POGLAVLJE III

"POČETAK I KRAJ"

ISTORIJA BOGA, BESKONAČNOST I VEČNOST.

NESTVARANJE I STVARANJE

U početku beše Reč,

I Reč beše u Bogu,

I Reč beše Bog.

Ja

Poreklo i detinjstvo Boga

Večnost, Beskonačnost, i Bog su rođeni zajedno. Nije bilo pre i posle. Čak ni tri člana Nestvorene trilogije nisu rođeni na način na koji ljudska bića razumeju činjenicu da su rođeni.

Da li Beskonačni ima oca? Koju ćemo majku dati Večnosti? Koji datum rođenja ćemo staviti u Božiju porodičnu knjigu? Koliko ćemo pretpostaviti da je staro biće koje je jedno sa prostorom, vremenom i materijom? Kako da govorimo o starosti univerzuma, a da ga ne upućujemo na fragment linije Božjeg postojanja u Beskonačnosti i Večnosti? I koliko visoko će planina događaja biti stvorena od strane Bića koje živi od večnosti?

Kosmos nestvoren od strane domovine, neuništiv po prirodi, inteligentan po zanimanju, rođeni avanturista, nepopravljiv ljubitelj života i njegovih svetova, njegov život je večita avantura kroz nepoznata mora galaksija. Kojim rečima možemo da nacrtamo na platnu našeg razumevanja sliku tog Božanskog Bića u stalnoj plovidbi kroz okean galaksija?

Koje granice ćemo dati njegovom univerzumu? Koje osobine njegovog prostor-vremena? Koliko stranica bi pokrile hronike njegovih avantura?

Eto ga. Zvezde na njegov glas odlaze, sazvežđa koja ga vide kako prolazi pozdravljaju ga. Merkurov lav trči preko ravnice između polja planeta svih netipičnih, jedinstvenih, vitkih, suptilnih boja, njegov Veliki Duh ga sustiže i viče mu: "Leti, stvorenje, prati me do kraja univerzuma." Galaksija kao jezero karamelne svetlosti, sa zorom Jupitera u jezgru, zatvara u svojim vodama delfine sa infracrvenim naočarima koji skaču iz zvezdanog sistema u zvezdani sistem; odjednom vide Velikog Duha, Njega, Boga, kako trči pored Merkurovog lava, i oni se lansiraju da ga jure kroz prostore u kojima živi Orto.

Kojim očima će Bog videti boje energetskog polja koje obuhvata deset hiljada sazvežđa sa svojim rukama? Sa kakvom kosom raspuštenom na vetru galaksija će osetiti povetarac koji prolazi kroz beskrajne prostore? Kojim rukama i nogama se njegov Veliki Duh penje na blistave vrhove nevidljivih, paralelnih, izgubljenih, zapadnih, odbeglih univerzuma? Kako će vreme koje je potrebno da se stigne do ravnice sa druge strane udaljenijih zvezdanih jata uticati na Boga? U kojim zvezdanim pravcima će vaše srce proširiti svoje radosti kada se nađete na drugoj strani obala pojasa galaksije? Kako vaše srce reaguje na osećaj rođenja života u dubinama mora potopljenih sazvežđa?

Biser života u svojoj zvezdanoj ostriži. Svet, drugi svet, nova civilizacija sa svojim tipičnim singularnostima, sa svojim osobinama, još jedan izazov od primordijalne gline do kreativne i destruktivne vatre svih stvari. On, Bog, napreduje kroz talase kosmičkih mora, otkrivajući nove svetove; Od zvezdanog jata do zvezdanog jata, donosi radost besmrtnog avanturista na nepoznate obale. On otvara krila svog Velikog Duha i lansira se beskonačnom brzinom preko kosmičkih ravnica; ona oseća impuls vetra koji putuje kroz suptilne prostore i ponekad se igra sa svetlošću da bude njen jahač i ona njen sjajni konj, ponekad ga pretvara u munju koju ona pokupi u svom tobolcu odakle svetleće strele pucaju u snežno nebo, ugrađene u srce zvezde Nove i transformišu je u Supernovu. On ima Večnost pred sobom; oko njega se proteže Beskonačno. To je bio Njegov svet, Njegov univerzum, Njegov prvobitni raj. Nije imao početka, neće imati kraja. Gde god se Njegov Duh okrenuo, zvezde su se okretale, a Njegova svetla mora su se protezala na svoje obale.

Koliko zvezdanih sistema može da se pređe u večnosti? Koliko stranica ćemo izračunati u knjizi Njegovog života? Koliko ćemo grana izbrojati do drveta Njegovog iskustva? Koliko svetova, koliko rasa, koliko civilizacija je Bog poznavao pre nego što je revolucionirao strukturu Svog sveta i pretvorio kosmičku stvarnost u Svoju sopstvenu Kreaciju? Koliki je obim Njegovog sećanja? Koliko je sećanja Njegov um čuvao pre nego što je u tom nestvorenom univerzumu Njegovog provocirao konačnu transformaciju čiji smo mi plod?

II

U stvari, Nestvaranje je bilo Božije detinjstvo. Sve što je On, Bog, znao i što je bio, uvek je bilo tu. Oblici su se promenili, ali Bog, On, nije se sećao da je ranije postojala druga dimenzija. I nisam ga se sećao jer ga nije bilo. To jest, pre Stvaranja je bilo Nestvaranja, ali pre Nestvaranja nije bilo druge dimenzije. Beskonačni, Večnost, Bog, su članovi Kosmičke trilogije. Tokom Uncreation, sve se dogodilo, sve je teklo, život i smrt svetova, rođenje, nestanak i ponovno rođenje galaksija. Uvek je bilo ovako, oblici su nestali, ali suština je ostala. Smrt je sve što je živelo pretvorila u prah, ali iz kosmičke prašine feniks Života se uvek ponovo rađao. Lišće je padalo sa grana Drveta Života kada je duvao vetar Smrti, ostalo je golo, krhko u svojoj golotinji, ali na kraju se vatra Života ponovo rodila u soku univerzuma i ponovo bila obučena u lepše, sjajnije i izdašnije plodove. Bože, kako je voleo svoj svet! Beskonačnost i Večnost su ga začarali svojom Mudrošću. Oni su mu bili otac i majka; i On je za njih bio razlog zašto je sve ostalo u stalnom pokretu.

Kako onda ući, gde ući i posmatrati sećanje na Onoga koji je razlog, uzrok, smisao postojanja svih stvari? A ako bismo morali da uporedimo svaki univerzum sa ćelijom drveta, kako bismo mogli da izračunamo na papiru broj Drveta života? Ili kako pogoditi imena po kojima je On bio poznat koji je ostao zauvek kada je sve prošlo? I kako osetiti božansko iskustvo Onoga koji je hodao od univerzuma do univerzuma, donoseći sa sobom radost postojanja u sve svetove kojima je otišao?

Gde ići, gde ne ići? Kakvo pitanje! Gde god vetar duva, gde svetlost zore novog univerzuma najavljuje njegovo rođenje, ka granicama s druge strane Orto, gde lebdi avantura, gde nikada ranije nije bila. Jer najlepše je uvek tek da dođe, jer najlepše je uvek ono što još nije viđeno, samo napred, neka sunцa proslave zabavu i plešu ples čarobnih pčela. Bog leti na krilima orla zvezda, prilazi na konju iz dalekih univerzuma, prilazi bliže, silazi na obalama reke Života, daje vodu svom konju, gleda u horizont i osmehuje se jer je na visokim vrhovima udaljenih jata otkrio sjaj snežne zvezde. Ništa ga ne zaustavlja. Njegov puls nikada ne gubi kontrolu. On ne poznaje strah. Niti on zna ništa osim radosti avanture. On ne zna šta je zavist, niti zlo. Nikada nije bio u ratu. Nije morao da zna istinu, jer nije znao laž.

Istina je On, Bog; istina je beskonačna, istina je večnost. Istina je da boje duge sijaju pod žestokim letnjim suncem. Istina je cvetno polje u proleće. Istina je bila svet u nastajanju pod suncem poliranih dijamanata, tri Meseca koja kruže oko matične planete, roj brodova koji odlaze u šetnju kroz matičnu galaksiju, a zatim tišina duša koje se vraćaju u primordijalno blato Života. Kako se ne čuditi, kako se ne smejati, kako proći i odbiti poziv Života da učestvuje u njegovoj avanturi! Onaj koji je nestvoren postao je lik, dozvolio je sebi da bude upis u registar sanjane istorije i tamo je dozvolio sebi da bude zadivljen stvaralačkim genijem Mudrosti.

Tako je proveo svoje detinjstvo. Takvo je bilo Božje detinjstvo.

III

Ali jednog dana želja se probudila u Njemu, Bogu. Tog dana Bog je imao želju. I ta želja je u svojoj srži nosila čitav otisak srca u čijim se grudima rodila.

Vidim. Mudrost mu je bila sestra; Ona je pomerala sve stvari kroz Njega, kroz Njega je pretvarala energiju u materiju i lansirala je u svemir, osvetljavajući daljine tim vatrometom na poreklu novih univerzuma; Zatim je posejao seme života u novim zvezdanim poljima i univerzumi su bili ispunjeni stvorenjima. Tokom vremena, Život je ustupio mesto talasima Smrti. I sva stvorenja su nestala iz univerzuma kao dvorci na plaži koja zamagljuje plimu. Da! Svi su oni bez izuzetka nestajali između prstiju vremena kao voda, kao pustinjska prašina. Takva je bila sudbina svih stvorenja tokom Nestvaranja. Uvek je bilo ovako. Život i smrt su bili deo nestvorenog kosmološkog sistema. Samo od Boga i za Boga je kosmička glina dobila oblik; Mudrost je udahnula dah života u blato svetova i postala živa bića. Ali samo na neko vreme. U svoje vreme, Život je ustupio mesto Smrti, a njegovi talasi su isušili onu primordijalnu glinu od koje su formirana sva stvorenja. Prašina se vratila u prašinu. Pepeo u pepeo. Samo je On, Bog, neuništiv. Tada On, Bog, reče sebi:

Zar ne bi bilo divno kada bi sva stvorenja u mom univerzumu rođena da uživaju u besmrtnosti? Zar ne bi bilo sjajno kada bih, kada se vratim sa svojih putovanja u tim dalekim i nepoznatim morima, prepunom čudesnih avantura, ponovo sreo, kao neko ko se vraća kući, sa Svojim dragim prijateljima?

Da, besmrtnost za sva stvorenja u Univerzumu! To je bio Njegov san. Takva je bila Njegova želja. Lepa želja.

I imao ga je sa takvim intenzitetom da je budnim očima Bog već video kako se njegov univerzum pretvara u raj naseljen bezbrojnim svetovima. Narodi dalekih galaksija i planeta dele na stolu civilizacije isti hleb, dostignuća i napredak svojih prvobitnih društava. Univerzum pun života i boja. Kao rojevi malih ptica koje lutaju šumama na otvorenom, kao gomile stvorenja koja jašu ravnicama. I On trči, leti sa njima, otvara im horizonte, prateći im nove puteve kroz zvezde. U snu inspirisanom Njegovom željom, Bog je već viđen kako zaranja u dubine kosmičkog okeana u potrazi za novim biserima. I Mudrost, Njegova sestra, Njegov prijatelj avantura ostavljajući mu tragove među zvezdama, diveći se novoj pobedi nad božanskom sposobnošću da bude iznenađen. Ona će ostvariti Njegov san. Ćerka Beskonačnosti i Večnosti će obučavati sva živa bića besmrtnošću.

To je bila želja koja je rasla u Božjem srcu. Pitanje je: da li se taj san može ostvariti?

Pa, što se Njega tiče, On nije sumnjao u to. Njegova vera u moć kreativne mudrosti da prevaziđe izazov koji ga je stavio na sto, stvaranje besmrtnog života, njegova vera nije znala sumnje. U svakom slučaju, pitanje je postojalo, a njegova implikacija nije bila ništa manje široka i duboka, jer kakve bi posledice takva transformacija stanja izazvala u Nestvorenom Kosmičkom Sistemu? Naravno, Bog je bio izvan implikacija i njihovih posledica. Njegova vera u Stvaralačku Mudrost bila je toliko slepa da mu ni u jednom trenutku nije palo na pamet da posumnja u njenu moć da sprovede takvu transformaciju države. On je dobio na posao. Sada, gde počinjete da ostvarite svoj san? Besmrtnošću vrste kao prvom fazom ka besmrtnosti pojedinca, na primer? Naravno da jeste. Savrљeno!

IV

Šta je Bog živeo od tada, šta je Bog učinio od tog dana, možemo li zamisliti, razumeti, ponovo stvoriti? Izvanredno biće se uzdiže u zvezdama; Njegova svrha je da ujedini sve svetove koji se pojavljuju i nestaju u prostoru i vremenu, i da stvori civilizaciju civilizacija koja će prevazići sve probleme koje im je izazov besmrtnosti predložio. Zajedno svi svetovi u Univerzalnoj Celini, ta Civilizacija civilizacija bi se otvorila kosmosu galaksija koje se protežu do Beskonačnosti. Bog bi bio zadužen za to Kosmičko carstvo. On će voditi prve svetove da se sretnu sa poslednjim, ujediniti ih sve, naučiti ih da budu slobodni, da uživaju u čudima univerzuma. I uvek će ih biti još. Božije iskustvo njegovog susreta sa svetovima svih vrsta bilo je stavljeno u službu Njegovog sna. I zaljubljen u Svoj san, Besmrtnost za sva stvorenja, on se bacio na posao. On je otvorio puteve između zvezda, i vrata između sazvežđa, otkrio nove svetove i proširio Svoje žezlo nad njihovim civilizacijama, dao im Magna Karte kraljevstvima koja su formirana. On je usmerio svoju tehnološku evoluciju ka susretu u trećoj fazi, integrisao sva tako formirana kraljevstva u Carstvo i ujedinio svoju ličnost sa Krunom. On sam je bio integrisan u taj svet svetova kao Kralj kraljeva i Gospodar gospodara u čijoj su Reči svi narodi imali garanciju mirnog i slobodnog rasta i suživota. Njegova Reč je Reč, i Reč je Bog.

V

I tako je i bilo. Vremenom je Univerzalno Carstvo raslo i proširilo svoje granice do najudaljenijih zvezda nestvorenog neba.

Kako možemo da izvučemo na platnu naše mašte osobine i prirodu te civilizacije civilizacija koja širi svoju slavu kroz more zvezda? Koja biblioteka o poreklu i istoriji Carstva u koju je Bog transformisao Nestvaranje je nastala tokom vremena? Koliko je Partikularnih Istorija korišćeno za sastavljanje ove Univerzalne Istorije Carstva Boga Nestvaranja? Koliki je bio broj nauka koje su mudraci tog carstva savladali, zabeležili i kultivisali?

Mudrost, nevidljiva i lepa, puna ljubavi i radosti, sa svog svetlog i providnog prestola nad svim svojim stvorenjima, pružala je njenu zaštitu i inteligenciju, i u svemu se manifestovala njena divna duša, pokrećući sve sa jednim ciljem: da otkrije Bogu zakone koji upravljaju Univerzumom. Ovaj, Njegov univerzum, bio je ispunjen radosnim i avanturističkim svetovima sa samo jednom brigom u životu, da uživaju u vremenu postojanja koje je svakom pojedincu dato. Jer iako je život bio lep, veličanstven, impresivan, a volja za životom nikada ne prestaje, činjenica je da je u nestvorenoj dimenziji vreme bilo ograničeno i prolazak stvorenja kroz svet je bio prolazan. Kao prolećni oblaci koji plaču nad svojim majskim grobom, svoje poslednje dane pred kolevku leta, kao tok reke koja prelazi zemlju od istoka ka zapadu, ali se približava okeanu nezasitne žeđi, takav je bio život svih bića tog carstva koje je Bog podigao svojim rukama i toliko voleo. Bol poslednjeg zagrljaja, gubitak prijatelja koji je nestao dok si bio na putu, suza koju nisi pokupio od onog slavuja koji je umro od tuge što nije umro u tvojim rukama, Gospode, nežni žamor stvorenja koje si voleo osećanjem brata i nestao u magli njegove nevinosti,  dajući vam zagrljaje, blagoslov i ljubav za dane koje ste mu dali, što ste mu dali priliku da vas upozna, što je njegov život učinio pričom vrednom življenja, čak i ako je dah bio podložan zakonu konačne tišine. Ah, krckanje ruže kada njene latice umiru između prstiju oluje. Najava kraja savršene sreće napisana krvlju o budućnosti bez odbrane od strele koja traži svoje grudi. To ranjava njegovo jezgro, suze mu misli, čak i koplje dopire do njegovog srca.

VIDEO

Jednog dana Smrt se probudila iz sna i zatražila za sebe krunu i žezlo. Mislim, ako vam kažu da Onaj koji tvrdi da je Bog ne može da ostvari svoju želju, šta onda odgovarate?

Ako ste mudri ili jednostavno težite mudrosti, odgovorićete da je ta božanska želja, Besmrtnost za sva stvorenja, ta želja podrazumevala strukturalnu revoluciju čije će posledice dostići samog Boga. Ako ste jedan od onih koji se uvek odlučuju za lake stvari i biraju opciju neznalica, vi ćete odgovoriti da ovo Biće ne može biti istinski Bog, jer za Istinskog Boga ništa nije nemoguće.

Pa, to se dogodilo. Vremenom je Bog prevazišao prvu fazu Svoje Želje i transformisao Svoj univerzum u Carstvo Svetova sa poreklom u najrazličitijim zvezdama najudaljenijih Sunčevih sistema. Kretao se ka poslednjoj fazi svog projekta - Besmrtnost za pojedinca - kada je napravljena sumnja. Mislim, svetovi su dostigli besmrtnost i odbrojali svoje godine milionima koji se nikada ne završavaju, ali pojedinac je i dalje bio smrtan. I tu je rođen problem. Sve dok je pojedinac rođen da umre, a besmrtnost nije ušla u formalnu strukturu njegove logike, živi nisu trpeli žalac smrti. Ali kada je pojedinac znao da postoji mogućnost besmrtnosti i otkrio da je poreklo ove mogućnosti u Kralju kraljeva i Gospodaru gospodara Carstva zvezda, On, Bog, ideja da živi besmrtno i da mora da umre nepopravljivo izazvao je nasilan šok u mentalnoj strukturi dela živih.

"Jer ako je On Istiniti Bog, a Istiniti Bog ne može biti uskraćen ništa, jer je Njemu sve moguće, kako to da smo želeći Besmrtnost podložni Smrti?" upita neznalica, jer su bili nasilno neznalice.

Ovo pitanje tako elementarno logično, tako racionalno jednostavno, bilo je plodno tlo gde se razvila sumnja. I sumnja je dovela do poricanja postojanja Boga. I u telu te negacije virus rata je bio inkubiran.

Budući da nije Kralj kraljeva i Gospodar gospodara Boga Zvezdanog carstva u punom teološkom i egzistencijalnom proširenju reči, sigurno bi postojao neki način da ga se uništi. Sve što je trebalo da uradi je da potraži oružje koje će ga uništiti.

VII

Taj Univerzalni rat se dogodio pre stvaranja našeg Kosmosa. Taj Apokaliptični rat je imao svoje poreklo u Sumnji, a Sumnja je sve dovela do Uništenja. Bio je to rat koji je podelio sve svetove i suprotstavio ih jedni protiv drugih u ratu do smrti. Nasilni deo, deo koji je negirao postojanje Boga i predao Kralja kraljeva za mrtve čim su otkrili krajnje oružje, ovaj deo je izabrao sudbinu neznalica, voleo ludilo budala, i preduzeo evoluciju duž krivih linija u pravcu transformacije bića u novu vrstu paklenog stvorenja.  zavisnik od moći, zaljubljen u rat, njegovu volju po zakonu, njegov zakon iznad dobra i zla. Otkrili su nauku o dobru i zlu i doveli je do krajnjih posledica. Deo koji su mudri izabrali, Vera, ljubav prema Istini, čak i ako je nisu mogli da razumeju, ovaj deo je voleo Boga i odbijao da prihvati argument materijalističkog ateizma nasilnika. Oni su se složili da je argument neznalica otvorio proboj u Univerzalnoj Veri u nastanku Carstva Svetova, jer svakako nije bilo razumljivo da Smrt nije pokleknula pred Bogom. Pa ipak, ko su oni bili?

Tačno, ko su oni da shvate kako je ovaj sukob između Života i Smrti koji je Bog izazvao Svojom željom uticao na strukturu Univerzalne Stvarnosti? Naravno da ne, mudraci, miroljubivi za mudri, nikada nisu prihvatili zakonitost argumenta na osnovu naučnog ateizma nasilnika. Šta je bilo skriveno iza tog iracionalnog poricanja o postojanju Boga ako ne nekontrolisana strast za moći?

Ono što su apostoli ateizma želeli da ih odvedu bilo je u univerzalni rat, iz kojeg su se protiv svake mudrosti nadali da će izaći kao pobednici i nametnuti  demonski status kvo  svima. I to više ne treba reći. To je bila istina i bez obzira na to koliko nauka izvrnulo argumente koje su izmislili Očevi sumnje, to i nijedna druga bila je svetlost istine koja je sijala na dnu njihovih sistema mišljenja. Koja je razlika između sumnje i ludila? Neznanje da se shvati priroda kosmičkog sukoba koji je Bog izazvao u svojoj nevinosti: Očevi sumnje metodom su ga obukli u nauku, zatim su nauku učinili novom religijom, naučnim ateizmom, a zatim objavili rat veri. Ovo drugo, zato što je poznavala Boga, i iako u svom srcu nije mogla da shvati prirodu sukoba koji je njena želja izazvala u Nestvaranju, znala je da će ovaj rat biti početak kraja svih stvari. Ovaj argument mudraca, miroljubiv za mudar, nije bio od koristi gospodarima rata.

Sumnja je istina,

Sumnja je u njima,

oni su Istina.

Sa takvom logičnom strukturom, korumpirajući istinu do te mere da je izvrću i transformišu u iracionalnost tipičniju za divlje, demonske, korumpirane i perverzne zveri, loše je reagovalo na dobro.

VIII

Kada je On, Bog, otkrio šta se dešava, Njegove oči su postale paralizovane u njihovim dupljama. I bili su zamrznuti u svojim orbitama jer nisu razumeli i nisu mogli da shvate šta se dešava.

Da li je ovo rat? Šta je bilo njegovo poreklo i šta je bio njegov cilj? Šta traže neprijatelji njegovog Carstva, i kakva tajanstvena sila prebiva u takvim buntovnim i nepopravljivim srcima?

Moж. Danas kao i juče, vršenje vlasti postalo je ludilo za moći. Moć izluđuje one koji je koriste da zadovolje svoju glad i žeđ za bogatstvom. Ah, ludilo moći. O Bože, kako je moguće da se stvorenje rođeno da bude uzdah materije usuđuje da podigne svoj glas Bogu Beskonačnosti i Večnosti, Gospodaru Kosmosa, Kralju Univerzuma? Da li je ovo ludilo za Moći jedan od efekata nauke o dobru i zlu?

IX

U početku je to bilo kao vatra koja se rađa, ugasite je i mislite da je problem rešen. Ali okrenete se i vidite kako raste još jedna vatra i proždire neki drugi deo vašeg sveta. Trčite, stižete, isključite i ovu i ponovo verujete da se to više nikada neće ponoviti, jer svi vide da je kraj do kojeg vodi svaki svet koji padne u mreže Nauke o dobru i zlu da se vrati u prah iz kojeg je uzet. Nema milosti, nema sudbine. Nijedna suza nije dovoljna da ugasi tu vatru.

Nasilje u opoziciji između Dobra i Zla raste u istoj geometrijskoj progresiji kao i vatre koje Smrt stvara oko nje. Čim isključite jedan, dvojnik se rađa iznad. Isključite ih i geometrijska progresija teče svojim tokom. Dva požara se ponovo rađaju dalje. Otrčite tamo, isključite ih, a oni izađu dvostruko dalje u daljini. Kada shvatite da vas je sama geometrijska progresija okružila i nađete se u paklu. Njeni plamenovi proždiru sve što ste podigli rukama. Suprotstavljate se, odupirete se, objavljujete konačni rat svojim neprijateljima, jer ste neprijatelj, meta koju pakao traži. Svetovi su samo pioni u igri koja vam izmiče, ali je stvarna kao i masovno uništenje svetova koji su nekada bili ponos vaših očiju. Šta su ti svetovi postali? Prašina luta kao besciljne magline koje u svojoj utrobi nose sve što je ostalo od onoga što ste nekada voleli.

Tako je bilo. To Carstvo svetova koje je imalo Boga Beskonačnosti i Večnosti kao Osnivača i Kralja kraljeva nestalo je u ratu sopstvene apokalipse

X

Brzina kojom sam prošao kroz sećanje na kovanje i uništenje tog Kosmičkog Carstva ne bi trebalo da zaslepi inteligenciju u vreme proračuna pred čije sam noge postavio granice svoje misli. Ono što je bilo ne može se promeniti, samo ono što će biti stavljeno je u naše ruke, i ako je već teško usmeriti tok onoga što jeste ka onome što će biti, kako se možemo usuditi da prodremo u stvari koje su bile pre rođenja prve galaksije koja ispunjava naš Kosmos!

Činjenica je bila da se, sa ukusom u ustima nekoga ko je pojeo slatkiš i razbio kolač u stomaku, Bog našao sam na pepelu tog groblja koje je Nauka o dobru i zlu ostavila za sobom. To drvo – Drvo Spoznaje Dobra i Zla – ponudilo je svoj plod Bogu, a Bog ga nije uzeo. Nije ispružio ruku. Bio je u iskušenju smrti i nije bio prevaren. Jer ništa na svetu nije bio voljan da postane Bog bogova, svi izvan zakona, svi imuni na ruku pravde. Umesto da se njegovo carstvo pretvori u Kraljevstvo pakla.

KSI

Mudrost i nauka o stvaranju

U tom pepelu, u stvari, detinjstvo Božije je sahranjeno. Ali onaj koji je sam izašao iz plamena uništenja svog carstva sada je bio ratnik koji je pobedio u svojoj prvoj bitci i usput otkrio nauku o stvaranju. Njegovi neprijatelji su tražili krajnje oružje koje će ga uništiti, Bog je otkrio tajne materije, prostora i vremena, a kada je otvorio ta vrata našao je mudrost.

XII

Voleo ju je od prvog dana. I Ona Ga se nije odrekla, nije Mu okrenula leđa, Mudrost nije izašla bežeći od Gospodara svoga.

On je za Nju, od početka nestvaranja, metafizički uzrok njenog postojanja, razlog zašto je Ona, kći Beskonačnosti i Večnosti, učinila sve.

On je za nju, od početka nestvaranja, Bog koji zahteva sve više i više od nje, koji ju je neprestano izazivao svojom radošću i željom za životom.

On je za Nju, od početka nestvaranja, njen izvor inspiracije. U Njenom srcu Ona, ćerka Beskonačnosti i Večnosti, posmatra hiljade odraza Budućnosti.

Želja Božija je njena muza, Njena sposobnost da sanja je za Nju radionica projekata. Kada je upao u strukturu Univerzalne Stvarnosti stavljajući Svoju Želju na sto, Znala je da od tada ništa neće biti ili ne može biti isto.

Pre nego što je video prvi plamen, ona je već videla pakao; pre nego što je namirisao prvu opeklinu, ona je već videla groblje preko kojeg je njen neuništivi ratnik hodao bos. Kraj njenog sna bio je neizbežan. Ona je artikulisala grla mudraca da govore Bogu reči nauke. Jer do dana kada bi On hodao po pepelu Svog sna, do tog Dana, Ona bi Mu već dala sve tajne Nauke o stvaranju. Hteo je da mu pokaže kako se stvara galaksija. Trebalo je da ga nauči kako da stvori roj zvezda, kako da ih artikuliše u molekularnim estetskim mrežama, kako da pokrije čitave regione gravitacionih mora koji plutaju između galaksija, planinskih venaca sa čijih vrhova reke zvezda teku kroz klisure zvezdanih ponora i ulijevaju se u obale sazvežđa. Trebalo je da ga nauči kako da neguje drvo začina. Ona će mu dati svoju moć, ona će mu dati svoje biće.

XIII

I tako je Ratnik ustupio mesto Mudracu.

Beskonačnost i Večnost transformisali su univerzum u laboratoriju za učenje za Boga; i oni su joj dali mudrost kao učitelju. Vodila je Njegovu misao kroz atome, usmerila Njegovu ruku ka jezgru zvezda. Naučio ga je kako da uhvati zrak kosmičkih zraka, otkrio je zakone koji upravljaju njegovim kretanjem u energetskom polju. Naučio ga je da manipuliše tim poljem kreativne energije zbog željenih efekata. Pokazao mu je šta je niz opštih i partikularnih zakona koji upravljaju odnosom između materije i energije. Otkrio je poreklo supernova, uzroke zašto galaksije privlače, odbacuju, ujedinjuju, dele, transformišu se, ali nikada ne uništavaju jedna drugu. Bog je trčao protiv svetlosti i porazio kosmički zrak usred intergalaktičkog leta. Bog je ubrzao puls zvezda do granice njihovih okretaja da vidi šta će se desiti ako kvadrat gustinu njihovog gravitacionog polja. Bog je uronio u mikrokosmos i na srebrnom tragu pratio skok energije iz jedne dimenzije u drugu.

Što je više Bog znao o silama koje pokreću univerzum i njegovim zakonima, više je Bog uživao u rastu u inteligenciji. Njegova inteligencija nije poznavala granice, uvek je želeo više, i nijedan problem mu nije promakao. Morao je samo da fokusira oči da bi njegova misao pronašla odgovor. Mudrost se ograničila na stavljanje predmeta ispred sebe i usmeravanje svoje misli ka pravom rešenju. On je stimulisao znanje i uveo ga iz nauke u nauku do granice koju je samo Bog mogao da dostigne, znanje svih nauka, Kreativno Sveznanje.

Tada je Mudrost otvorila vrata svom Gospodu na temu stvaranja Života.

Koji sistemski uslovi treba da se stvore da bi se dobila ova ili ona vrsta. Koji su procesi prirodne selekcije koji se moraju pratiti da bi vitalna sila usmerila svoje korake u jednom određenom pravcu, a ne u drugom?

Od nje je Bog naučio sve tajne stvaranja i kultivacije Drveta života. Pod njegovim rukovodstvom Bog je stvorio svetove prateći metodu eksperimentisanja. A kada ga je njegovo ovladavanje svim zakonima i silama univerzuma učinilo onim što jeste: "Gospodom!", Bog je napravio korak ka nepobedivoj granici: stvaranju života po svojoj slici i prilici.

XIV

Ali tokom perioda formiranja njegove Kreativne Inteligencije, određena ideja je ušla u Božji um. Dok je bio zauzet u domenu nauke o stvaranju, kroz glavu mu je prolazila samo sporadična misao, koju je odgurnuo od svoje glave ne pridajući joj nikakvu dalju važnost.

Ideja koja je stavljena u njegovo biće je sledeća:

Da li je on bio jedini član njegove porodice? Mislim, kako je On mogao da zna da negde na drugoj strani Orto, gde Beskonačni prebiva, ne postoji Neko poput Njega, Biće Njegove Nestvorene Prirode koje bi u tom trenutku moglo čak i da prolazi kroz mesto gde je On upravo prošao?

To je bila misao koja mu je dolazila na pamet, i, s vremena na vreme, On se odgurivao. Uprkos tome što se stalno okretao protiv njega, kako se Gospod rađao u Njegovom Biću, stvar je dobijala na prednosti. Istina je da Bog nije sreo Svog jednakog i bio je u tome da je On bio jedini član Njegove porodice. Ako je ikoga zvao Ocem, to je bilo Beskonačno, ako je mogao nekoga zvati Majkom, to je bila Večnost; ako sam osetio nekoga kao supružnika, to je bila mudrost.

Da li ga je to poštedelo istine da nikada nije bio s druge strane Orto-Nestvaranja? A ako nikada nije bio tamo, kako je mogao da potvrdi da misao koja mu je ušla u glavu nije bila poziv tog Jednakog?

Postojao je samo jedan način da se zna. Da krenu da istražuju beskonačne prostore.

Da je Bog bio u Njemu, jer je On bio Bog, već je postalo jasno. Ali da li je On jedini živi Bog?

XV

Bez daljeg razmišljanja, Bog je ostavio sve. Tamo, u tom trenutku, On je završio svoje učenje o ovladavanju naukom o stvaranju. I bacio se u avanturu, u potrazi za odgovorom na pitanje koje mu je bilo postavljeno u grudima i odbio da bude stočna hrana za kantu za reciklažu.

Da li je ON bio jedini član vaše porodice? Da li je On bio jedini Bog koji su Večnost i Beskonačni znali?

XVI

U kojoj meri iskustvo može dozvoliti inteligenciji da razume istoriju koju je Bog živeo razbijajući granice Orto Nestvaranja? Kakvo razumevanje moramo da posedujemo da bismo stekli ideju o osećanjima Živog Boga koji prelazi ravnicama prostora koji mu je bio nepoznat u potrazi za tim drugim Bićem njegove iste nestvorene i večne prirode? Kakvu matematiku vremena treba da koristimo da izračunamo milione milenijuma koje je ta avantura trajala? Koja književna struktura mora biti oličena u rukama istoričara svega lepog, tako da reke legendi i vizija pejzaža teku iz njegovih prstiju izvan fantazije stotina hiljada univerzuma ujedinjenih u srcu bisera? Kako da kažemo da je Bog živeo ovo ili ono? Kako će se mašta pesnika radosnih stvari usuditi da podigne odu osvajanju horizonta koji se ne vide, ali koji zvuče u ušima njegovog osvajača kao arpeđo čarobnih bluza koje trese tugu? Možemo li reći zori: Postani žena i poljubi me? Da li smo ikada rekli jutarnjoj zvezdi: Dođi i zagrli me? Kakve emocije će duša koja uživa u ljubavi prema Mesecu i na svojim krilima plovi kroz snove o tečnim kristalima u potrazi za obalama savršenog iskustva sreće? Kako možemo ući u um Bića koje se kreće brzinom svoje misli i čije je srce snažno kao srce zvezde?

XVII

Neustrašiv, po prirodi neuništiv, samospoznaja iskovana u borbi koja mu je ranila dušu dubokim ranama, Ratnik se probudi iz svog odmora u šatoru Mudrosti, oprosti se od Nje poljupcem blistave radosti, i primi od Nje ovaj oproštaj: "Ti-Bože, onaj koji tražiš,  Dragi moj, to je u tebi."

Ponovo jak, jači nego ikad, izlečen od svojih rana melemom čiste ljubavi, Ratnik je morao da otkrije odgovor za sebe, i tamo se popeo na planinske lance Vremena, i sa granica svog univerzuma konačno je video zemlje u kojima prebiva Beskonačni. Nasmejan sa vetrom večnosti u kosi, čvrstim mišićima, nogama snažnim kao stubovi, očima koje su mu sijale od osećanja i ponovo se divio lepoti koja se otvarala pred njegovim nogama, On koji je bio Bog, neuništivi ratnik, avanturista zaljubljen u postojanje, Gospodar Večnosti i Beskrajnog,  tamo se lansirao na krilima večnih vetrova da osvoji devičanske horizonte.

XVIII

Koliko dugo je trajala ta avantura? Da li je večnost matematička mera koja se uklapa u naše udžbenike fizike? Da li ćemo se usuditi da nacrtamo najskromnije avanture koje je taj neuništivi ratnik živeo na platnu naših najfuturističnijih vizija?

Konačno, posle večnosti, Bog je otkrio da se svet na drugoj strani Globusa, gde Beskonačni prebiva, rastvara u liniju u obliku velike planine, sa čijeg vrha je svojim svemogućim očima mogao da posmatra istinu koju je tražio: On je bio Jedini Bog koga su Večnost i Beskonačno poznavali i imali kao Gospoda od početka nestvaranja.

Ali u ovoj istini, koja vam može zvučati poznato, bilo je tuge u ovoj zvaničnoj izjavi.

Jer kako se sve više i više otkrivala neizmernost Njegovog Sveta, kako su se definicije Njegovog Bića i definicije Beskonačnosti i Večnosti stopile sa Njim u jednu dimenziju, nedeljivu, nerazdvojivu, neuništivu stvarnost, kako Mu je otkrivena Njegova Priroda u svoj svojoj natprirodnoj neizmernosti,  nestvorena i večna, u istoj meri u kojoj je želja da sazna da li Njegov Ravan, Njegov Brat, Njegov Prijatelj postoji s druge strane nepoznatog horizonta, u istoj meri u kojoj je Mudračevo znanje o njegovoj sopstvenoj nestvorenoj i večnoj nadprirodi raslo, u istoj meri u kojoj je u Njegovim grudima rasla ona mala skrivena svetlost koja je isprva kucala pulsom veoma male zvezde.

I tako, do trenutka kada se Jedini Živi Bog sastao na vrhu Brda Beskrajnosti i Večnosti, ta želja za znanjem se pretvorila u sve jaču želju da Ga sretnemo i zagrlimo, da Ga pogledamo u lice i kažem: "Konačno, koliko dugo Te tražim, moj Jednaki,  moj brat, moj prijatelj."

XIX

Onaj koji se našao na vrhu Gore Beskonačnosti i Večnosti, gde je našao Mudrost koja ga je čekala da ga pozdravi istim rečima koje su mu pružile Zbogom, Taj Ratnik, Mudri, Bog jedini član njegove Kuće i Porodice, otkrio je da mu to malo svetlo sada kuca u grudima snagom sunca koje živi u krešendu. Šta on ne bi dao u tom trenutku da pronađe sebi ravnog, onu osobu sa kojom će se ravnopravno smejati i zajedno se upustiti u avanturu života na ravnicama koje su se prostirale u podnožju planine na čijem je vrhu stajao!

Ali ne, Bog je bio sam. On je bio jedini član njegove porodice. Nikada ne bih imao nekoga da kažem: "Ratnik, ja ću ti dati trčanje." On nikada ne bi uživao u zadovoljstvu da bude tretiran na ravnopravnoj osnovi od strane te druge božanske osobe kojoj je bio potreban onoliko koliko je Njemu bio potreban. Ali dovoljno.

Zar on nije Bog? Zašto je onda srce bilo slomljeno? On će dati život tom Bratu, tom Prijatelju rođenom da Ga gleda licem u lice, da se smeje sa Njim kao što se braća smeju i da razgovara jedni sa drugima kao što prijatelji razgovaraju jedni sa drugima, sa slobodom, sa ljubavlju, sa nezavisnošću kriterijuma. Zar On nije bio Gospod? Da li je zaboravio kako da stvori univerzum, kako da neguje Drvo života? Nije li mu Mudrost pored njega šaputala na uvo?

"Ti-Bog je u tebi. Dragi moj, onaj koga tražiš je u tebi."

XX

Božanski Ratnik se ponovo nasmeši; on je obukao plašt mudraca i misleći da zna šta znače reči Kćeri beskonačnosti i večnosti, rekao je sebi: "Onda hajde da se bacimo na posao."

Bog je odmah transformisao Planinu Beskonačnosti i Večnosti u Goru magične zemlje, koja raste brzinom pogleda svog Stvoritelja ka granicama koje nikada nisu dostignute. Kao da je to kontinent koji raste iz svog središta, a taj centar je planina koja raste u visinu brzinom svoje površine na ravnici, diveći se onima koji je vide jer, bez obzira gde se nalazite, njen vrh se vidi sa svih granica, Bog je pozvao tu Goru rođenu da bude centar Njegovog Univerzalnog Stvaranja:  Zion. I taj kontinent obdaren svojom nadnaravi, kao da su se Beskonačnost i Večnost ponovo rodili sa Gore Božije, i pucali sve dok nisu dostigli prirodne granice svojih tela, taj kontinent u srcu Kosmosa koji je nazvao "Nebo, njegova Kuća, njegov Raj". On je dao Mudrosti svoju zemlju kao carstvo, da bi se na nebu ukorenila i dala iz svoje utrobe Brata, Prijatelja za kojim je Njegovo Srce čeznulo.

XXI

Poreklo bogova

To je poreklo bogova Neba. Rođeni su u podnožju Božije gore.

On im je dao njihova imena i On im je obznanio svoje. Njegovo ime je JAHVE, On je bio Bog i oni su bili Njegova braća. Oni su bili braća Jahvina, Prvorođenac bogova. Rođen besmrtan i neuništiv, Bog Jahve je živeo sa svojom braćom divno vreme. Njegovo srce je bilo zasićeno društvom njegovih Jednakih. Njegova duša je uživala u pobedi sa intenzitetom ratnika koji pleše ples heroja nakon poraza neprijatelja. Njegov neprijatelj je bila njegova samoća; oni su Njegova živa pobeda nad paklom koji će On jednog dana videti kako napreduje iz te usamljenosti koja je bila ugrađena u Njegovo srce.

Bog je plesao sa svojom braćom uz vatru radosti poput Davida ulicama Jerusalima dan nakon poraza Golijata. Za svoju braću Gospod Bog sagradio je grad na vrhu svoje gore. Okružio ga je zidovima, svaki od celog bloka, svaki blok boje, svaka boja boje dragog kamena. Kao da imaju sopstveni život, ili zvezdu u svojoj unutrašnjosti koja pulsira svojim svetlima prema granicama koje nikada ne prestaju, sunca odlaze od onih zidova koji boje nebo i pretvaraju ga u Raj čuda. Unutar tih božanskih zidina On je sagradio za sebe i svoju braću grad, i nazvao ga Jerusalim. Oni, braća Jahve Boga, bili su bogovi Siona, oni koji žive u Gradu Jahvinom, Večnom Jerusalimu unutar čijih neuništivih zidina Jahve, Prvorođenac bogova, ima svoje prebivalište.

XXII

Sa njegovih zidova, Braća Božja su videla kako raste eksplozija života koja nikada ne prestaje i ne prestaje, i oblači raj Božji začaranim šumama, visokim planinskim vencima poput Himalaja, punim džinovskih orlova sa kostima od metalnog leda, bestežinskih kao perje, čvrstih kao čelik.

Preplavljena božanska fantazija koja je tako dugo spavala u srcu Ratnika probudila se uzvišeno, i prizivajući Mudrost on je otišao s Njom da naslika na nebeskom platnu pejzaže izvan fantazije naših najslavnijih genija.

Nadahnuće Stvoritelja koje se uzdiže iz pritiska sreće koju je doživljavao, Bog je u njegovom umu zamislio Novo Stvaranje. On je uzeo bogove i odveo ih na drugu stranu uzdizanja Njegovog Sveta, iza granica Raja koje se stalno šire. Kao da nas poziva da sednemo i razmišljamo o divnom spektaklu, Bog je otvorio Stvaranje Novog Kosmosa.

XXIII

Ovde je Početak Stvaranja Polja galaksija koje okružuju Univerzum Nebesa, Lokalni Region, čije je Srce Raj, Svet rođen da u svojoj zemlji gaji Drvo Života, i oko čijeg Sveta Nebesa Lokalnog Regiona protežu okean njegovih kontinenata zvezda.

Spremni da nastave sa stvaranjem Novog Kosmosa, reke energije su rođene iz Ruke Božanskog Stvoritelja, koja je, šireći se kroz spoljašnje regione Univerzuma Nebesa nebesa, transformisala Prostor u vatromet gde je svaka eksplozija označila kraj galaksije.

Noć je pratio dan; zora je bila nova eksplozija vatrometa u širokom svetlu zore novog doba koje se otvorilo; i svaka eksplozija je označila početak nove galaksije.

Takvo je poreklo novog kosmosa. Bog je transformisao svu nestvorenu materiju koja je okruživala njegov svet u energiju; zatim je transformisao svu tu energiju u Novu Materiju. Takvo je poreklo galaksija koje trenutno postoje i okružuju lokalni region.

Bog je stoga stvorio Kosmos tako da bi on nastavio da raste večno. Ovaj rast je uporediv sa talasom koji, šireći se kroz Večnost, ne gubeći svoju prvobitnu energiju, udvostručuje svoj radijus za kvadrat brzine svetlosti koja zrači ka Beskonačnosti.

Ova reka kosmičke energije teče u polje prostor-vremena koje okružuje čitavu Kreaciju; Kreativno polje u koje energija proizvedena poljem galaksija ulazi i započinje svoje putovanje ka zvezdama. Takvo je poreklo zvezda.

Kada se zvezde rađaju, munja i okean kroz koji energija plovi iz mikrokosmosa u makrokosmos su nevidljivi, zvezde najavljuju svoje rođenje eksplozijom svetlosti.

Pa, rođenje zvezda se dešava u rojevima, govorimo o Velikom prasku; Ali bilo bi ispravnije govoriti o paljenju i gašenju sijalice, nema uništenja već stvaranja. I više od eksplozije, implozije.

Još veća greška je koncentrisanje stvaranja materije u jednom trenutku u vremenu i prostoru. Nije bilo Velikog praska; bilo ih je mnogo; i nikada ih neće nedostajati, jer je proces transformacije kosmičke energije u astrofizičku materiju konstantan, autonoman, i proteže se do Beskonačnog za večnost, uvek imajući u Bogu Izvor iz kojeg se napaja Okean prostor-vremena na početku Stvaranja Novog Kosmosa.

XXIV

Ali na kraju ovog principa stvaranja svih stvari, ovaj pokret je bio na tački da propadne i bude uništen zauvek.

Kada je Bog Stvoritelj, Gospodar Materije, Prostora i Vremena, završio sa pokretanjem ovog procesa stvaranja galaksije, srećan radošću umetnika, genija svestan da je zadivio svoju publiku, i lud od radosti da kaže svojoj braći:

"Hajde, hajde da pratimo zrak svetlosti do granica našeg univerzuma; prati me, pratićemo trag orla Andromede kroz planine Oriona", kada mu je srce već kucalo od savršene sreće, Dan nastanka svih stvari se okrenuo i postao najteži dan Njegovog postojanja.

Šta je pronađeno kao odgovor na Njegov poziv na usnama bogova, Njegove braće?

Na usnama bogova visila je teška kao kamen istina koju su upravo otkrili:

"Jahve Bog je jedini istinski živi Bog."

Oni su bili Njegova braća, jer je u svojoj potrebi za jednakim Jahvom Bog dao sebe na takav način da prevaziđe samoću koja ga je jednog dana okružila Njegovim paklom, da kada je prešao poslednju granicu, stvaranje života po Njegovoj slici i prilici, on je verovao da će naći konačnu pobedu koja mu je bila uskraćena.

XXV

On ih je tretirao kao pravu braću i prave bogove; on ih je usvojio kao braću sa iskrenošću i posvećenošću onoga koji daje sve i zaboravlja sve loše trenutke i uranja u one dobre koji dolaze bez ikakvog straha da će ga ponovo prestići oluje koje su oslobodile svoje munje i grmljavinu na njegovu samoću. Ali sada kada su otkrili u Jahvi Bogu Jedinog Istinitog Živog Boga, kako su mogli da zavaraju sebe da veruju u ono što nikada nisu bili?

Oni su bili stvorenja. Samo to, stvorenja.

To su bila stvorenja poput onih galaksija koje je On stvarao; poput samog sveta koji ih je rodio, kao Univerzuma koji je upravo rođen.

Kako su mogli da ga ponovo gledaju očima onoga koji veruje da je Igual, još jedan član njegove porodice? Kako su mogli da zadrže kolena od savijanja i obožavanja svog Gospoda i Stvoritelja? Zar nisu znali da čim ih je Bog Jahve ugledao, duša će mu se slomiti kada vidi u njihovim očima neuspeh Ratnika koji je u njima tražio Brata kojeg nikada nije imao, i nikada neće imati? Kako su mogli da prate Jedinog Istinskog Živog Boga kroz kosmičke prostore čiju neizmernost nisu razumeli i u čijim snagama može da uživa samo Onaj koji je rođen među njima?

Poreklo bogova, njihovo poreklo, poreklo braće Jahve, bilo je ovo, i sada su to znali. Njegovo poreklo je bila potreba da On, Bog Nestvoreni, mora da prevaziđe usamljenost koja je zahvatila Svemogućeg Stvoritelja koji su upravo videli u akciji. Oni su bili njegova pobeda; a sada su bili njegov neuspeh. Kako podići glave i usuditi se da otvoriš usta? Šta su hteli da mu kažu: Žao nam je, naš Gospode i Stvoritelju, ali te razumemo?

Srpski/srpski

I tako je i bilo. Kada je Jahve Bog, Prvorođenac bogova, otvorio Stvaranje galaksija i okrenuo Svoje lice prema Svojoj Braći, kada je otišao da otvori Svoja usta da ih pozove da plove kroz Kosmos, On je našao Svoju Braću na kolenima, ne usuđujući se da Ga pogledaju u oči i već pate ono što su znali da će se desiti. I oni su to znali jer su ga poznavali tako dobro, oni su ga voleli toliko da su znali da će reagovati kao što je On hteo da reaguje, kao što je reagovao, kao što je reagovao.

"Jahve Bože, Gospode i jedini Istiniti Bog!" bila je izjava koja je izašla iz njegovih usana. U ove četiri reči bila je sadržana cela tajna njegove prošlosti, njegovog života, njegove sadašnjosti, njegove budućnosti: Jedini Istinski Živi Bog.

XXVII

Jahve Bog je pogledao u unutrašnjost svoje braće i video u njihovim mislima kako ti i ja vidimo kroz staklo. Jahve, Bog nije rekao ništa. Nije pokazivao nikakve emocije. Slomljena iluzija genija koji završava svoje delo i čeka radosno priznanje svoje bezuslovne i posvećene publike, postala je tuga onoga koji otkriva apsolutnu tišinu u sobi. Ne znajući kako da reaguje, već se samo okrenuo i nestao sa pozornice ne ostavljajući trag svog postojanja, Bog Jahve se izgubio u daljinama s druge strane novostvorenog Kosmosa. I dok se On povlačio sa pozornice Svog Stvaranja, ta Njegova večna i beskrajna samoća, protiv koje je podigao sav taj divni Svet, počela je da raste u Njegovom Biću kao zvezda posejana u Njegovu dušu samim paklom. Što ga je više vatra Njegove Večne Samoće spaljivala, to se brže Jahve Bog udaljavao od svega što je voleo. Što je brže trčao bežeći od svoje sudbine, to je više ta zvezda ponora gorela u njegovom Biću. Što ga je više neuspeh opekao, to je više besa, nemoći, frustracije obuzimalo njegovo biće. Što su više ove nekontrolisane emocije rasle, to je njegov Veliki Duh više ubrzavao njegovu karijeru izvan beskonačnih prostora.

XXVIII

I dok je nekontrolisano plovio, bežeći od sopstvene sudbine, oluja se oslobodila u Njegovom srcu. Večnost, Beskonačnost, Mudrost, zašto su mu dozvolili da uđe u ovu situaciju? Zašto je nisu izbrisali iz glave na dan kada je imala svoj prvi san? Koji je greh počinio da bi bio proteran iz svog nestvorenog raja u pakao tvorevine koja je bila zatvor za njega? Ko ili šta ga je osudilo na ovu doživotnu kaznu? Šta ili ko je potpisao njegovu osudu na večnu samoću? Koji je bio njegov zločin? Onog dana kada je sanjao o besmrtnosti za sva stvorenja, zašto nisu istrgnuli misao iz njegovog uma? Da li je njegov zločin bio toliko ozbiljan da je bio proteran iz raja svog detinjstva i bio osuđen na ovaj način? Kakva je korist od toga što je otkrio Stvoritelja u Njegovom Biću ako ga je otkriće dirnula ova rečenica? Da li je cela Njegova pobeda svedena na iluziju? Kakva je korist za njega da bude ono što je bio ako nije imao sa kim da uživa u svom Jastvu, a on nikada neće? S kim će se smejati kada mu srce pukne od radosti? Sa kim će ploviti kroz galaksije u avanturi otkrivanja novih granica? Kome bi govorio o jednakima jednakima ako bi čak i bogovi kleknuli, nemi, nesposobni da mu se obrate kao jednaki? Nevolja tako razorna i smrtonosna zahvatila je Njegovo biće da je Bog Jahve pomislio da poludi od bola.

XXIX

Očajan, izbezumljen od bola, dao je odriješene ruke svojoj tragediji, i iz njegove Svemoćne i Svemoćne Ruke ljuske razorne energije širile su se prostorima, pretvarajući u ruševine svu materiju koju su našli na svom putu.

"Zatvor? Ne, groblje", Jahve Bog je zavapio Večnosti i Beskonačnosti kada je eksplozija njegovog bola postala neobuzdana.

"Zar ne želiš moju smrt? Iskopaću svoj grob za tebe."

Lud od bola, osećajući se poraženo i potonulo, nesposoban da trijumfuje nad Njegovom Samoćom, iz te iste Ruke koja je nedavno došla polja energije koja transformiše drevni univerzum u Nova Nebesa puna boja i zvukova, poput one koja svojom magijom pretvara pustinju u rajski voćnjak pun egzotičnih ptica i svih vrsta fantastičnih stvorenja,  iz te iste magične Ruke došli su u tom strašnom Satu zraci destruktivne energije koji su zahvatili istu svetlost i izvrnuli je sve dok nije bila uništena pod težinom svoje beskonačne brzine.

Ratnik i Mudrac, kao da su opsednuti nepodnošljivim bolom poraza, bili su posvećeni uništavanju neuništivih, uništavanju sebe, i u njihovom uništenju sahranjujući sa Njim Beskrajnog i Večnog, groblje dostojno Boga, grob po njegovoj meri.

XXX

Kako možemo da razumemo taj Čas oslobađajuće katarze da je Bog živeo sa vapajem? Kako se možemo usuditi da zamislimo prirodu energetskih polja antimaterije koje je Bog u svom bolu širio kroz ultrakosmičke prostore? Kako možemo opisati da je u Njegovom nezamislivom bolu sećanje na veliku ljubav koju su Njegova braća nadahnula u Njemu pobedilo Njegovo mučenje i da zraci Njegovog očaja nisu stigli do sveta koji je On izgradio samo za njih i za njih? Sa kojim brojevima i sa kakvim merama ćemo izračunati vreme i intenzitet tog Sata oslobađajuće katarze? Koliko kilograma destruktivne energije Bog može da stvori pre nego što padne predao, kao da je mrtav pred nogama kćeri Beskonačnosti i Večnosti?

Kao da je mrtav, bez želje da diše, bez snage da otvori oči, bez želje da se ponovo probudi...

Koliko je materije trebalo da se spali i pretvori u tamu pre nego što se Njegova Ruka umori i Njegovo predano biće padne na groblje koje je podigao oko sebe? Koliko visoko mora da seže jama između čijih sumornih zidova Bog bi bio sahranjen? Kakvu težinu ćemo dati ploči za grob Boga? Koliko dugo je Jahve Bog kopao svoj grob za sebe? Kada, u kom trenutku se sav vaš bol pretvorio u tamu koja lebdi u kosmičkim prostorima? I Bog je pao kao mrtav, bez snage, predao se katarzom oslobođenom?

XXXI

Zaista, Bože, taj divni Prvorođenac bogova, taj ratnik i kralj Carstva koje je nekada integrisalo bezbrojne svetove, taj mudrac koji je uživao u otkrivanju svih tajni Nauke o stvaranju, taj avanturista koji plovi zemljom s druge strane Ortona Beskonačnosti, taj Bog Večnosti koji se utrkuje sa stvorenjima raja Nestvorenja,  to Biće je ležalo kao mrtvo pred nogama svoje Ljubljene, Mudrosti, Svoje Zaručnice.

Ona će biti prva stvar koju će videti kada otvori oči.

XXXII

Koliko dugo je On, koji je u Svojoj Nevinosti bio voljeniji od stotinu hiljada univerzuma, ostao mrtav? Kako da kažemo: Ležao je kao mrtav tako dugo?

Bog nije imao snage da nastavi da živi, niti je želeo da ustane! Šta ga je čekalo, večita usamljenost? Ali najzad otvori oči. Pogled mu je lebdio iznad horizonta, misli su mu besciljno lutale. Onda ga je našao tamo.

Bog je otvorio oči i našao je tamo, kćer Beskonačnosti i Večnosti, pored njega, šapućući mu na uvo svoje reči ljubavi: "Ti si, Ljubljeni moj, Istiniti Bog. Ti Bog, Sin naš, je u Tebi."

Tada su iz božanskih usana izašle ove reči života: "Istiniti Bog od istinitog Boga, ROĐEN, ne stvoren, NESTVOREN, iste prirode kao i Otac..."

XXXIII

Knjiga života

Zar nikada niste videli belog leptira kako radosno skače sa cveta na cvet, pevajući u šali svake sekunde od svoja dvadeset četiri sata postojanja? Zar nikada niste voleli pesmu ptice pevačice između rešetki njenog kaveza, pitajući se šta biste uradili na njenom mestu? Da li ste ikada zastali da brojite zvezde koje se uklapaju u ugao luke, kada sunce posipa podnevne vode zlatnim strelicama, sposobnim da se zaljubi tvrdi kamen koji neki imaju za svoja srca?

Kako je lepo ponovo videti srećne one koji su se našli izgubljeni u pustinjama svoje nepodnošljive samoće!

Zašto čovek mora da meri neizmernost nebesa sa metrom svoje telesne visine? Koliko svetlosnih godina okolo pokriva dušu koja se srećno smeje među pticama pevačicama i leptirima koji lete iz galaksije u galaksiju bez straha od večnosti i beskonačnosti?

To je On, On se vraća, zvezde se uzdižu iznad svojih stubova, galaksije plješću rukama, bogovi pevaju ples pobede uz vatru lomače gde je Feniks ponovo rođen iz pepela i nikada više nije bio hrana za svoj plamen.

Bog je samo rekao Svojoj braći ove reči:

"Ovo je Isus, moj voljeni Sin."

I u ovih pet reči bila je sadržana čitava tajna budućnosti čitavog stvaranja. Bogovi su kleknuli i živeli sreću Boga Oca sa istim intenzitetom kao što su živeli tragediju Brata koji je otišao. Bilo im je dovoljno da vide Njegovu sreću da znaju da im je On ravnopravan, TI-Bože, Pratilac kojeg je Bog tražio u njima i nije mogao da nađe.

Srpski/srpski

Zatim, posle ovog vremena sreće, iz srca Pobede Boga Oca, Duh Stvoritelja je probuđen u Jahvi Bogu. Bog Otac je uzeo svog Jedinorodnog Sina, Isusa, ostavio svoj svet u rukama svoje braće bogova, i pretvarajući Kosmos u polje sirovog materijala On je stvorio Okean Neba. U ovom Okeanu zvezda Duh Stvoritelj posejao je seme Drveta Života. I negde u tom Univerzumu je rođen svet, sa svojim Carstvom, prvi od naroda koji će zauvek živeti u Raju koji je Bog stvorio za Svog Sina.

Bog je kultivisao civilizaciju sveta tog prvog dana prve nedelje stvaranja, dao joj monarhijski ustav kao društveni sistem, i rodio u njenom kralju brata za svog Sina. Zatim je uzeo Kraljevstvo prvog dana Prve nedelje stvaranja i odveo ga u Svoje prebivalište u Božjem Raju.

Kada je ovo Prvo Carstvo stiglo u Raj, njegovi ljudi su otkrili da je Nebo ogledalo koje odražava sve faze evolucije života, od prvih faza praistorije do zore istorije.

Zemlja čuda je tada nazvana od strane bogova.

I tako je bilo, do pet puta se ovaj Događaj dogodio. Pet puta je Stvoritelj posejao seme Života u Univerzumu Nebesa. Pet svetova je rođeno među zvezdama Univerzuma, svaki svet sa svojom civilizacijom, svaki narod sa svojim ličnim ontološkim karakteristikama, svaki od njih je kraljevstvo sa svojom društvenom konstitucijom, sa svojim kraljem na čelu. Do kraja Petog dana Prve Nedelje Stvaranja, Božji Raj je bio pretvoren u Carstvo. Bog je sedeo u Kupoli moći kao njihov Vrhovni Univerzalni Sudija, a s njihove desne strane Kralj kraljeva i Gospodar gospodara njihovog Carstva, njihov Prvorođeni Sin, Isus: Bog Jedinorodni Sin.

Tokom tih Pet Dana Prve Nedelje Stvaranja, vlast njegovog Carstva je prepuštena od strane Jahve Boga u rukama Njegove braće i sinova. Istorija ovog carstva je zapisana u knjizi koja se bavi poreklom i istorijom Carstva Božijeg.

Na Dan kada dođe naš red da se uzdignemo u svet iz kojeg je Njegov Sin sišao, mi ćemo imati priliku da saznamo sve stvari o stvaranju Pet Svetova koji su formirali Rajsko carstvo pre Stvaranja našeg Sveta, Šestog u Vremenu. Imena, evolutivne linije, astronomska konstitucija, društvena konstitucija, itd. Sve ove stvari su zapisane u knjigama koje se bave Letopisima Carstva Božijeg.

XXXV

I dogodilo se da je četvrtog dana Prve nedelje stvaranja, jedan od tih knezova Carstva Božijeg otkrio seme.

To je bilo seme drveta Spoznaje dobra i zla.

Njegova prva manifestacija bila je sumnja. Njegova konačna posledica, njegov plod, Rat, voće koje su vrlo brzo sva kraljevstva Carstva imala vremena da probaju.

Da je Isus, Kralj kraljeva i Gospodar gospodara, bio Bog Jedinorodni Sin, to su znali svi građani Carstva Božijeg.

Verovati ili ne verovati da je to drugo pitanje. Ali pitanje ili ne, sumnja je nešto što nijedno dete Božije nikada nije pomislio ni uzeti u obzir.

Činjenica je bila da su Bog i Njegov Sin išli napred i nazad iz Carstva u Univerzum i iz Univerzuma u Carstvo, i milioni godina su prošli između spolja i povratka.

Tog Četvrtog Dana Prve Nedelje Stvaranja, jedan od Knezova je video u Sumnji u istinitost Jedinstva Isusa, Kralja kraljeva i Gospodara gospodara, vrata prema kojima će se rekonfigurisati struktura Carstva Nebeskog prema njegovoj misli. Zašto je on, Sotona, sin Božiji, mogao da primi vlast nad Carstvom tokom perioda stvaranja?

To je bila misao koju niko nikada nije ni razmišljao. I to je, zanimljivo, pronašlo uši za rast. I to je raslo. Dakle, iznenađen pobunom tog sina Božijeg i njegovih saveznika, Raj je postao pakao.

Sa pobunjenicima dočaranim u ono što se zvalo Zmajeva Osa, vojske Zmaja krenule su da osvoje Presto Kralja kraljeva i Gospodara gospodara.

Bio je to prvi svetski rat na nebu.

Sotona, na čelu Osovine Zmaja, njegove vojske su sravnile granice susednih kraljevstava i napredovale prema Sionu da bi osvojile Presto Kralja kraljeva.

Zaprepašteni, zapanjeni onim što su doživljavali, nesposobni da reaguju na iznenađenje, braća i deca Božja koji su odbili da prihvate čak i mogućnost takve rekonfiguracije. Sa zidina Grada Božijeg, knezovi Doma Jahvinog i Siona posmatrali su napredovanje snaga Zmaja i stampedo naroda Carstva u pravcu Jerusalima bogova.

U stvari, ništa što su braća i deca Božija mu rekli da položi svoje oružje nije ušlo u Satanu i njegov narod u glavu. Dakle, prevazilaženje prvog iznenađenja, kontranapad je prevladao.

Bogovi su otvorili pečat svog porekla i prinčevi su se hranili njihovom snagom. Prinčevi Gavrilo, Mihailo i Rafael obukli su se u nepobedivost bogova, opustošili neprijatelja, oterali ga nazad u svoja kraljevstva, opkolili ih u svojim tvrđavama, zarobili ih i zatvorili u svoje palate dok se sudija njihovog stvaranja nije vratio i izrekao presudu.

Tada se desilo da kada su se Otac i Sin vratili sa Nebesa Stvaranja donoseći novo Carstvo u Džennet, deca Božija su ih srela, ali Sotona nije bio među njima.

Trebalo je Bogu da pogleda da otkrije zašto. Ali želeći da ostavi sve u naučenoj lekciji i ne želeći ni pod kojim okolnostima da Njegov Sin otkrije postojanje Nauke o dobru i zlu, on je naredio da se sva njegova deca pojave pred Njim na proslavi Kraljevstva Dobrodošlice Četvrtog dana Prve Nedelje Stvaranja.

I to je bio kraj.

Kao što je bilo prirodno, Imperija se obukla za zabavu dobrodošlice. Carstvo četvrtog dana prve nedelje stvaranja zauzelo je svoje prebivalište u carstvu Sina Božijeg; njihov kralj je predstavljen pred Porodicom bogova.

Radost onda.

Sećanje na Zmaja koji je dahom zapalio rat postalo je sećanje na noćnu moru koja je nestala i nikada se neće vratiti.

Radost u opraštanju.

Tako je svanula zora petog dana prve nedelje stvaranja. Još jednom su Bog i Njegov Sin ostavili Regentstvo Svog Carstva u rukama članova Doma "Jahvinog i Sionskog".

I hiljadama godina kasnije, neverovatno se ponovo dogodilo.

Kao mazga koja nikada ne nauči svoju lekciju, Sotona se ponovo kretao u senci. Našao je saveznike i oni su se urotili da probude Zmaja.

Doneta odluka, plan osvajanja Carstva na stolu, novi rat, Drugi svetski rat na nebu, je donesen.

Ponovo su bogovi i knezovi neba bili iznenađeni.

Sveti Bože, kako možeš objasniti da je ova nova pobuna eksplodirala u njihovim licima! Čak i ako su pobedili, a nisu imali sumnje u pobedu, nesposobnost Doma Božijeg da održi mir će biti demonstrirana zauvek.

Razmišljanje je prevladalo.

Šta se dešavalo?

Kako je moguće da su se obična stvorenja od gline usudila da sumnjaju u Istinitost Jedinorodnog Sina Božijeg? Ili su se jednostavno usudili da sanjaju o tome da prisiljavaju Boga da izvrši svoju volju i da daju zeleno svetlo transformaciji Carstva u Olimp bogova koji podležu zakonu imuniteta od zakona Neba?

XXXVI

I tako je bilo, Drugi svetski rat na nebu završio se na isti način. Zmaj je neutralisan, okovan i čuvan do povratka Sudije Carstva.

Ali to je bila gorka pobeda. Pobeda koja nije imala ukus trijumfa za pobednike. Oni su po drugi put izneverili onoga koji im je za vreme Njegovog odsustva dao univerzalnu vlast. Šta će se desiti kada se vrati? Kako objasniti ono što oni sami nisu mogli da razumeju?

Na kraju su se Bog i Njegov Sin vratili iz okeana zvezda. Ruku pod ruku doneli su novo Carstvo, kao i uvek sa svojim knezom na čelu.

Sa radošću Oca koji je upravo rodio novo dete, Sina koji pozdravlja rođenje mlađeg brata, Otac i Sin su se vratili kući.

Ovde se ista stvar ponovila. Za trenutak je Sin otkrio u tonu svog Oca, dajući zapovijed da pred Njim predstavi svu svoju decu, nešto... nešto misteriozno. Ali to nije išlo dalje od toga.

I opet je Bog oprostio pobunjenicima.

Međutim, On je znao da je potreba za revolucionarnom akcijom hitna. On nije mogao da dozvoli da Treći univerzalni rat izbije tokom njegovog odsustva sa Neba.

Ili je rekonfigurisao strukturu svog Carstva ili će pre ili kasnije njegova Kreacija postati Olimp bogova koji se igraju rata sa odgovornošću onoga ko ima potpuni i apsolutni imunitet od zakona.

Nije mogao da dozvoli da se to desi. Zato se zaustavi da potraži odgovor koji su činjenice tražile od njega.

I tako je i učinjeno.

Bog je pronašao odgovor.

Događaji su zahtevali da on otvori svoju Kreaciju svoj svojoj deci. Dakle, sledeći put kada Duh Stvoritelja raširi svoja krila nad Univerzumom, sva Njegova deca će Ga pratiti.

Od šestog dana pa nadalje Stvaranje će se transformisati u spektakl otvoren za sve svetove. I šta više, sva njihova deca će učestvovati u procesu formiranja Novih svetova.

Ovo je bila prva mera u smislu zatvaranja puta kojim je Božji raj vremenom pretvoren u zatvor za njegovu decu. Divno i šta god želite, ali zatvor.

Što se tiče toga zašto narodi Njegovog Stvaranja nisu sasvim zamislili svoje postojanje kao drvo čiji su oni njihove grane, Bog je zamislio stvaranje novog naroda, formiranog od sve Njegove dece, i u kojem, spajanjem svih njihovih civilizacija u novu i jedinstvenu, kada bi njihov ulazak u raj bio napravljen, ovaj novi narod bi služio kao malter neophodan za uništenje cigli. oni bi se držali zajedno i formirali kompaktnu, čvrstu i neuništivu zgradu.

Projekcija Pet Civilizacija postojećih Carstava na Ljudski Život bi u njihovom spajanju dovela do Rođenja ove Nove Civilizacije koja bi se, šireći kroz Raj, sve ujedinila u duši ove Nove Civilizacije u kojoj bi se svaka od postojećih Civilizacija odražavala i živela. Stvoren ne za Moć već da bude telo duha Mudrosti u njenom Stvaranju, Ljudski Narod će shvatiti Fuziju bez koje je Sumnja, majka Rata, bila moguća.

Što se tiče sumnje da li je Kralj kraljeva i Gospodar gospodara Nebeskog Carstva Bog Jedinorodni Sin, oni su hteli da ga vide svojim očima.

Dakle, pri rođenju šestog dana prve nedelje stvaranja, Bog je uzeo svu svoju decu i odveo ih do mesta porekla, univerzuma.

Bog je stvorio Nebesa i stvorio Zemlju.

On je stvorio Zemlju izvan granica galaksija.

I On ga je tamo stvorio da bi Njegova deca mogla da vide ono što se nalazi iza Obala Kosmosa: Bezdan prekriven onom Tamom na koju je Jedini Istiniti Bog, Nestvoreni Kosmos, sveden u tom Času koji je prethodio Rođenju Oca i Sina.

U isto vreme, to je razjasnilo pitanje šta se nalazi iza granica polja galaksije. Ovim gestom Bog je rekao svojoj deci šta će se desiti sa svakome ko se usudi da ponovo iskopa sekiru. Kazna protiv Pobunjenika bila bi kazna proterivanja u Tamu, iz koje se nikada neće vratiti, i gde bi zauvek škrgutao kostima i cvokotao zubima.

Zatim, kada je bina izgrađena, svi gledaoci su seli. Bog pogleda Sina svoga, i on pođe napred, i otvorivši usta reče:

"Neka bude svetlost."

I SVETLOST JE POSTALA ČOVEK...

ZA ONE KOJI ŽELE DA ŽIVE >

ŽIVI ZAUVEK

Kraj SRCA MARIDEJNOG, ŽIVOTA I VREMENA SVETE PORODICE.

PRVA KNJIGA BOŽANSKE ISTORIJE ISUSA HRISTA

 12. avgust 2017. 500 godina nakon reformacije. 1.000 godina nakon raskola Pravoslavne crkve. 2.000 godina nakon osnivanja Katoličke crkve.

www.cristoraul.org

VICTOR IZDANJA

Регистрација интелектуалне својине

Све ЦРИС књиге су регистроване у РПИ Малаге и Сарагосе, Шпанија, на име Раула Палма Галларда, јединог власника ауторских права над њима. За стицање права на ограничену производњу, контактирајте

: info@cristoraul.org