena. To je bio On ili nacija. Da ih je budućnost za njihov kukavičluk okrivila što su ga predali, čineći ih odgovornim za njegovu smrt, pa. Šta su drugo mogli da urade? Pilatov pametan čovek bi oprao ruke. Pa šta? Zar nije bilo bolje da čovek umre nego da legije masakriraju ceo grad?

Problem učenika je bio da veruju da njihov narod neće igrati ulogu kukavice i da će ustati u oružje radije nego da preda Mesiju Rimljanima. Njima je stvar bila jasna, kako je Imperija mogla da pobedi vojsku koju predvodi Kralj Univerzuma? Zar nisu stotine i stotine muškaraca, žena i dece živele u svom telu slavu Njegovu? Nisu li oni među masama bili graciozno živo svedočanstvo o Božanskoj misiji Isusa iz Nazareta? Istina je da su Ga mnogo puta ove gomile pozdravljale za kralja i u isto toliko navrata On im je okrenuo leđa. Logičke? Da se odreknete prestola koji vam pripada nasledstvom?

Da ili ne?

Čoveče, kroz istoriju Izraela pokazano je da kraljevo pomazanje ne odgovara narodu već prorocima. Iz ovog iskustva bilo je prirodno da Isus odbije uspostavljenu krunisanje protiv istorijskog i božanskog prava.

Doba proroka zabeleženo u Pismu, Pomazanje, kanonski govoreći, odgovara Hramu. Trebalo je da dođe vreme, dakle, kada će ga te iste gomile pratiti u Jerusalim i tražiti od Velikog vijeća božansko priznanje koje je Isus iz Nazareta zaslužio svojim delima.

Tada, pod pritiskom svedočanstva tolikog broja srećnih ljudi i bezbrojne gomile koja je vapila za pomazanjem Mesije za visokog sveštenika, Isus bi seo na presto Davida, svog istorijskog oca, i u prisustvu svih sinova Izrailjevih on bi obukao krunu kraljeva.

Kada se, u trećoj godini njegove misije, proširila reč: Isus iz Nazareta je na putu za Jerusalim za Pashu, mesijansko iščekivanje privuklo je bezbroj ljudi u Jerusalim.

Pontije Pilat ga je čekao. Svestan pustolovina Mesije Jevreja, on je odavno zatražio od Velikog vijeća glavu tog Nazarećanina. Politička odluka koju je morao da donese u vezi sa mesijanskom eksplozijom koju je izazvao "Nazarećanin" bila je složena i jasna u isto vreme. Morao je da umre. "Ako je pastir mrtav, stado će se raspršiti." Niti je mogao da izvadi svoje legije i baci ih u gomilu. Nacionalistička pobuna će izbiti u odbrani njihovog Mesije, a spartažski rat je bio poslednja stvar koju je Cezar mogao da poželi. Kao političar njegova misija je bila da spreči bolesti pre nego što je rat objavljen. Mogao je očekivati najgore i pustiti plen da se udeblja. Kao što su to učinili August i Irod u danima popisa. U pravo vreme, Pilat će izvesti svoje legije i iz pokolja će drugi narodi naučiti o tome kako Rim kažnjava pobunu protiv Cezara.

Činjenica je bila da je Sanhedrin u potpunosti bio protiv Nazarećanina i nije stavio ruku na njega iz straha od gomile koja ga je pratila gde god da je išao. Sanhedrin se zakleo Pilatu da će mu ga lično dostaviti, ali da će sačekati dok plod ne sazri.

Posle prve godine trijumfalnog hodanja do planine propovedi, druga godina je krenula nizbrdo. Na raskrsnici između drugog i trećeg, Isusovo odbijanje da bude krunisan za kralja plašilo je mnoštvo, koje ga uopšte nije razumelo.

Ko od svih njih koji bi uživali takvu Božansku Moć ne bi bio praćen mnoštvom u Jerusalim da traži od Velikog vijeća u potpunosti krunu svog oca Davida?

Zbunjenost i neznanje o njegovoj misli ostavili su Isusa Hrista samog u zoru treće godine. Samo su Žene i njihovi učenici ostali verni Njemu.

Šta je onda postalo to prvo očajanje rimskog političara? A ono što se činilo još gorim Sanhedrinu, zašto bi se Pilat sada povukao? Da li je bilo onih u rimskim redovima koji bi, u slučaju mesijanske pobune, napustili Carstvo i stavili svoje mačeve u službu Sina Davidovog?

Kao što Isusov trijumfalni ulazak u Jerusalim pokazuje, očekivanje, ugušeno u poslednjih godinu dana od strane samog Isusa, probudilo se iz letargije. Mnoštvo, verujući da je Sin Davidov doneo svoju konačnu odluku u korist njegovog krunisanja, svi su požurili u Jerusalim te godine.

Kao što već znamo i istorija pokazuje, do Uskrsa Jerusalim je postao opkoljeni grad. Iz svih krajeva sveta Jevreji su se spuštali i popeli u Sveti grad da proslave večeru koja je služila kao uvod u Oslobođenje Mojsija.

Te 33. godine naše ere, gomili u upotrebi pridružili su se svi oni koji su ga nekada proglasili kraljem.

Kakvo je bilo iznenađenje svih kada je Isus ušao u Hram i bičem zauvek osujetio pritisak na Veliko vijeće i Cezara koji je ta uzvišena gomila bila spremna da izvrši.

Ta mesijanska groznica koju je Isus probudio u svojoj prvoj godini vratila se na scenu. On je stigao u Jerusalim pre nego što je stigao i uzdrmao zidove Jerusalima glasno kao što su to nekada činile Jošuine trube. Da je umesto da ode pravo u Hram da uzme bič i objavi totalni rat Velikom savetu, Isus uradio ono što je radio kao dete, da se probije do Suda Zakona i prepusti se poslu... Ali ne. Šta je to? Nikako. Stvari su bile zbrkane i On je bio taj koji ih je gurnuo u haos na najeksplozivniji način koji se može zamisliti.

Ista gomila koja je pre nekoliko sati pljeskala i klicala u čast Sina Davidovog, u sumrak je tražila glavu od Pilata koji do tada više nije video šta ima da ubije koji je iskopao svoj grob.

Da bi se razumeo let Njegovih učenika, mora se staviti u kožu onih ljudi koji su u svojim srcima sanjali o tom trijumfalnom ulasku: "krunisanje". Oni su bili prvi koji su bili zapanjeni kada su videli svog Gospodara kako uzima bič i napada u svemogućem besu na Hram.

U tom trenutku Juda je doneo odluku da ga preda Velikom savetu. Ostali su otišli sa moralom na dnu, kao da lebde u potpunom vakuumu.

Šta će se sada desiti?

Šta je Isus učinio?

Dok su jeli Poslednju večeru, osećali su se zbunjeno i prazno kao ona Zemlja koja je pre Početka lutala u tami Bezdana, zbunjena i prazna.

Avaj, deco Zemlje, nasleđe vaše majke je vaša sudbina! Zar nije na dan svog rođenja primio svakakva obećanja od svog Stvoritelja, i čim se njegov Stvoritelj okrenuo, dozvolio je da bude uhvaćen u zbrku koja prati svu usamljenost? Iskusivši od rođenja zbunjenost i prazninu samoće, kako ne biste mogli pasti na isti kamen?

Dok su večerali sa Njim, Njegovi učenici nisu imali pojma šta im je govorio. Znali su samo da su spremni da poginu boreći se radije nego da ga ostave na miru. Jadni Petar, njegova duša je pala na zemlju kada mu je njegov junak i kralj uzeo mač iz ruku! Svi bez izuzetka pobegli su pokretani silom koja ih je savladala i pomerala im noge protiv volje njihovih umova.

"Šta će se sada desiti, majko?" taj drugi Jovan je pitao Majku Isusovu, kao da je znala odgovor.

Šta će se desiti? Ono što je prorečeno hiljadu godina će se desiti. Nebeski svod će biti obučen u žalost da oplakuje smrt Prvorođenca, Zemlja će oplakivati smrt Jedinorodnog.

24

Smrt i vaskrsenje Isusa Hrista

Događaji te noći opisani su u Jevanđeljima. Neću ih reprodukovati ili poduprijeti. Ograničiću se na ono što nije napisano.

Dok je jevrejsko-rimska farsa nastavila svoj tok, nebo je bilo oblačno nad glavama hiljada pijanaca koji su uzvikivali "Raspej ga".

Ista zbunjenost koja je zahvatila Učenike i naterala ih u bekstvo, ta ista sila je obuzela gomilu koja ga je bodrila njegovim trijumfalnim ulaskom i, prepuštena alkoholu, iskala svoju tugu protiv autora razočarenja koje je zavladalo njihovim umovima. Otuđeni, prepušteni alkoholu u kojem su utopili svoju tugu, koja je slobodno tekla i burad iz ruku Hrama do njihovih grla, oni koji su pre samo nekoliko sati pevali Mesiji: "Blago onome koji dolazi u ime Gospodnje", sada su uzvikivali: "Razapni ga".

Dok su vrištali i vrištali, oblaci su kružili oko horizonta, šireći mrežu munja i grmljavine nad Golgotom. Dok je Osuđeni vukao svoj krst duž Via Dolorosa, nesvesni gomile koja je pijana pljunula svoj smeh na Marijinog sina, noć se zatvorila.

Zaokupljeni, zapanjeni onim što su doživljavali, dok su činili povorku, vrlo malo ko je razmišljao o rečima Poslanika. Stvarno samo dečak. U podnožju Krsta, dok je gledao u nebo, Sveto pismo mu je palo na pamet.

Već su me okruživali talasi smrti i bio sam prestravljen bujicama Beliala. Bio sam zarobljen okovima šeola, bio sam iznenađen mrežama smrti. I u nevolji svojoj dozvah Jahvu i zavapih Bogu svom. Čuo je moj glas iz svoje palate, i moj krik je doprla do njegovih ušiju. Zemlja se tresla i drhtala. Temelji gora su se uzdrmali, i oni su drhtali od Jahve od gneva. Dim se dizao iz Njegovih nozdrva, a iz Njegovih usta gorjela vatra, ugalj koji je On zapalio. Spustio je nebo i spustio se, crni oblak pod nogama. Popeo se na heruvime i odleteo; leteo na krilima vetrova. On napravi veo tame, formirajući svoj šator oko sebe; vodeni caligine, gusti oblaci. Na svetlost njegovog lica oblaci su se istopili; grad i vatrena munja. Jahve zagrmi s neba, Svevišnji učini da se čuje glas Njegov. On je bacio svoje strele na njih i razbio ih, munje i zaprepastio ih. I pojaviše se potoci vodeni, i temelji sveta ogole se pred gnevom Jahvinim, pred dahom uragana gneva Njegovog."

Da, samo je taj dečak, Džon, uperio pogled u nebo koje je u užasu razmišljalo o zločinu dece Zemlje. U bolu trenutka, niko nije primetio šta im se dešava preko glave. Nebo je bilo crno kao dubine najneprobojnije pećine. Kada je Isus uzviknuo svoj poslednji dah i oni su verovali da je došao kraj, kao da su svi iznenada probudili iz sna, njihove oči su se otvorile za stvarnost.

Pre nego što je osetio pretnju neba, nebo se rasplakalo. Dok je padao, začuo se pucketanje glasnije od zidina Jerihona. Tada su svi prvi put podigli glave i namirisali električnu vlagu u atmosferi.

Spremali su se da započnu povratak kada je iznenada bič u obliku munje razbio tamu. Činilo se da je pao daleko. Kakve budale! On je bio konjanik koji je nekada otvorio redove neprijatelja Judi Makabeju, koji je sada došao nasilno jašući na oblacima proročanstava. Njegove blistave oči obasjavale su noć i iz njegovog svemogućeg grla grmljavina se kotrljala preko horizonta; Kao ludak, opsednut bolom koji mu je zaslepio utrobu, taj božanski jahač podiže ruku i pusti da njegov bič munje i groma padne na gomilu.

Pakao gneva Večnog Oca pao je u poplavi na decu i žene, stare i mlade, bez razlike između krivih i nevinih. Izbezumljena, kao neko ko se probudi zaprepašten iz noćne more kada otkrije da je prava noćna mora tek počela, gomila je počela da trči niz Golgotu. Oluja iznad glave pretila je gradom, munjama i grmljavinom, ali bez kiše. Bila je to grmljavina, koju je Svemogući, proboden kopljem koje je bilo zabodeno u grudi njegovog Sina, sa slomljenim srcem uzeo u ruke i izbezumljen od bola udario o decu zemaljsku ne gledajući koga. Ludilo, strah je zahvatio sve. Teror je jahao ne štedeći starca ili dete, muško ili žensko. Izbezumljen onim što je učinio pod uticajem alkohola, gomila je počela da se kreće prema zidinama Jerusalima. Ludo, kao da Božji bol može biti zaustavljen kamenom.

I tu je gomila počela da trči niz Golgotu tražeći spas unutar zidina. Tada električni bič Svemogućeg poče da pada na žene i decu, mlade i stare, ne razlikujući krivicu od nevine. Njihov bol, bol Svemogućeg, dostigao ih je sve i razderao svačije meso bez milosti bilo koje vrste. U trenutku kada je petao zakukurikao za drugo saopštenje, padina Golgote počela je da se puni ugljenisanim leševima. Oni koji su se već penjali na padinu Lavlje kapije mislili su da su izbegli užas kada su grobovi jevrejskog groblja počeli da se otvaraju. Proroci su izašli iz grobova svojih, i iz njihovih sablasnih usta Gnev Svemogućeg doneo je živima Svoju smrtnu presudu.

Užas, pustoš, strah. Oni koji su mislili da pronalaze utočište u svojim domovima našli su svoja vrata zatvorena. Jedne noći večere, pre petnaest stotina godina, anđeo smrti je prošao kroz kuće Egipćana tražeći prvorođence. Taj isti anđeo je sada lutao ulicama Jerusalima ubijajući ne praveći razliku između velikog i malog. Isti beskrajni bol koji je imao srce njegovog slomljenog Gospodara stigao je do njegovog i u svom neizrecivom bolu on je zabio heruvinski mač na svakoga ko mu se našao na putu.

Prestravljeni, zarobljeni u paklenoj noćnoj mori, užas je odvukao begunce u Hram. Tamo su se nagomilali unutar njegovih zidova tražeći milost. Ludi, od ludila onoga koji ubije sina i skloni se od oca deteta u njegovoj kući, tamo su našli svoj grob kada je bič Bola pustio svoje suze na kupolu, kupolu koja se srušila na prestravljenu gomilu.

Užas, strah, pustoš. Bol Oca Hristovog usred nasilnog izliva. Krv Boga pretvorena u blokove kamena pada na prestravljenu gomilu, drobljenje glave, pretvaranje muškaraca i žena u ruševine. Uzviknite Razapni ga ponovo! pisali su svojim škripanjem kamenje kupole Hrama dok su padali sa plafona na zemlju.

Dok su se te stvari dešavale u podnožju Krsta, ostao je samo jedan muškarac i tri žene. Kao da ga štiti štit energije, dečak je stajao i posmatrao spektakl. U podnožju Brda stradanja ugljenisani leševi, umirući, zgnječeni pod težinom onih koji su bežali niz padine. Uza zidove, bez mogućnosti da pobegnu mrtve iz grobova, paralizovane žrtve užasa su se ludo gomilale. Kada se kupola Hrama srušila posle nekog vremena i prestala grmljavina i munje i udaranje krvi i mesa, Jovan je podigao mač Rimljana koji je priznao. Dečak okrenu glavu prema trima ženama, obrati im se očima i poče da im pravi mesta. Gomila ranjenih i umirućih, užasnuta, udaljila se kao da su anđeo Božiji usred zadatka koji je započeo njihov Gospod. Takva je bila vatra koju je najmlađi od Gromovih sinova ispuštao iz njegovih očiju.

Stigavši na ulice, ne mogavši da se odupru pogledu tog ljudskog heruvina, halucinirani su se sklonili s puta. Džon je odveo tri žene kući i zatvorio vrata za sobom. Bilo je Deset i druge žene. Kao da je mrtva, Majka je legla na krevet i zatvorila oči pred svetom u koji više nije želela da se vrati.

Preživeli su se zakleli da će iz svojih sećanja i sećanja svoje dece istrgnuti sećanje na Noć kada je Bog prekršio Svoj zavet sa sinovima Avramovim. Njeni istoričari su sahranili sećanje na tu noć u grobu milenijumskih tišina. Mnogo puta u istoriji čovečanstva narod se zakleo da će iz svog sećanja istrgnuti određeni događaj, poseban, kapital za razvoj svoje budućnosti. Retko je narod uspeo da sahrani tako traumatizirajuće poglavlje na tako definitivan način.

Jedanaest je takođe verovao da je takva sudbina te tri godine nezaboravne slave. U stvari, jedino što ih je držalo zaključane u toj kući tog petka i sledeće subote bilo je da saznaju sudbinu te Majke koja je ležala kao mrtva u krevetu.

Da li će se Majka probuditi iz sna? Zar se to nije videlo na njegovom licu rastrganom od trpljenja komadića na koje mu je srce bilo slomljeno?

Gospode, kako sam mogao da joj pogledam lice kad sam se probudio? Koje reči utehe bi mu rekli da opravdaju sramni beg koji su preduzeli?

Šta su mogli da urade? Prepustiti ga njegovoj sudbini? Da nastave da trče sve dok rastojanje između njih i njihovih sećanja ne postane ponor?

Zar im On nije rekao da će sve što su iskusili proći, i da će On vaskrsnuti trećeg dana?

Sati su se činili beskrajni svima onima koji su bdeli nad Majčinim snom. Uprkos opasnosti u kojoj su se nalazili, niko ne bi otišao bez pratnje u Nazaret.

Koliko bi trebalo da se ta majka probudi? Ali, naravno, zašto bi želeo da se probudi?

U subotu u podne Majka je počela da izlazi iz svog stanja. Jedanaest su mislili da ne mogu da podnesu njegov pogled. O, kako su bili glupi!

Zurili su u to staro lice više sati nego što su mogli da izračunaju. Već su znali napamet svaki mikron svojih razderanih obraza.

Iznenada, u subotu, to lice je počelo da poprima boju. Svi su stajali i posmatrali svaki njegov pokret. U tom trenutku Majka otvori oči pune života.

Pored njega, njegova sestra Huana milovala ga je po čelu kao da miluje glavu najomiljenije osobe na svetu. Nezamislivo, majka je tražila malo vode. Druga Marija, Klopasova, ustade. Majka polako sede na krevet i pogleda ih sve. Jedanaest su sedeli na podu uza zidove sobe. Izraz na njenom licu ih je zapanjio kada je Majka otvorila usne. "Šta je s vama, deco moja?" reče im, osmehujući se. "Koga gledaš? Gledaš me kao da vidiš duha."

Jedanaest nije mogao da preboli svoje iznenađenje. Marija Kleopska se vrati sa čašom vode i sede pored njega, naslonivši glavu na njegovo rame.

"To je to, Marijo, ne budi dete, ne plači više, ili želiš da te moj Sin nađe ovakvu kad dođe?"

Jedanaest su se pogledali, verujući da je bol izazvao da izgubi čulo. Majka im čita misli i poče im govoriti:

"Deco, ja sam kriv za sve. Odavno vam nisam otkrio ko je On koga nazivate Učiteljem i Gospodom. To je moralo da se desi da bi me On oslobodio od moje tišine. Šta mislite, koga ste pratili napred i nazad?

Ja sam star, deca, i umoran sam. Slušajte me dobro i podignite svoje duše; kada On dođe, sutra, imaćete dokaz za sve što ću vam danas reći. Šta bi moj Sin pomislio da dođe sutra da te nađe na ovaj način? Kako sam mogao da ga pogledam u lice? Strpite se sa mnom ako u bilo kom trenutku nisam jasan. Kada vam pošalje Duha Obećanja, setićete se mojih reči, a ja ću biti očaran mudrošću koju će On sipati u vaše duše. Ono što ću vam reći čuo sam od Njega. Nemam njegovu milost ili njegovu mudrost. Kažem ti, On Sam će te ispuniti Svojim znanjem i onda ti više neće trebati da ti kažem bilo šta. Govorio mi je o svom svetu, o svom Ocu; Pitao sam ga i On mi je odgovorio ne skrivajući ništa od mene. Barem ništa što nisam morao da znam. Ja sam bio Njegov poverenik, otvoreno, nevino srce u koje je izlio Svoje božanske uspomene. Govorio mi je o svom svetu očima koje su gledale u beskonačnost; Sve sam čuvao u svom srcu; Svaku njegovu reč zapečatio sam u svom telu. Nisam znao zašto mi je zapečatio usne do današnjeg dana. Danas me je oslobodio moje Tišine i stavljam u vaša srca ono što je On stavio u moje i što sam nosio sa sobom toliko godina."

Otvorivši im svoje srce, Majka je otkrila učenicima: Blagovesti, ovaploćenje Sina Božjeg i božansku istoriju koju je čula iz usana svog Deteta, u onim danima kada je Sin Božji kao "njeno dete" došao da se zatvori u naručje "Svoje Majke", tugu u očima Sina kome nedostaje njegov najljubazniji Otac,  Priča koju ću vam, uzeta do svoje punine, ispričati u sledećem poglavlju.

POGLAVLIE I: "PRVI I POSLEDNJI"

ISTORIJA SVETE PORODICE

POGLAVLJE II: "ALFA I OMEGA"

ŽIVOT I VREME PIONIRA

POGLAVLJE III: "POČETAK I KRAJ"

BOG, BESKONAČNOST I VEČNOST. NESTVARANJE I STVARANJE

Регистрација интелектуалне својине

Све ЦРИС књиге су регистроване у РПИ Малаге и Сарагосе, Шпанија, на име Раула Палма Галларда, јединог власника ауторских права над њима. За стицање права на ограничену производњу, контактирајте

: info@cristoraul.org