СРЦЕ МАРИЈИНО.

ЖИВОТ И ВРЕМЕНА СВЕТЕ ПОРОДИЦЕ

POGLAVLJE I "PRVI I POSLEDNJI"

Rodoslovlje Isusa Hrista, sina Davidovog, sina Avramovog... sin Davidov... sin Zorovaveljov, sin Aviuda, Elijakima, Azoza, Sadoka, Akima, Eliuda, Eleazara, Matana, Jakova...

MARIJA NAZARETSKA

Gospa je rođena u Nazaretu, u srcu Galileje. Zahvaljujući kanonskim jevanđeljima koje svi dobro znaju, otac Bogorodice je bio Jakov, njena majka je bila Ana. Jakov iz Nazareta, Marijin otac, umro je kada je Marija bila veoma mlada. Jednog lepog dana tih dana, otac Bogorodice svetitelja otišao je na nebo. I nije se vratio. To se dogodilo tokom godina Irodove vladavine.

Pokojnik je ovde ostavio siročad, siročad i udovice. Sa stanovišta ljudskih stvari, Jakov sin Matanov, sin Solomona, sina Davida Kralja, otišao je da umre u zlo vreme. Smrt, naravno, nikada ne dolazi u pravo vreme. U svakom slučaju, usred lošeg, Jakov iz Nazareta je otišao da umre u najboljim mogućim vremenima.

Te velike suše koje su toliko godina pustošile provincije Bliskog istoka konačno su otišle; čuvene debele krave, za koje se za trenutak činilo da se nikada neće vratiti, vraćale su se svakoj od njih; oni su se vratili i šetali svojim obiljem po poljima svih provincija drevnog Levanta, kada su Grci i Rimljani bili Grci i Rimljani.

Svetli horizont koji je čeznuo, molio, tražio, tražio je Hram ispod, Hram iznad, u mnogobrojnim procesijama, približavao se, naravno, i brdima Nazareta. Njegov sjaj je već počeo da sija u očima njegovih stanovnika sjajem zvezde molitava koje su se čule, svetlosti ispunjene želje. Pastiri iz Galileje, ribari iz Mora čuda, poljoprivrednici iz dolina Jordana, zanatlije iz zemlje koji su živeli u tami očaja, svi zajedno izašli su na ulice da proslave godine debelih krava. Konačno su stigli!

Kuća Bogorodice uživala je opštu radost sa intenzitetom onih koji su imali loše vreme, loše kao i ostali, ne tako loše kao drugi, ne mnogo bolje od većine ljudi koji su imali zaista loše vreme tokom tih dugih godina. Bilo ih je toliko!

To nije bila samo ta suša. To su takođe bili zemljotresi koji su opustošili Bliski istok, sijajući glad od planina Libana do obala Crvenog mora. I tako dalje. Da. Mnogo više. Te godine strašnog očaja same po sebi bile su fiskalna politika Irod, mesar iz Jerusalima, delovao je kao sekira koja je odsekla svaku glavu koja je uspela da ostane na površini. Pod vladavinom Iroda Velikog, nastavak disanja postao je zločin. Pravo na govor je zabranjeno. Sveti kvalitet koji označava razliku između čoveka i zveri bio je sankcionisan, a njegovo vršenje osuđeno: u najboljem slučaju na proterivanje, na smrtnu kaznu u drugim slučajevima. Toliko uporišta je izgradio Irod, toliko vešala su izbrojana u kraljevstvu Izraela. Od svih zanata, prostitucija je najstarija, ali jedina koja za vreme Iroda, Velikog, nikada nije izašla iz mode bila je dželatska. Kako je smešno, dok je Sudnji dan došao ili ne, štenci porodice Tirana gradili su palate od blokova mermera! I tvrđave dostojne cara, i kasarne i vojni garnizoni protiv moguće pobune onih koji su sposobni da sruše čak i same zidove pakla.

Čak ni faraoni!

Faraon Mojsijev je bio loš, Irodi su bili gori. A u međuvremenu, dok je tiranin proždirao sina ili brata, ljudi su nastavili da trpe fizičke i duhovne nesreće od kojih kada prođu ... Ne želite više ni da se sećate. Ko bi se sećao tih mršavih godina kada je dve hiljade godina bilo gotovo? Međutim, šizofrenija mesara iz Jerusalima, šizofrenija tiranina Izraela, će biti zapamćena od strane istorije: Irod, Veliki! Tom ubici je nedostajalo samo to, da mu se odobri dozvola da ubija kako hoće. Svojoj deci, svojoj braći, ženi, prijateljima, neprijateljima, bez obzira da li su bili nevini ili ne. Cezarova sopstvena dozvola da krši sve zakone rimskog prava.

Pod vladavinom tog Iroda došlo je vreme kada je bilo dovoljno da pomeri usne tražeći da pravda padne pod točkove njegove ubilačke paranoje. Rimljani su, mora se reći, napravili mnoge greške; od svih onih koje je Oktavijan Cezar Avgust dozvolio sebi da da Krunu Jevreja Palestincu bila je greška koju čak i sam Sudija Univerzuma mora da ima teško da oprosti.

Ali vratimo se na temu Života Bogorodice i njene porodice. Jakov iz Nazareta, Marijin otac, upravo je umro.

Upravo zato što su Ana, udovica Jakova Nazareća, i njene najstarije kćeri, Marija i Jovanka, već uspele da skoro zaborave vrstu bitke koju je ovaj njima tako dragi čovek morao da vodi protiv elemenata tog beskrajnog leta, razumljivo je da je njihov gubitak, sada kada je svetlost nade počela da rađa u vimenu krava štale zlato obilja,  udovici, Ani, majci Bogorodice, bilo bi beskrajno nepodnošljivije i teže da izgubi svog muža.

Hana i Jakov iz Nazareta prevazišli su svako zlo hrabro i odgovorili na loša vremena dobrim licem onoga koji hoda pod mirom Božijim. Jakov iz Nazareta i Ana su takođe sanjali o danima debelih krava tokom svih dana poslednjih godina, kao i svi ostali; i smejali su se lošim vremenima i rodili šestoro dece.

Desilo se da umesto da dopuste lošim vremenima da otvore minimalni jaz između njih, Džejkob i gospođa su se udružili sa još više snage, ako je moguće, u zagrljaju ljubavi koji ih je zapanjio što su zajedno. Marija je nazvana prvorođenac Jakova, pokojnika; onda je došla Huana. Za njima su išli blizanci, zatim još jedna devojčica, a reku života zatvorio je dečak iz kuće, po imenu Kleofa, beba u danima mleka kada je njegov otac došao da umre.

"Sada kada sunce ponovo sija, kćeri moja, Gospod me ostavlja samu sa mojih šestoro dece. Ko će me naučiti da živim bez tvog oca, Marijo?", na taj način je majka Bogorodice izlila dušu koja ju je iskrvarila. Devojka je skupljala u krilu suze one majke koju je toliko volela. Kao i svaka devojčica koja se izgubila u šumi nepoznatih ljudi, udovica je plakala iz srca. U Marijinom srcu, međutim, prisustvo njenog oca je jednostavno zaspalo.

Marija je još uvek mogla da vidi, oseti, miriše, čuje svog oca kako se smeje dok je odgovarao na pitanja nje i njene sestre Joane o Gospodu Mojsijevom, JAHVI BOGU.

Marija je još uvek mogla da ga vidi kako se bavi žeteocima, baštovanima i stočarima u selu sa radošću i snagom čoveka poštovanog, cenjenog, smatranog poštenim sa jednog kraja zemlje na drugi. Njegov otac je bio jedan od onih koji gledaju licem u lice, pravo u oči, bez dvoličnosti. U očima Jakova Nazaretskog mogli ste pročitati iskrenost koja se pojavila u njegovim rečima.

Kada su stigle mršave godine, Marijin otac je napravio ocenu. Kako polje više nije proizvodilo dovoljno da plati dodatnu platu, Jakov Nazaretski je preuzeo teret izvlačenja sa svojih njiva čak i nekoliko vreća badema, nekoliko arroba ulja, nekoliko mera pšenice, nekoliko kvintala čuvenih vina Kuće. Sve da bi kosti njenih ćerki bile zdrave i jake. Njegove dve najstarije ćerke, Marija i Jovan, znale su kao i njegova udovica kakva neplodna sunca taj čovek mora da se bori! Hvala Bogu, iako male, Marija i Huana tamo koje su pozajmile svoje rame sa maslinama zimi, sa bademima, sa smokvama i pšenicom u leto, sa zverima u jesen, leto, zimi i proleće. Šta bi ledi Ana, udovica Jakova Nazarećanskog, sada dala da ustane ujutru u zoru i pripremi mleko, hleb i vodu za oca svojih kćeri!

Marija je to vrlo dobro znala, videvši svog oca kako ponovo stoji u zoru, opraštajući se od svojih ćerki sa onim osmehom u njenim očima, tako da će njena majka dati svoj život. Ali ništa se nije moglo učiniti da se preokrene zub vremena. Sada je došlo vreme da se živi, da se bira između mrtvog supružnika i žive dece.

Od dve devojke, Marije i Joan, Joan je bila najmlađa, godinu dana mlađa od Marije. Marija je bila najstarija, najveća u Domu. Misterije života, bila je ona, Huana, mlađa od njih dvoje, ona koja je bila najviše zainteresovana za marš sela; možda zato što je Huana nasledila od svog oca ukus za miris cvetnog drveća i zadovoljstvo da u zoru posmatra boje horizonta.

Videvši ih, obe sestre, svako bi pomislio da je Marija ta koja bi najviše volela vetar na kosi uveče zbog svog tela; međutim, to je bilo u Huani, najmlađoj, sa telom skoro ili tako malim kao njena majka, duša u kojoj je njen otac izlio ljubav crvene žive zemlje. U Mariji, snaga života je došla od njene majke. Njena majka joj je ostavila svu njenu umetnost za šivanje i krojenje. Ono što je Marija volela bila je porodica, dom.

Dakle, kada su došla loša vremena, a krave su postale mršave, a novac je postao u pravu, a potrebe za pokrivanjem počele su da se množe i do šest puta za samo dve godine, Marija se otkrila kao rođena krojačica. U godinama kada se kaže da je čovek u proleće života, najstarija ćerka Jakova Nazaretskog bi isto tako dobro popravila haljinu i učinila je kao novom, da bi za nekoliko dana isplela vuneni kaput za svoje sestre, ne prestajući da bude desna ruka svoje majke. I model ćerka za njenu sestru Huanu. U ovome, rekao sam, urođena sposobnost da nauči od svog oca značenje uticaja lunarnih ciklusa na poljoprivredu, zašto zečevi jedu zelenu salatu, kako pravi paradajz zaista raste, zašto se masline smanjuju tako da ne zasjenjuju i iskrivljuju ukus ulja. Ukratko, hiljade stvari.

Činjenica je da se Huanita, pored toga što je bila očevo desno oko, osećala kao druga ruka svoje sestre Marije, i jedna za oca, a druga za majku, i njih dvoje zajedno od radosti, kada su se sunčani vetrovi i hladne kapi i suše i zimske oluje pojačavale ljeti i ljetne vrućine zimi i kiše pogled i ne Kao što vidite, kada je oluja stavila ljude na kušnju koji su tražili da odvedu u raj one koji su stavili srećno lice, u to vreme dve sestre su bile ujedinjene više nego ikada. Te loše godine prisilile su dve sestre da naporno rade. To je bila dužnost koju su usvojili iz tišine, napisane krvlju, kucajući u istom ritmu kao i srca njihovih roditelja. Svako je dozvolio njenoj duši da se otvori njenim posebnim darovima i delovao prateći tok tajne života u svakoj osobi.

Oči najstarije, Marijin vid je bio napravljen da otkrije iglu u plastu sena; Nikada nisu propustili da ubace konac u ušicu igle, a da čak i ne pogledaju! Očima njene sestre Huane bio je potreban horizont, polje, otvoreno nebo. Umesto da se bore, sestre su se zahvaljivale Bogu svojih otaca za njegovu večnu mudrost i beskrajnu dobrotu. U očima oboje, njen otac je bio divan čovek.

"Zašto kažemo da je mudrost Gospodnja večna i dobrota Njegova beskrajna?" reče Jakov iz Nazareta svojim dvama starijim kćerima. "Zato što nas svojim odgovorima zadivljuje i svojom dobrotom osvetljava naša lica", sa osmehom u očima otac je odgovorio dve devojčice, malim očima na licu!

Njegove ćerke su se gledale nasmejane na njega. Kako su voleli čoveka koga im je Bog dao za oca! Njegov otac je nastavio: "Kada kažemo da je Mudrost Gospodnja večna, mi objavljujemo svim srcem i svim svojim umom našu radost u znanju da On ne laže. Kćeri, kada ga obožavamo zbog njegove beskrajne dobrote, naša radost je radost onoga koji se nađe u jami u koju zli bacaju dobro, i kada podignemo svoja lica vidimo Gospoda kako se smeje nauci genija."

"Kćeri, teško je biti dobar" dok je muzao masline, Jakov iz Nazareta priznao je svojim kćerima. "Nije li onaj koji je najbolji dobio mali poklon? Da li ti, Huanita, zavidim svojoj starijoj sestri jer je bolja u šivanju od tebe? U kom trenutku je moja Huanita učinila da se Marija oseća krivom što nema svoje kvalitete na terenu? Kada je majka grdila svoju Huanu što nije znala da sašije haljinu kao i Mariju? Šta bih radio bez moje Huane ako mi nije donela hranu u podne, ako me nije naterala da je pojedem?"

O, kako su ga se sećali! Da li je istina da je otišao? Još uvek nisu mogli da veruju. Sa beživotnim telom svog oca pred očima, Marija i Huana su se gledale u tišini. Moj Bože, da li su ga zaista izgubili?

Obe sestre sada grle Udovicu, svoju majku.

Slomljena, udovica Jakovljeva iz Nazareta nastavi da plače nad svojom nesrećom:

"Sada Marijo, sada kada dolaze debele krave, sada kada je tvoj otac mogao da sedi u svom vinogradu da jede grozdove poput onih Polifemovih i slatke grozdove poput onih Bahhovih, Bože mi oprosti, upravo sada. Zašto, Gospode, zašto? Reci mi kako te je tvoj sluga uvredio."

Bože, možeš li objasniti vezu između topova i nesrećnih radnika na koje Sudbina baca svoj plašt crnog predznaka? Može li se razumeti da je Bog Bog koji vlada đavolom? Ko bi bio u stanju da napiše scenario svog života i sija kao zvezda, barem u očima papirnih partnera izmišljenih u slučaju! Čovek sanja da je njegova sudbina, dete sanja o čoveku koji mu kuca u grudima, samo da bi iza ugla otkrio da je nalet vetra dovoljan da smanji svoje snove na komadiće osuđene na smeće. Na kraju, ljudski život je život štapa, ako vetar besni on se lomi i njegovi ostaci padaju u jamu zaborava. Ko nije pao u iskušenje da dopusti sebi da umre i okonča sve jednom za svagda? Ili ćemo biti najjači dok se ne dokaže suprotno?

Za svakoga, trenutak istine je došao. Svako stvorenje ima svoje. I u tom času je kada biće hoda ili puca. Ovo je bio trenutak istine za majku Bogorodice.

"Šta smo mi, Marijo?" uzviknu majka Bogorodice zbog gubitka svoje supruge. "Borimo se protiv elemenata snagom blatnog stvorenja. Podižemo svoje idole u čast onoga koji nam daje pobedu. Svevišnjem posvećujemo svoju slavu. Ali Svemogući se nikada ne umara da nas gleda svedene na stanje zveri. Šampion napreduje da pokupi svoju krunu kada mu Smrt pređe put. Da li Svemogući ustaje da spasi usamljenog trkača od davanja svoje duše u trci? Zašto on sedi na svom Svemoćnom, Sveznajućem prestolu dok su ostaci odneseni sa staze vetrom? Da li smo to mi, kćeri moja, prašina koja sanja da bude stena, stena koja sanja da bude planina, planina koja sanja da bude orlovo gnezdo? Šta će sada biti sa tvojim orlovima, moja suprugo? Ko će ustati i zaštititi vas kada zmija ošteti liticu, a njena majka ne zna kako da sama brani vašu decu?"

Šta bi se moglo odgovoriti toj ženi? Koji ludak bi se usudio da mu kaže šta su uradili oni neuki posetioci Posla Biblije:

"Umukni, ti pokvareni starče. Ako truneš, to će biti zato što si zla od svih đavola zajedno. Sve si nas prevario svojom milostinjom i svojim glupostima. Hvala Bogu da nam je Gospod otkrio vašu laž i licemerje. Za njih ste kažnjeni od Boga koga ste pokušali da prevarite kao što ste uradili sa nama. Ćuti i patiti."

Kakvi prijatelji! Oni su hteli da nateraju jadnog Jova da prizna da se beda rađa iz bede, da onaj ko je zadržao zato što je imao, da niko nije jak iz hira, ali da sreća ili nesreća osobe objašnjava njegovu vrednost. Prema takvim mudrim ljudima, siromašni su svi izopačeni grešnici, pokvareni, zlobni koji zaslužuju ono što trpe; Dobri su svi srećni, srećni jedu jarebice, imaju zlato, imaju moć, oni su najbolji, izabrani iz Proviđenja, rase rođene da budu srećne, i srećne su zato što su dobre, i srećne su zato što su dobre.

"Od Neuništivog, od Nepobedivog je poslednji smeh", odgovori Jov. "Šta i zašto se smejete? Kakvu si svetlost došao da doneseš u moje oči? Da li želite da me osudite za ono što sam učinio? Neuki ljudi, kažnjen sam za ono što nisam učinio."

Tragedija Jovova nije bila u padu zidova njegove vere na zvuk truba pakla. To nije bio njegov problem. Jov je bio tvrđava sagrađena na steni. Ne bilo koji, to je bio njihov Bog. Otporan na bombe, njegova vera je ostala netaknuta. Problem koji je probadao Jovovu dušu nije znao šta se dešava, šta je bio razlog za ovu promenu raspoloženja njegovog Boga. Zašto ga je njegov Bog ostavio golog i njegovoj sudbini pred neprijateljem naoružanim do zuba? Ratnik prati svog heroja i kralja na bojno polje, a u uglu raskrsnice njegov kralj mu okreće leđa kao onaj koji žrtvuje pešaka na oltaru pobede?

Ova dilema, upravo ta dilema je bila ona koja je imala dušu udovice Jakova Nazaretskog za vrat. Boreći se protiv tame sa jedinim božanskim oružjem na dohvat ruke ljudi, reč, majka Bogorodice je tražila odgovor na pitanje zašto je Smrt uzela svog muža. I nisam mogao da ga nađem.

"Zašto naš Bog ne radi ništa, Marija? Zašto je pustio zmiju da skači liticu i zašto mu olakšava da eliminiše oca svojih štenaca? Zar te ne vidi da dolaziš, kćeri? Zašto Bog tvog oca nije posegnuo za lukom i strelom i munjom svog pogleda udario Zver? Da li je strela u bikovom oku pogrešila, da li ju je skrenuo vetar i potraga za zmajem ubila heroja?

Reci mi, kćeri, da mi je duša ogorčena i da moje oči ne mogu da vide posmatrane ravni Sveznajućeg, ali šta smo mi, Marijo? Zašto se razumevanje boga zahteva od stvorenja od gline koje je osuđeno na prah zato što je pojelo jabuku? Ne gledaj me tim očima, ne prigovaraj mi zbog reči koje krvare iz srca. Šta će teči iz rane Aurora jelena kada je u zoru lovac progoni u času prvih radosti? Nije li prokleta strela koja ulazi u grudi goluba koji se penje na konja vetra, kaska kroz nebesa i vraća se srećno u kuću svog gospodara? On stiže, kćeri, golub stiže do ruke svog gospodara, ubilačka strelica takođe prelazi vazduh, njegov gospodar ima moć da ga uhvati u letu, ali on posmatra, on ne čini ništa, stoji mirno kao da je to nagrada za ispunjenje njegove svete misije, a Merkurova kći pada u prah pred nogama onoga koji okrene lice prema njoj. Ne govori mi da ućutim, Marija, zar ne vidiš da ću umreti ako to ne učinim?"

Znam samo da ne znam ništa, iako kažu da je Bog stvorio muškarca i ženu da se vole i da se nikada ne razdvajaju, oni takođe kažu da se Đavo zakleo da će tu ljubav učiniti nemogućom. Ali u ovom svetu postoje ljudi koji su gluvi i ne razumeju, oni ne znaju ništa, oni se smeju rogovima đavola i izazivaju Smrt da prekine ono što je Bog ujedinio sa vezama jačim od reči Zmije.

Hana, udovica Jakovljeva, i Jakov iz Nazareta, otac Marije, buduće majke Isusa Hrista, živeo ovaj izazov. Jednom kada su se upoznali, ako se nisu venčali, umrli su, a kada su se venčali, ideja da žive jedno bez drugog više im nije ulazila u glavu. Svake godine su provodili zajedno, obožavali su Boga koji je transformisao rebro, jednostavno rebro, u nešto tako lepo kao što je ta ljubav.

SMRT JAKOVA NAZARETSKOG

Genealogija Spasitelja: Genealogija Isusa Hrista, sina Davidovog, sina Avramovog: Avram rodi Spasitelja i Spasitelja. Dejvid; David da... Zoruvabel; Zorovavelj Avijudu, Abiud Elijakima, Elijakim Azoru, Azor Sadoku, Sadok Ahimu, Akim Eliud, Eliud Eleazaru, Eleazar Matanu, Matan Jakovu, i Jakov rodi Josifa Marije, od koje se rodi Isus, koji se zove Hristos.

Jakov, sin Matana iz Nazareta, umro je mesecima nakon rođenja dečaka o kome su on i njegova supruga Hana toliko sanjali, nakon čega nisu prestali da trče dok ga nisu dobili. Već znamo da je imati partnera, rađanje muškarca kliše. Ali u tim danima fiskalnog terora i dugih suša poput pustinje Sahare, čovek je morao da sanja o sinu. Da mu prenese svo svoje znanje o radu na poljima, da se osloni na svoje mlade ruke kada njegovi stari ne mogu da povuku teret. Čoveče, uvek imaš svoje zetove; ali to nije isto. Nije isto da se posmatra kao teret kao da ga nosi dete vaše materice. Niti je isto ostaviti sve što su vam roditelji ostavili sopstvenom detetu kao što je detetu stranca. Svako ko misli da su ti ljudi bili drevni, neupućeni u život, ko nije znao da žena može da uradi ono što muškarac, ili još bolje, ovi moderni ljudi mogu da urade najbolje što se može ponuditi, je tišina.

Oglušujući se na inteligenciju tolikih modernih, uvek okrenutih suncu vekova, Jakov iz Nazareta i njegova žena potrčali su za čovekom, oduševljeni što su uživali u njemu dok su bili stari. I sustigli su, jesu. Nazvali su ga Klopas, jer kada ga je prvi put video u majčinom naručju, to je podsetilo Jakova na njegovog tasta. Što se tiče stasa, šta se može reći o njegovom dečaku, najzgodnijem dečaku na svetu, naravno.

Pa, svi su se već osećali u Marijinoj kući u slavi kada je iznenada taj san došao njenom ocu ispod te smokve. Sa koliko su srećni mama i tata! Pet devojaka kao pet sunaca, sve zdrave, sve srećne, sve se igraju sa lutkom koju su im roditelji kupili. Od krvi i mesa. Plakala je, piškila je stvarno, tražila je puter, kakala se. Radost. I odjednom, kada su svi bili kod kuće kao u raju, otac odlučuje da umre. Tragedija. Šteta! Sam đavo koji je napao kuću sa svih strana nije mogao toliko da povredi majku tih šestoro dece. Udovičin bol je bio još dublji jer nije imala nikoga iz svoje porodice pored sebe, a u svom očaju već je bila pod opsadom nepobedivog neprijatelja koji je zahtevao trenutnu predaju ili potpuno uništenje njene kuće. Da je imao roditelje pored sebe, ili tetku Izabelu. Ali ne, niko. A ko je ona bila u Nazaretu? Uprkos godinama, Jakovljeva supruga je i dalje bila stranac, stranac koji im je uzeo zlatnog neženju grada.

"S obzirom na to kako su bili lepi što su otišli da se udaju za stranca; povrh toga, sićušna, izgleda kao budala" tešio je Nasridske devojke. "Vrlo dobro. Veoma ljubazan. Videćemo, kada počne da se rađa i bude morala sama da vodi kuću svog svekra, šta će postati njeni maniri i njeno malo lice princeze Svetog grada." Stvari ljudi, oni te ne žele loše, ali ti ne žele ni dobro. Svako ko dolazi spolja mora da bude odgovoran komšijama za svoje namere. Sve mora biti u skladu sa smernicama zajednice; Tradicija vlada.

Zar ih nije sve poznavala udovica Jakovljeva Nazaretskog? Zar je nisu posmatrali tokom mršavih godina kao neko ko čeka da junak potone da bi uživao gledajući te dve kule kako grizu prašinu kao svaki seoski zvonik? Kakvu je utehu udovica mogla naći u onima koji su već radili matematiku i izračunavali kako bi mogli podeliti pokojnikovo imanje? Koliko bi vam ponudili za vinograde? Koliko za maslinike? Koliko za kišnu zemlju?

"Zašto ubijamo čudo našeg svakodnevnog postojanja u presudama protiv našeg bližnjeg, kćeri moja? Ko zna koliko će naših dana biti na ovom svetu? Samo Gospod zna; ali broj nikada ne izlazi iz njegovih usta. Možete li da zamislite da sam vas odveo kritikujući vašeg bližnjeg do smrti, ili bacajući kamen prvi? Zar ne bi bilo lepše da te Gospod Bog uhvati kako deliš svoj hleb sa siromasima?" reče majka svojoj kćeri Mariji, dok su šivali, sami. Pa ipak, sada je majka bila ta koja je tražila od svoje kćeri da bude dobra prema njoj i da ne uskrati reč na bol njene duše.

"Pusti me da umrem, Marija. Ne brini da će moja duša nestati u slomljenim rečima. Gospod je odveo mog muža ostavljajući me samu sa svojih šestoro dece. Zašto bi se moje oči obuzdavale i moje srce zavidelo steni koja ima Svemogućeg za svoje srce?

Kćeri moja, lako je od snega gledati dolinu koja gori ljeti. Kada se Svemogući stavio u kožu vojnika koji pada gol na bojnom polju braneći svoj život u čast svoje duše od nežne i vlažne gline? Kako je lako sedeti na prestolu suda i potpisivati presude! Gospod je daleko od ljudske slabosti, naše strasti ne utiču na Njega. Ako je hladno, On ne drhti; ako je vruće, On se ne znoji; ako ispale strelu, ona ga ne pogađa; ako spava, ništa ga ne brine. Šta Neuništivi znaju o krhkosti našeg postojanja? Zar ne vidiš, kćeri, da se dolina hrani našim suzama?

Zašto ću potisnuti svoj bol i vezati svoj jezik za strah? Zar ratnik ne trči u susret Smrti? Neka me Bog ubije, neka mi vrati život mog čoveka, zašto ne čini ništa, zašto ostaje budan s druge strane provalije? Na kojim razlozima, kćeri, Večni zasniva svoje ćutanje i svoje ravnodušno ponašanje? Kad bi samo izašao kao sunce i govorio glasom oluje i svoje duše, zraci njegove mudrosti ispleli bi oblake prepune inteligencije na nebeskom svodu. Ali ne, kćeri, bilo da oluja besni, zemlja drhti, planine padaju i gradovi i sela se sahranjuju, ili more skreće sa svog puta i potapa ostrva sa svojim narodom, Gospod, nedostižan, neuništiv, ne pomera obrvu. Da li vidite katastrofu i sve što nudite je ožalošćena maramica koja traži oproštaj što nije napredovala od pokreta Zmije?

Reci mi, kćeri, da nije On bio taj koji je ispaljivao strelu koja je ubila orla i ostavio gnezdo njegovih orlova na milost i nemilost đavolu. Ali nemojte mi uskratiti pravo da se žalim na sudbinu mojih kćeri zbog leša moje pokojnice."

Probodena majčinim bolom, Marija je utešila udovicu na ovaj način:

"Svi smo jednaki u tvojim očima, majko. Mi smo jedinstveni samo u očima naših roditelja. Mi stvorenja gledamo dokle god naše oči mogu da vide, ali On nosi na Svoje ljude težinu svih nas. U dogledno vreme On će ustati, majko. I noge će mu zasjati sjajem junaka obučenog za rat protiv onoga koji je uzeo svog čoveka od naše majke Eve. Znam da sam mlada, majko, ali veruj mi za svu ljubav koju imam za njega, Bog mog oca neće dozvoliti da kuća moje majke potone. To je to, majko, umiri suze. Smrt uzima najbolje razmišljanje da ostavljajući loše ostavlja nas male bez zaštite od tirana. On ne zna da kada on ode, dobri idu u raj da pokupe oružje anđela. Otac nas je branio kao čoveka i doveo nas napred. Moj otac će sada braniti svoje kćeri i svoje dete mačem herubina. Bože, dosta je, ne gledaj više u njegov leš."

Udovica je slušala reči svoje najstarije kćeri kao da prima poljupce iz daljine.

Marija i njena sestra Džoan zatekle su svog oca kako sedi na deblu te smokve. Zapravo, nije bilo baš vreme za žetvu, ali Jakov iz Nazareta voleo je da pokupi prve smokve u sezoni, rekao je da su najbolje za pravljenje hleba od smokve.

Džejkob je namjestio zver. On je pucao sam za teren sa svežim. Smokva je bila s druge strane brda, gledano sa brda Nazareta, ispred. Oduševljen životom, taj dobri čovek se oprostio od svoje ljubavnice. Njegove dve najstarije ćerke bi mu donele ručak i pomogle mu da pokupi korpe. Do tada, pa, to je to, poljubac, zbogom.

Videvši ga kako odlazi na tako lep način, ko je mogao reći da će se ovaj čovek vratiti kući... Mrtav?

U vreme ručka Marija i njena sestra Huana su se predstavile na terenu. Marija je bila godinu dana starija od Huane i njih dvoje su bile dve devojke u cvatu. Marija i Džoan su tražile svog oca i našle ga kako sedi u senci smokve.

"Hoćemo li te pustiti da odspavaš još malo, Huana? Hajde da sami sakupimo korpe", rekla je Marija.

Dve sestre su se posvetile zadatku. Završili su sa skupljanjem korpi, a otac se nije probudio. Ali on se nije probudio.

"Koliko tata spava danas, zar ne, Meri?" upita Huana.

Dali su sebi posao radeći više. Na kraju su počeli da se zabrinuto gledaju.

"Hoće li se nešto desiti tati, Huana?" I tamo je otišla starija od njih dvoje da vidi šta se desilo sa njenim ocem.

Neću ovde biti nežan kao neko ko želi da osvoji čitaoca tako što će mu naterati more suza na oči. Onaj koji više, onaj koji je prošao kroz procedure sahrane i zna koliko boli da izgubi ono što Smrt nikada ne bi trebalo da uzme. Ali ona, Marija, kleknuvši da ga probudi, otkrila je istinu u bledilu očevog lica.

Devojka nije vrištala, nije se uplašila. Uzela je glavu svog mrtvog čoveka u naručje, ljuljala njegovo telo, poljubila ga u čelo, pogledala svoju sestru Huanu, koja se približavala u suzama. Džoan je zagrlila svoju sestru Mariju i Marija je dozvolila da bude zagrljena dok Džoan nije pustila pare i zajedno su uspeli da ponovo sastave svoje duše.

"Idi kući, Huana, i reci mami šta se dešava", pitala je Marija sestru.

Huana se popela na ždrebe i plačući teška srca trčala kroz brda. U međuvremenu, Marija je ostala sama sa očevim telom, ispod smokve, milujući lice onoga koji je za nju bio najdivniji čovek na svetu, koji je otišao ne pruživši ženi i kćerima priliku da mu poslednji put kažu koliko ga vole.

"Šta će sada biti sa tvojim detetom, oče? U čijim će očima naći božansku sliku čoveka koga su tvoje kćeri otkrile u tebi?" govoreći Nebu, mlada Marija šapnu.

Kao što je rečeno, okrutni i sadistički neprijatelj koji bi sravnio kuću ne bi učinio udovici Jakova iz Nazareta onoliko štete koliko način na koji je Smrt odvela svog muža. Ako je njen čovek poginuo braneći svoj u nekom ratu, ili prodajući živote svojih kćeri po cenu svojih, šta ja znam, nego da umre na taj način, bez upozorenja, kada su našli sreću, nakon što su prevazišli deceniju godina koliko je Irodovo srce.

Zašto ću vam ispričati litre suza koje je Udovica prolila tokom tog dana i cele noći tog popodneva. Zar ti nikada nije umrla kći u cvatu, ili sestra u punini svoje lepote? Nije li Smrt ikada otrgnula zvezdu iz vaših očiju i ostavila vas u najolujnijoj tami? Mora da ste se glasno smejali, pljeskali rukama, srce vam je bilo otvoreno za svaku nadu, i iznenada, preko noći, sat vremena pre zore, zora se pretvara u noć bez meseca, ravnica postaje jama bez dna, a kada pogledate dole otkrivate lice Zmije koja vas dočekuje.

Jakov i Ana su se voleli od istog dana kada su se ugledali. Bila je to ljubav na prvi pogled. Bilo je to kao da stavite pogled na njega i znajući da je potraga završena.

Jakov i Ana su rođeni jedno za drugo; oni su stvoreni jedno za drugo; to su bile dve polovine istog voća. Bilo je prirodno da umre zaljubljen u svoju ženu onoliko koliko je zaljubljen prvog dana, i da ga udovica izgubi zaljubljeniji u svog muža više nego ikada. A ako se ovom bolu doda činjenica da je kuća ostala bez čoveka koji bi se brinuo o poljima i zverima: čarobni recept na izvoru gorkih lonaca koje je udovica sipala u srce svoje kćeri Marije tokom dva dana koja su usledila nakon sahrane njenog oca,  već ste ga pročitali.

MARIJIN ZAVET

Kao i doživotni katolici, te jevrejske žene su bile previše tragične da bi oplakivale smrt voljene osobe. Ne kažem da je to dobro ili loše, jednostavno je bilo. Rimljani su, naprotiv, koristili sahranu kao izgovor za gozbu, poslednju gozbu, poslednju večeru cezara. Ciceronov oproštajni banket na freskama vile pokojnika u Pompeji pokazuje nam njegove rođake i prijatelje kako piju za zdravlje pokojnika. Kruna govornika na njihovim glavama podseća na lovor, ali je opletena rukama vinove loze. Dobri Bože, Rimljani su imali tako tvrdo srce da čak ni Smrt nije mogla da izvuče suzu iz njih. Trebalo ih je dotaknuti Bakhovim štapom da bi se setili da su bili ljudi, od krvi i mesa kao i drugi varvari sveta. Dok nisu bili pijani kao kofa nisu pustili suzu.

Jevreji, za razliku od većine naroda, radije su pazili na mrtve bez sedla, vireći svoje grudi. Udaljenost, udaljenost, odsustvo treba vremena da polete. Pretpostavljam da običaj nameće svoju kulturu i svaka kultura je živi na svoj način. Jevreji su na sve moguće načine izabrali najžalosnije, pokojnika su sahranili tek trećeg dana nakon njegove smrti.

Suze su servirane! A ako bi se povrh toga pojavio slučaj, mladić, u najboljim godinama, oženjen i zaljubljen u svoju udovicu kao prvog dana, otac šestoro dece, čovek koji nikada nije bio bolestan, čovek koji se nikada nije umorio, koji je umro bez ikoga da se brine o njegovim poljima,  To je ostavilo baš kad se oluja smirila, stavi sve ove elemente u isti šejker, protresite ga, i rezultat će biti eksplozivan. Eksploziju koja je izazvala smrt Jakova iz Nazareta odmah ćete otkriti; njegove posledice i dalje traju.

Tu je bila i sama udovica. Od malih nogu, majka Bogorodice je bila veoma razdorna. Onog dana kada joj je njen otac, Kleopa Jerusalimski, zabranio da čak i pomisli na udaju za čoveka koji će biti otac njenih devojaka, kao što je sigurno padala kiša, mlada mlada mlada je potrčala u potrazi za svojom tetkom Jelisavetom ulicama Jerusalima, ostavljajući trag slomljenih suza.

Tita Isabel, supruga Zakarije, budućeg oca Krstitelja, već ju je poznavala. Nije uzalud Ana bila njegova nećaka. Tita Izabel, gledajući u oči svoje nećake dok je brisala Magdalenine obraze sve napadnute, nasmešila se.

"Ali dobro, devojčice, hoćeš li mi reći šta nije u redu sa tobom? Kada se otrgnete ovako, zaboravljate da ja ne znam ništa. Da li ćemo plakati zajedno ili ti se smejem dok se ti ne smeješ sa mnom?" Tita Isabel je volela svoju nećaku Anu sa božanskom nežnošću.

Ta žena, Tita Izabela, volela je svoju sestričinu više od zidina Jerusalima, više od oblaka prolećnog neba, više od jutarnjih i večernjih zvezda zajedno, volela ju je više od haljina i više od svojih srebrnih posuda, ali svaki put kad bi se Anita tako bacila na nju, nije znala da li da joj se pridruži u durenju ili da se baci u lonce. smejte se njihovim suzama. Niti je pri svakoj promeni straže njegova sestričina Ana zalivala pustinju potocima slane vode. Istina je bila da kada je počela na takav način da nije mogla ni da artikuliše reč, i trebalo joj je dati vremena da se smiri, to je bilo da se nešto veoma veliko desilo sa njenom Aniti.

Smrt oca vaših devojaka, od kojih su samo dve devojčice, drugo potomstvo, i beba koja daje štap, istina, je dobar razlog da plačete dok vam se kosti ne osuše.

To se dogodilo, Udovica, majka Bogorodice, potonula je u dubine očaja razumljivog slučaju. Neko vreme ona ostaje nema. Ona ne govori ništa, ona samo plače grleći to dojeno stvorenje koje ne bi poznavalo njenog oca. Sa Kleopom u naručju, udovica Jakovljeva Nazaretskog plače po ceo dan i celu noć.

U očaju, ona se nađe okružena gustom i fatalnom tamom; potonuo, ona već može da zamisli kuću svog pokojnika progutao porez; slomljena, poništena, ona već vidi sebe kako prodaje svoje devojke kako bi ih spasila od propasti.

Kćeri Davidove koje su sve bile, u vreme kada biti Jevrejin nije bilo dovoljno, ali je moralo da se pokaže, imati kćer Davidovu kao supružnika bio je pasoš za beneficije koje je Cezar dao Jevrejima u znak zahvalnosti što su mu spasili život od poslednjeg faraona.

Reći ću ti.

Progoneći Pompeja, Julije Cezar je upao u nevolju. Cezar je viđen kako trči kao ludak za Pompejem. I pogledaj gde je Cezar sleteo u Egipat. U to vreme faraonov brat je upravo ubio Pompeja. Taj isti faraon, koji je upravo pogubio Pompeja, dođe i naljuti se na Cezara. Verujem da se Kleopatrin brat čak usudio da objavi rat osvajaču Galije.

Kao što znamo, uprkos svakoj nadi, taj mali faraon je bio skoro na putu da pošalje Cezara u Elisijum čuvenih rimskih generala. Tada je Irodov otac uspeo da okupi hiljade konjanika, galopira preko Sinajske pustinje i napadne Kleopatrinog brata, razbijajući okruženje i spasavajući Cezara od opasnosti. Zauzvrat, Julije Cezar je odobrio Jevrejima niz carskih privilegija, kao što su da ne podležu vojnoj službi, sloboda kretanja za hram desetine, i tako dalje.

Sine qua non uslov  za ostvarivanje koristi od takvih privilegija bio je da bude državljanin Judeje, rimske provincije.

Pametni kao lisice, neuhvatljivi kao jegulje, Jevreji su pronašli mnogo načina da falsifikuju papire. Od svih zamislivih načina da se nadmudri Carstvo, najlakši je bio da kupite lažna dokumenta, koja bi vam bilo koji od birokrata koji rade u Jerusalimskom hramu servirao za šaku drahmi.

Ali postojao je još jedan jeftiniji način.

Ima li boljeg načina da se pripadne listi privilegovanih nego da se proglasi potomkom kralja Davida? A da biste bolje zatvorili krug, uključite da ste rođeni u Vitlejemu Judinom, "molim vas".

A postojala je još jedna još bolja, prijatnija formula: Naravno. kupiti kralju Davidu ćerku za supružnika,

Potomci kralja Davida iz tog razloga su u porastu, ako je ćerka Davidova bila dobro plaćena, koliko bi bilo plaćeno za pravu kćer kralja Solomona? I ne bilo koji, samo usne usluge, govorimo o istinskom i autentičnom potomku mitskog kralja Solomona.

Nešto tako uobičajeno u to vreme, da se kćeri prodaju onome ko ponudi najviše, udovica Jakovljeva iz Nazareta je teško uporedila ženu sa stokom. Za Jošuu i sedam stotina truba koje su srušile zidove Jerihona, da proda svoje devojke za novac? Ona koja se udala iz ljubavi i znala kako je sladak brak za ljubav i samo za ljubav?

Ideja je bila srceparajuća.

Međutim, udovica nije videla kako bi mogla da spasi svoje ćerke od toga da budu tretirane kao zveri koje se kupuju i prodaju na tržištu ljudskih strasti. Što je više razmišljala o tome, a leš pokojnika nije prestajao da je podseća, to su joj suze bile gorke za budućnost koja je čekala njene devojčice. Tu je bilo i dete.

"A šta će biti sa mojim Kleofom bez tvog oca, Marijo? Šta će biti sa kućom tvog oca, kćeri moja?" Udovica Jakova Nazaretskog izlila je svoju sudbinu u srce svoje kćeri Marije.

Između majke i ćerke, šta želiš da ti kažem?, ćerka je izgledala kao majka. Marija je zagrlila majku i utešila je rečima punim nežnosti i rasuđivanja. A devojka je bila u cvatu.

Marija je bila stvorenje koje nije poznavalo ništa osim radosti na ovom svetu. Ludo je volela svog oca i videvši je kako teši svoje sestre i svoju majku, svako bi rekao da još uvek ne veruje u ono što se dešava.

"Tata spava, Huana", prva je stvar koja je izašla iz Marijine duše kada je pronađen mrtav.

"Tata je u raju, on nas sve čeka tamo, Ester je već ovde, dođi ovamo Ruth, smiri se Naomi", rekla je svojim malim sestrama dok je pila njihove suze.

Devojka ostavi svoje sestre sa Huanom i ode sa udovicom:

"To je to, majko; otac je na nebu. Tvoj Bog neće dozvoliti da se tvoje ćerke prodaju u ropstvo", šapnula je majci na uho, ljubeći joj suze.

"Moja ćerka", udovica je pokušala da artikuliše. Ali on nikada nije završio rečenicu, rastopio se u durenju i vratio se u svoju tamu, koja je obavila njegovu kuću i oslikala horizont njegove porodice patničkim bojama sablasne vizije.

Rezultat prirodnog očaja udovice Jakova Nazaretskog bio je sledeći.

Mračna vizija koju je udovica stvorila o budućnosti svojih kćeri odgovarala je stvarnosti svakog dana. Smrt glave porodice prisilila je udovice da predaju svoje kćeri udvaraču koji je stavio najviše novca na sto, bez obzira na starost kupca. To je bila istina i nema potrebe da se dalje razmišlja o tome. Sa tačke gledišta bogatog muškarca, što je više udovica bilo, to bolje, tako da bi bilo više sveže i mlade stoke na izbor.

Svet je napravljen po slici i slici strasti moćnika, i sve što se kaže protiv njega neće nas odvesti nigde. Da stvar bude gora, sa zakonima o razvodu koji su doneti u poslednje vreme, žensko meso je kupovano da se koristi i baci; to je svaren po želji potrošača, a zatim su ostaci bačeni tako da ko god dođe posle će sisati kosti. I teško onome koji nije sledio primer! U višim klasama, imati samo jednu ženu bio je nepogrešiv znak zavere protiv Iroda.

"Da li je taj bio oženjen samo jednom? I zar nije poznato da ima bar drugu ili treću ženu? Siguran sam da se neko urotio protiv Vašeg Veličanstva, Vaše Veličanstvo." Iz takvih apsurdnih razloga glave Jevreja kotrljale su se ulicama Jerusalima u to vreme.

To nije bilo nešto što je udovica izmišljala. Bila je iz Jerusalima, iz više klase, poznavala je ovu stvarnost jednako blisko kao i da je njen muž ležao mrtav pred njihovim kćerima.

Da je to to, da više ne treba da plače, da nije tako loše, da će sve biti rešeno, da Gospod neće dozvoliti da se to desi. Veoma lepe reči, na kojima je udovica bila zahvalna. Znala je samo da se pre samo jednog dana probudila sa radošću najsrećnije žene na svetu, a to nije bilo dva, to je bilo... Udovica!

"Pusti me da plačem, kćeri. Zar to ne vidiš ako ne umrem?" neutešno preklinje udovica svoju kćer Mariju.

Iskoristivši smirenost i sa Jovanom i Marijom nasamo sa svojom majkom, Marija, ćerka Jakova Nazareća, otvori usta.

O onome što ću sledeće reći, Nebo je moj svedok, i tamo će me poslati u strašni pakao ako izmislim jednu jedinu reč. U noći tog dana, tokom bdenja zbog očeve smrti, najstarija ćerka udovice Jakovljeve Nazaretske vezala je svoj život za drvo koje je imalo moć da je obesi ako ne ispuni zavet koji je napisala u srcima svoje majke i sestre Joan.

Marija je mogla da ćuti; bilo je u njegovoj moći da stavi prst na usne i da se ne podvrgne testu. Ali nije bilo u karakteru Jakovljeve ćerke da se odupre podsticajima svoje ličnosti. Više je volela da prihvati posledice sa svim zakonom.

Niko ih nije slušao, njih troje su bili sami pred Bogom. Zato sam vam rekao da ko god hoće da bude siguran u ono što pišem, postoji isti Bog koji je uzeo reč kćeri Jakova Nazaretskog da me potvrdi ili negira. Da se Bog predstavlja kao Sudija je prirodno, da on dolazi kao Svedok je nešto izvanredno. Od hrabrih, međutim, je slava.

I nastavljam.

Tamo, pred svojom sestrom Jovanom, Marija se zaklela svojoj majci da se to – budući da su njene ćerke prodate kao robovi onome ko ponudi najviše – nikada neće dogoditi njenim sestrama, već da Đavo mora da svrgne Svevišnjeg, da pakao osvoji raj, ili da će se to dogoditi kada Irodovo srce bude uzdignuto na oltare.

Vera kćeri Jakova Nazaretskog bila je tako velika, njeno poverenje u Boga njenog oca bilo je tako nevino da nije bilo u njenom srcu da će njen Gospod napustiti njenu porodicu na milost i nemilost svetu.

Tada je, vrlo mirno, sa ozbiljnošću odrasle osobe, ona, Marija Solomonska, kći Jakova Nazarećanskog, učinila Boga svog oca kao svedoka i pred svojom majkom i sestrom Jovankom zaklela se, pozivajući se na Mojsijev zakon protiv svoje glave ako prekrši svoj zavet, da ona, Marija Solomonska, neće skinuti veo žalosti zbog smrti svog oca dok ne vidi sve svoje rođake u braku. sestre, da neće potpisati svoj ugovor o venčanju dok ne vidi svog mlađeg brata Kleopu oženjen i sa decom.

Štaviše, on se neće oženiti dok ne vidi decu svog mlađeg brata Kleofe kako lupaju čamcima, sva srećna i zadovoljna u istoj sobi u kojoj je sada trijumfalno vladao bol. Do tog dana nije htela da skine veo žalosti za svojim ocem.

Udovica je podigla glavu u beskonačnost. Huana je pogledala svoju sestru sa suzama večnosti u očima. Marija De Salomon je nastavila da kaže:

"Sećanjem na mog oca kunem ti se, majko, da moje sestre neće poznavati gospodara. Kada napuste kuću mog oca, oni će radosno ostaviti u naručju one ljubavi koju su živeli njihovi roditelji i od koje su njihove kćeri pile dok se mi ne zadovoljimo. Niko neće kupiti Jakovljeve ćerke. Uteši mu dušu, majko moja. To dete koje ima u naručju izabrat će najlepšu među Evinim ćerkama. Neka mi Gospod učini ako prekršim reč: daj mi najzlobnijeg čoveka na svetu kao supružnika. Neka ti srce više ne bude uništeno, majko; Ne vređajte Nebo kriveći našeg Gospoda za našu nesreću, da ne bi moj otac pognuo glavu pred Avramom zbog uvrede koju su nosile suze koje nikada ne prestaju. Moj otac hoda među anđelima i pred nogama svog Boga traži milost za svoju kuću. Reci mu, Huana."

TETKA IZABELA U NAZARETU

Vest o smrti Jakova Nazaretskog pala je na kuću njegove rodbine i drugih rođaka u Jerusalimu snagom ciklona bez očiju, slepo uništavajući kuće i useve. Kleopa i njegova supruga, Marija baka i deda sa majčine strane, hteli su da trče do Nazareta.

Razboritost je savetovala Zahariju i njegovu Sagu da se drže podalje, da kasnije odu u Nazaret, da ga ostave za bolju priliku, da ne bi svi zajedno otišli i izazvali sumnju na dvoru kralja Iroda. Bilo kome od kraljevih špijuna moglo bi biti čudno da se čitava ličnost ranga sina Avijinog zanima za sudbinu jednostavnog seljaka u Galileji. A usmeravanje pažnje tiranina na kuću Solomonove kćeri bila je poslednja stvar koju je Zaharija mogao da priušti.

"Učinićeš šta hoćeš, Božji čoveče", ovim rečima Jelisaveta je zatvorila razgovor sa svojim mužem o pogodnosti ili ne napuštanju Jerusalima u tom trenutku. "Uradićeš šta hoćeš", ponovi Izabela, "ali ova ćerka Aronova trči upravo sada da zagrli dete svoje duše."

Jelisaveta, supruga Zaharije, buduća majka Jovana Krstitelja, starija sestra Anine majke, a samim tim i tetka udovice po majci, bila je po ovim slučajnostima života: baka Bogorodice.

Kao i njen muž, Zaharija, Jelisaveta je pripadala Aronovu kastu iz koje su izabrani članovi Velikog saveta. Pod ovim ne mislim ništa osim da obrazovanje buduće majke Krstitelja nije u skladu sa obrazovanjem koje su druge Jevrejke dobijale. I ako tome dodamo činjenicu da je Jelisaveta bila predodređena iz majčine utrobe da bude supruga oca Krstitelja, verujem da su sa ove pozicije Proviđenja vrata vremena otvorena onima koji žele da se usude da ih pređu.

Pa, tako je, Jelisaveta Jerusalimska, tetka baka Bogorodice, bila je starija sestra majke udovice Jakova Nazareća.

I tako je i učinjeno; Jelisaveta je pobegla u Nazaret u društvu Kleofe i njegove žene, roditelja Ane, Marijine majke.

Klopas, otac udovice, bio je, dakle, Elizabetin zet.

Kleopa se oženio Elizabetinom mlađom sestrom i imali su Anu, njegovu sestričinu Anu, njegovu jutarnju zvezdu, zvezdu očiju one Elizabete koja je toliko plakala zbog nemogućnosti da ne može da ima decu.

Do trenutka kada su Elizabeta, Klopas, i dama stigli u Nazaret, Bogorodičin otac je već ležao u njenom grobu. Stanovnici Nazareta su se vratili svom svakodnevnom životu.

Dolazak njenih roditelja i tetke Izabele probudio je u očima udovice onu reku suza koja je sada spavala kao mrtva, i koja je izuzetno izronila kada su posetioci zastali da je uteše. Nije znala, nije mogla, nije želela da živi bez supružnika.

Za udovicu Jakova iz Nazareta, njena tetka Elizabeta je bila osoba koja nedostaje svojoj deci u roditeljima. Roditelji su poštovani, ali sve se priznaje toj drugoj osobi. Bilo je logično, dakle, da je Tita Izabela bila ta kojoj je udovica otkrila događaj.

Kao i uvek posle durenja.

El Cigueñal, kuća Abiuda, sina Zorovabela, sina Salatiela, sina Solomona, kralja i biblijskog oca porodice Bogorodice, bila je seoska kuća iz persijskih gospodskih vremena. Osim štala, cela zgrada je napravljena od tesanog kamena.

Tamo gde bunker Blagovesti stoji danas, juče je podignuta vila, pola seoska kuća, pola tvrđava.

Glavna sala radilice Nazareta imala je zidove ukrašene najstarijim i najimpresivnijim oružjem. Bilo je iz svih perioda od carstva Nabukodonozora II do carstva Cezara I. Takođe, uz jedan od zidova glavne dvorane Ciguenala, zidari tog vremena otvorili su dimnjak velik kao pećina. Tita Isabel i njena nećakinja Ana sedele su u vatri tog kamina. Kleopa i njegova žena su odveli svoje unuke u krevet.

Udovica je tada pokrenula svoje motore. Kad bi zidovi mogli da govore, rekli bi da se udovica napuhala za neko vreme da bi dala vodu polovini Afrike.

Tita Isabel je uvek pronalazila način da preseče te poplavne vode; Postoji razlog zašto je to bila njegova devojka. Pa, to je bila ćerka njene mlađe sestre, ali kao da je ona ćerka koju nikada nije imala. Elizabet je volela svoju nećaku Anu više nego da je bila njena ćerka. To je izreka. Ali da počne da plače, pada u večnu tišinu, cepanje sebe ponovo, to nije bilo normalno.

"Šta nije u redu sa tobom, Anita?" Izabel je zabrinuto pita. "Zašto ste čekali da vaši roditelji odu da briznu u plač ovako? Već smo sami. Hajde, reci mi." Izabel je pokušavala da sazna šta nije u redu sa njenom nećakom.

Udovica otvara usne. On ih otvara, da, ali nikada ne uspeva da sastavi koherentnu rečenicu.

"Moja Marija... Tita...".

"Šta nije u redu sa tvojom Marijom, Anita?"

"Tita... Ja... moja Marija...".

Udovica nikada nije zatvorila kaznu. Sa genijalnošću koju je imala Zaharijina žena, i da je imala beskrajno strpljenje sa svojom sestričinom Anom.

"Kad se smiriš, reci mi, kćeri."

To se dogodilo nakon veoma dugog vremena.

Plišani medved koji je zauzimao ugao glavne prostorije radilice bio bi očajan da je do sada bio živ. Na kaminu je lavlja glava iz Asirije zevnula u iščekivanju.

Izabel nastavlja da bulji u vatru kada udovica uspe da završi priču o zavetu svoje najstarije ćerke.

"Ponovi mi to, Anita", pita ushićena Izabela, začuđena.

"Vidiš li, Tita? Već sam znala da ne možeš da veruješ", i udovica ponovo počne.

U zoru, majka Krstitelja je konačno bila svesna događaja koji je trebalo da promeni tok Univerzalne Istorije.

"Da, Tita, moja Marija neće skinuti veo žalosti za svojim ocem dok ne vidi mog višemesečnog sina oženjenog i dobro oženjenog. Šta sam učinio, Bože moj? I znate kakva je moja Marija; da je muškarac, njegova reč bi bila poslednja stvar koju je prekršio."

Kako je dobro udovica poznavala svoju najstariju ćerku!

KUĆA JOSIFA STOLARA

Hajde da sada uđemo malo u priču o Josifu, budućem supružniku Majke Isusove.

Klan stolara iz Vitlejema doživeo veoma jaku ekonomsku privlačnost kao rezultat rođenja Josif. Ovo nije mesto za ulazak u intimne detalje o životima roditelja Josifa Stolara. U dogledno vreme otvorićemo vrata kao da povlačimo veo i videćemo licem u lice istinu o toj intimnosti koju ću za sada i do tada ostaviti u vazduhu. Razlog za to će biti shvaćeni kasnije. Da bismo prevazišli trans, recimo da bi predubok upad u život roditelja Josea el Karintera prekinuo ritam ove priče. Pa idemo dalje.

Heli, Josifov otac, doneo je mnogo dece, i ženskih i muških, na svet. Čovek je bio u punini svoje radosti kada mu je jednog dana ponestalo snage i on je umro. Heli je umro kao što sve stvari umiru, od iscrpljenosti. Naročito u to vreme uzrok smrti ljudi bio je rad. Umrli su od pucanja. Bilo je poreza, desetine, kamata. Radnici su jedva dostigli četrdeset zdravih; u pedesetoj su bili polumrtvi. U šezdesetoj godini već su bili mrtvi. Samo su bogati i tirani u svojim sedamdesetim godinama bili zdravi. Onaj koji je navršio osamdeset godina bio je ili svetac ili čudovište. Heli, Josifov otac, nije bio ni jedno ni drugo. Samo još jedan naporan radnik koji prodaje svoj život protiv dasaka i eksera. Dakle, kada je nebo umrlo, još jedan od dobrih odneo u svoju slavu.

Kao što vidimo, Smrt je sledila stopama svojih neprijatelja. Pošto nije imao nikoga da mahne mačem protiv njih, Smrt je sama napala direktno na dve mesijanske kuće. Nevidljiv, ćutajući, udario je jedinim oružjem koje mu je bilo na usluzi: makazama Sudbine. Slep, Smrt je pisao crne stranice u porodicama svojih neprijatelja. Ali iz svetlosti onoga koji upravlja sudbinom univerzuma, Bog je pustio Zmiju da se kreće opušteno.

Ali hajde da prestanemo da beležimo pakao i njegov poraz. Hajde da vratimo noge na čvrsto tlo. Uvek ima vremena da se setimo ruševina i bede.

Posle smrti Helija, sina Mathatha iz Vitlejema, Birthright je Josif otac svojoj braći i sestrama. Ovo pravo nije uključivalo dužnost da ostane neoženjen dok poslednji član njegovog domaćinstva ne formira svoju porodicu. U stvari, brak sa Solomonovom kćerkom - Marija je tada bila njegova verenica - približavao se svake godine. Josif mora da je imao oko dvadeset godina kada je njegov otac otišao u Raj Dobrog. Marija mora da je imala nekoliko manje.

Otprilike u to vreme je umro Marijin otac. I tako su dvojica muškaraca koji su se zakleli da će se udati za svoju decu iznenada nestali sa scene. Čitavog života su sanjali da ih vide u braku, a preko noći im je obrt sudbine oduzeo oči.

Šta će biti sa budućnošću te zakletve koju će Jakov iz Nazareta i Heli Vitlejemski dati pred Zaharijom, sinom Avijinim, sveštenikom, suprugom Jelisavetom, tetkom udovice, tetkom Marijinom?

Kada su njih dvoje otišli, oni koji su obećali da će ujediniti Josifa i Mariju u braku kada je Bog to htio, bili su slobodni da idu napred i da ili ne polažu zakletvu svojih roditelja kao svoje. Šta bi oni uradili? Kako je Josif mogao biti primoran da ostane neoženjen dok se poslednji od sinova Jakova Nazaretskog ne oženi?

"Sine moj, budi mudar pred Bogom i njegovim slugama. Nijedna nagrada ne zadovoljava stanje ljudskog bića potpunije od prilagođavanja naših koraka njegovoj mudrosti. Mi smo ništa, mi nismo niko kada je u pitanju odmeravanje odluke između činjenja našeg zadovoljstva ili činjenja našeg Gospoda Boga. Stavite svoje potpuno poverenje u Njegovo Sveznanje, stavite svoju veru u Njegovu svemoguću ruku, koja nikada ne promašuje udarac ili promašuje kamen. Ti znaš Njegovu volju; Ne okreći mu leđa. Ja odlazim, ali On ostaje i ostaje sa tobom. On će vas odvesti do pobede naših kuća. Njegov anđeo će napisati u svojoj knjizi, 'Bog je rekao, i tako je učinjeno'", Josif je formiran među savetima ove prirode.

GOSPOĐA ISABEL

Posle smrti Jakova Nazareća, Marijinog oca, udovica je prerađena. Uz podršku Tite Izabele, Kuća Bogorodice Nazaretske prevazišla je zlokobnu oluju koju je udovica naslikala u svojoj tuzi tokom sahrane svog supružnika.

Gospođa Jelisaveta, pripadnica jerusalimske aristokratske klase, stručnjak za svet biznisa i jevrejskog prava, preuzela je brigu o svemu, pomerila nebo i zemlju, i nije napustila Nazaret sve dok sve nije bilo tako čvrsto obnovljeno da je izgledalo kao da Jakov nikada nije otišao.

Pametna kakva je bila, sa dovoljno finansijskih sredstava da zaustavi noge Jakovljevoj braći koja su mogla da ponudi udovici da kupi zemlju od njih, Tita Izabela je čuvala za Solomonovu ćerku, njenu pranećaku, svaki poslednji hektar.

Zahvaljujući Titi Izabeli udovica nije prodala smokvu. Tita Isabel je bila tu da zaposli ljude kada su stigle žetve, da potpiše ugovore, da plati muškarce, da prikupi novac od prodaje, i što je najvažnije da uzme svoju nećaku Huanu i nauči je od A do Ž ABC poslovanja.

Desilo se, dakle, da je Jovan, koja je pratila Mariju, pratila svoju stariju sestru u zavetu. Ali Huana, za razliku od Marije, umetnice sa šivenjem, Huana je nasledila ceo karakter svog pokojnog oca; ona se ne umori da uči od svoje tetke Izabele kako da postupa sa muškarcima ili da se probija u svetu ugovora; niti se umara da radi u polju na čelu nadničara koji rade za njegovu kuću. Mnogi su se kladili da čim gospođa Izabel ode, devojka će se raspasti i pre ili kasnije udovica će morati da proda.

"Ćerko, ne obraćaj pažnju na njih", savetovala je Tita Izabel svoju pranećaku Huanu. "Ljudi nas gledaju kao da Mudrost nije naša sestra. Zato što je uzimaju kao svog supružnika, oni veruju da Mudrost okreće leđa nama. Ti, bez veze, Huanita. A ako sunce udari i žetva bude loša, otkupiću je od tebe celu po ceni zlatne žetve. Ovo je vrlo jednostavno, dete moje. Uvek imajte jednu reč; ako ste se složili sa više za ono što se kasnije ispostavilo da vredi manje, održite reč; Rekao si toliko, plaćaš toliko. Isto kada moraju da naprave grešku sa vama. Pristao si na toliko, toliko naplaćuješ...".

Vremenom, najmlađa od Djevica iz Nazareta naučila je da razgovara sa muškarcima koje je sama unajmila, kao da je devojka starija osoba.

Nikada ranije zemlje klana sinova Davidovih Nazaretskih nisu bile tako plodne kao u onim godinama posle velikih suša.

Ni mlada gospoda iz Radilice, velike kuće na brdu, ranije nisu išla okolo bolje obučena.

Ledi Elizabeta, kao i sve kćeri Aronove, bila je majstor u umetnosti šivanja ogrtača. To je bio plašt članova Sanhedrina. Gospodarica velikaša Sanhedrina, Izabela je mogla da uveri svoju prasestričinu Mariju da će njena šivaća radionica biti najprofitabilnija u celom kraljevstvu.

"Ali Tita", rekla joj je Marija, "ne mogu da napustim kuću moje majke."

"Moja ćerka, nemoj to ni spominjati", odgovara Tita Isabel.

Činjenica da su je pratetka zvali Tita bila je zbog genijalnosti same Izabele. To je učinilo da se oseća staro da se zove baka.

Pa, između njenih pranećaka Huane i Marije, vreme gospođe Izabel je prolazilo. Ako bi je Gospa naučila Huanitu svim poslovnim tajnama i u njeno ime unajmila nadglednika da joj pomogne u svemu, i stavi joj u glavu da će iz Jerusalima pratiti svoje kretanje do danas, i tako mi Boga da će predvideti nebo pre nego što vidi još jednu nesreću koja pada na njene unuke; ako je svoju pranećaku Huanu postavio na čelo polja, on je pored sebe postavio svoju "unuku" Mariju, i nije je podigao sa svoje strane sve dok njegova pranećaka nije saznala iz ruku stručnjaka za sakralna dela najpoznatije tajne rezanja i pravljenja bešavne haljine. Devojka, koja je i sama bila umetnica, jer je škola potekla od njene majke, kada se oprostila od "Bake", ne samo da je nasledila jednu od misterija koje su najljubomornije čuvale Aronove ćerke, već je otvorila i sopstvenu šivaću radionicu u Nazaretu.

Iz radionice za sečenje i šivenje Bogorodice Nazaretske izašli su u Jerusalim neki od bešavnih ogrtača, ponos kaste knezova Svetog grada. Plaštovi za koje je plaćeno tvrdo i tvrdo zlato. Imao si samo jednu, i to za ceo život.

"Ali Tita, odakle ću dobiti novac za svilu i za zlatne niti?" Ella ju je jednom pitala.

"Ne stavljaj prstohvat na oblak, kćeri", odgovori gospođa Izabel. "Kada ti dam zadatak, poslaću ti svilu da obučeš sve svoje sestre, i vreću konca da tvom bratu napraviš pletenicu sa srebrnom kosom. Ako mi Gospod nije dao decu, to mora biti sa razlogom. Šta ljudi veruju? Za Nathanovog sina sve. Kćeri moja, dali su tvom Josifu iberijsko ždrebe, koje bi rimski vojskovođa želeo za sebe. Sa njim, sa tvojim Josifom, oni spuštaju gard i tvoj Obećani već izgleda kao knez među prosjacima. Ko će mi zabraniti da dam Solomonovu kćeri mesec i zvezde uvijene u svilu i vezane zlatnim nitima?"

I tako je i bilo. U stvari, kako su se kćeri Jakova iz Nazareta oblačile bilo je divljenje svih članova Davidovog klana Galilejskog. Kada je reč o udaji za njih, već možete pogoditi, miraz koji bi udovica želela za Ester i Rut, blizance.

"Miraz? Ko je ovde govorio o novcu? Da li ga voliš, kćeri?" bio je odgovor udovice udvaračima svojih kćeri.

Bili su u pravu, bili su u pravu. Kupiti udovici ćerku?

Nemoguжe.

Najbolji meč u celom regionu?

Niko.

Polja Kćeri Jakovljeve proizvodila su sto posto. Iz radionice Bogorodice Nazaretske došle su najbolje, najljepše i najjeftinije haljine u regionu. Dete kuće? Kleopa, najmlađi u kući, nije imao samo dijademu da ostavi Irodove sinove na nivou Manganta. Stoga, ko god je želeo da se oženi jednom od svojih kćeri, ne bi trebalo da dođe kod Jakovljeve udovice i govori o novcu. Srce mu je bilo ono što su morali da stave na sto, širom otvoreno, otvoreno kao pun mesec, golo kao sunce četrdesetog maja. A onda neka bude ono što je Nebo hteo.

GOSPOĐA MARIJAS

Nakon smrti bake i dede, Kleope i gospođe, Marija de Salomon je nasledila majčinu kuću u Svetom gradu. Govorimo o kući naslednice doktora prava, koja je za kuma birokratske karijere imala šefa najmoćnije uticajne grupe na dvoru kralja Iroda u nastajanju. Govorimo o domaćici.

Govorimo o Gospi, Gospi Mariji Nazarećanskoj, kćeri Ane, kćeri Klope, zetu Zaharije, sinu Afijinom Abtalionu za zvaničnu istoriografiju. Govorimo o Mariji ... legitimni član jevrejske svešteničke aristokratije sa majčine strane. (U ovom prvom delu priče nećemo ulaziti u život kuće Klopa, oca Bogorodičine majke. U drugom delu ćemo zalepiti, tražićemo dozvolu i videćemo očima duha na šta mislim kada kažem da je Klopa, otac udovice, pripadao jevrejskoj aristokratskoj grupi koja je, iako nije bila Irodijanac, bila najuticajnija na dvoru kralja Iroda. Za sada, poverenje je dovoljno kada je u pitanju artikulisanje na steni naše vere stubova na kojima počiva građevina ove Istorije).

Ne idući dalje, vidimo Gospoda Isusa u prologu Poslednje večere kako šalje svog učenika da najavi svoj dolazak jednom od svojih slugu. Čovek ne odbija; I on ne odbija jer poznaje glasnika, zna ko je "Gospod" koji ga poziva da sve bude spremno za "večeru".

Legenda o Isusu Stolaru, recimo sve, imala je svoje poreklo u mentalitetu malih gradova. Lokalna titula od oca prelazi na sina. Otac je bio stolar, sin stolar celog života, iako je imao više bušela nego markiz; Njegov otac je bio stolar i njegov sin će biti sin stolara dok ne umre.

Istina je, hajde da nastavimo da kažemo sve, Josif je stigao u Nazaret prateći put nomada. Čovek se posadio u selu, iznajmio udovici komad zemlje da zasadi šator. On je postavio radionicu. Hoseu se na kraju svidela atmosfera – to je ono što je rekao napolju – i na kraju se zaljubio u naslednicu Udovice. U to vreme, Bogorodica je bila vlasnica smokava, vinograda, maslinika, mirne zemlje, stoke, a bila je i vlasnica radionice za odeću i šivenje u punom procvatu zahvaljujući nacionalističkom talasu.

Do tada, tipični kostimi su morali da se naručuju u radionici u Judeji. Jevrejske žene, posebno žene iz Jerusalima, ljubomorno su čuvale tajnu pravljenja venčanica i haljina za državne praznike. Onda je Bogorodica iz Nazareta otišla i otvorila svoju šivaću radionicu.

Usred takvih okolnosti, stvaranje radionice Gospe od Nazareta, zapravo, odmah je napravilo svoj put. Zahvaljujući krvnim srodstvima koje je njena porodica održavala širom Galileje neophodan publicitet, bez potrebe da daje vremena na vreme, ona je pozvana na trag baruta. Trebalo je samo da pogledate kako su se njene sestre oblačile. Onda je tu bila cena; Bogorodica Nazaretska je bila svetica; Ako niste imali novca, mogli ste da ga vratite kada vam se stvari nasmeše. On prilagođava cenu vašem slučaju i nikada ne šalje čoveka u fraku da tvrdi tvrde od vas. Pravi svetac. Naravno, kada je najavljeno njeno venčanje sa Karpenterom, svi ostaju otvorenih usta.

Bogorodica se udaje!?

Istina je da su Josif i Marija prvi put čekali da se Kleopa uda.

Najmlađi od kuće oženio Mariju Kanaansku, takođe iz Davidovog klana. Godinu dana kasnije Kleopa i Marija Hananska doneo Jakova na svet. (Ovaj Jakov će postati prvi episkop Jerusalima. Istorija ga poznaje kao Džejmsa, Pravednika, brata Gospodnjeg, jednog od njih, i koji je kasnije ubijen od strane svoje braće rase. Sudbina Isusove braće je deo istorije hrišćanstva. Šetnja kroz sećanje na fascinantnu avanturu prvih hrišćana, žao mi je, prevazilazi obim ovog Izveštaja. Činjenica je da je sudbina Isusove braće zapečaćena u noći pokolja svetih nevinih. Nisu li Josifovi nećaci bili zgnječeni pod nogama Fortune? Zver je progonila Dete, i u svojoj nemoći da ga nađe izlio je vatru iz svojih očiju na sve svoje rođake. Koliko je nećaka ubilo Josifa u jednoj noći? Koliko bi Kleopove dece uzeli? To je rekao, u budućnosti, ako Bog da, mi ćemo ući u tragediju čuvene braće Isusove, sinovi Klopa, i Marije od Klope). Pa, sledeće godine nakon što su imali Jakova, Pravednika, Klopa, i Marija Hanaanska, Marija Kleopa za Novi Zavet, oni su doveli Josif. I oni su nastavili da dovode rođake Isusu.

THE NOMAD

Od svih dece Nazareta, niko nije voleo Josifa kao Kleopa. Ali od istog dana kada je Josif stigao u Nazaret. Nije laž da je Josif spektakularno ušao u Nazaret. Njegov iberijski konj, crn kao noć, i njegova tri asirska psa lovca na lavove, briljantno razbijaju monotoniju. Zatim je tu bio jahač; džin u svom Bucephalusu, sinu Pegaza, konju super anđela; kosa mu nije bila ni duga ni kratka, za pojasom sam mač Golijata.

A stranac reče da je on nomad u pustolovini kroz provincije kraljevstva.

Nasridijci su ga pogledali i nisu mogli da veruju. Nomad kao i svaki drugi, u avanturi tim Božjim stazama na leđima ždrebe te rase, lep kao arhanđelov konj usred bitke, čuvan od tri divlje zveri, lep kao heruvima i strašan kao zmajevi?

Taj gigant je bio čista misterija. Njegove psihološke i fizičke osobine nisu se poklapale sa popularnom slikom nomada bez male domovine, uvek pijanog, uvek svadljivog, prilično mršavog, crvenog vina za pravljenje njuške, mozga spaljenog od sunca i hladnoće. Ne, gospodine, taj nomad je bio samo još jedan. Nomadi su išli na magarce, u najboljem slučaju na stare kobile, stjenice, buve i mutts za društvo. Ne, gospodine, taj Josif je bio čista misterija.

Tajna ili ne, stvar je u tome što je Kleopás, mlađi brat Bogorodice, postao toliko zaljubljen u tog nomada rođenog u Vitlejemu da je na kraju živeo više u stolarskoj radnji nego u svojoj kući.

Ali znam da je ono za šta je taj dečak najviše umirao bilo da ostvari svoj san o tome da se popne na Hozeovog konja i da kasa kroz brda podižući zvezdanu prašinu u očima svoje princeze plave. Dečačke stvari!

I to je upravo ono što se dogodilo. To se dogodilo. Sve Kleopove sestre su bile u braku. Osim njegove dve starije sestre, Marije i Huane, koje su ostale device od smrti svog oca. Istina je, sve njene sestre su se već udale, osnovale porodicu i imale decu. On, Klopa, bio je jedini od sinova Jakova Nazaretskog koji je još uvek živeo u kući svoje majke.

Spolja, za strance, Kleopa je bio gospodar grada, razmaženo dete svojih sestara Devica. Dok su svi dečaci bili posvećeni pomaganju na terenu, gospodin Kleopa je živeo kao princ ne znajući šta su srp i čapulina. Dakle, ako je proveo dan u Džozefovoj stolariji, to nije bilo zato što je morao da zaradi svoj hleb. Nikako. Ako je odlučio da mu služi kao šegrt, to nije bilo zato što je Bogorodičin brat morao da nauči zanat. Ono što je zaista lišilo Kleopu bilo je da se uzdigne u redovima u očima Stolara, da stekne njegovo poverenje i dobije njegovu dozvolu da udari u čamac, da se popne na vrh tog iberijskog konja i uživa u gledanju sveta na leđima tog čarobnog stvorenja.

I tako je i bilo. Kleopa se uzdigao od ministranta do fratra, i tamo je išao od partije do zabave na leđima divnog konja svog šefa. Komšije u gradu su bili iznervirani što je Stolar dao dečaku toliko konopca. Takav konj nije pogodan, a još manje, kako kažu, detetu.

Džozefov odgovor na sumnje njegovih novih komšija bio je da pozajmi svom šegrtu, pored svog konja, dva "njegova štenaca". Svaki put kada je poslao svog pomoćnika i stolarskog šegrta u susedno selo, Josif mu je dao kao saputnike par svojih štenaca, dva psa u opasnosti od izumiranja koje su mu nekada dali njegovi vavilonski kumovi.

Kleopa počinje uzimanjem zadatka u susednom selu na konju, naravno. I na kraju ima konja svog gospodara kao svog kada povodom lokalnog festivala, na primer festivala berbe grožđa, njegove udate sestre tvrde da je prisustvu. Tako je Kleopa upoznao Mariju Hanansku, buduću majku svoje dece... čuvena Isusova braća.

Klopas i dama su se upoznali, venčali i nastanili u kući kćeri Jakovljeve, i dobili svoju decu.

Recimo sve, Nomadova stolarija nije bila multinacionalna kompanija za nameštaj niti je imala poziv kao lider u sektoru, ali za Kleofas Jose je bio najbolji. U ljubavi i ocu svoje dece, radionica njegovog šefa je bila sve što je imao, a Kleopa je bio spreman da da sve pre nego što ga je video da tone. U svakom slučaju, njegov šef je bio čudan čovek. Nikada mu nije nedostajalo novca. Bez obzira da li je prodao ili ne, kuća je uvek pobedila. Niti ga je slomio svojim problemima. Nikad! Zapravo, jedini problem koji je Hoze imao bio je taj što nije imao ženu. Nije čak ni znao da je udvarač. Ne, zbog nedostatka žena. Ne. To je bio on, Džozef. On nije imao ženu jer mu je Bog još nije dao. I Džozef je to rekao sa misterijom nekoga ko ima neizrecivu tajnu.

"Bog će dati, brate, Bog će dati...", odgovorio je Jose dečaku.

Ubrzo nakon njegovog rođenja, Josif, njegov nećak, drugi od sinova njegovog mlađeg brata Kleofe, Devica Marija Nazareća, zatvara žalost zbog smrti svog oca.

Bogorodica je pobedila. On je dao zavet i on ga je ispunio. Sada je slobodna da se uda; i ženidbom će ispuniti zakletvu koju je njegov otac dao Gospodu i nije mogao da ispuni jer mu je smrt prešla put.

Pred svetim svedocima, Jakov iz Nazareta se zakleo u svoje vreme, na kolevci svoje prvorođene Marije, legitimne naslednice kralja Solomona, Jakov ben Solomon se zakleo na njen život da će dati svoju kćer kao svoju suprugu samo sinu Helija, sina Reze, sina Zorovabela, sina Natana, proroka, sina kralja Davida.

Ubrzo nakon rođenja drugog od Klopasovih sinova, Josif Stolar je zamolio Jakovljevu udovicu za ruku njegove kćeri Marije. Udovica je prihvatila zahtev i ubrzo je potpisan bračni ugovor između Marije, kćeri Jakovljeve, kćeri Matana, kćeri Abiuda, kćeri Zorovavelja, kćeri Solomona, kćeri kralja Davida, i Josifa sina Helija, sina Reše, sina Zorovavela, sina Natana, sina Davida proroka.

Vest o venčanju Josifa Stolara i Marije, Bogorodice, opustošila je Nazaret.

"Bogorodica se udaje."

"Sa stolarom? Znao sam to."

Izuzetan meč mlade. Vlasnik kuće na brdu, vlasnik najboljeg zemljišta u regionu, osnivač krojačke i šivaće radionice u Nazaretu koja je prodavala najbolje, najlepše i najjeftinije venčanice u regionu.

Ko je bio mladoženja? Niko iz Vitlejema, nomad u avanturi koji je pronašao ono što je tražio. Ko bi pomislio da će tamo gde toliko dobrih igara nije uspelo, stranac bez budućnosti trijumfovati!

Dakle, ako je od naše Majke Isus naslednik Kleofe Jerusalimske, učitelja zakona, njegovog dede, a sa strane Majke i sva imovina njegovog dede Jakova Nazaretskog pripada njemu, mi tada govorimo o bogatom mladiću po imenu Isus iz Nazareta. Ili mislite da onaj koji je tražio od bogatog mladog vladara da ostavi sve i pođe za njim nije sam učinio ovaj čin odricanja i napustio svu svoju imovinu?

Sin svojih roditelja, tokom svog mandata naš Isus je podigao ekonomiju svoje porodice do maksimalnog sjaja udobnosti i prosperiteta. Tokom dana kada je bio zadužen za kuću svoje majke, podrumi su bili ispunjeni odličnim vinima, skladišta su bila preplavljena pšenicom, uljem, maslinama, smokvama, šipkom, mlekom, mesom i ribom koja je donesena iz Galilejskog mora u njegovu kuću, kada naš Isus nije lično hteo da ga traži. Vina iz vinograda Isusa iz Nazareta prodavala su se širom Galileje; Malo, ali odlično, najbolje. To čini vaše srce srećnim i nikada vas ne čini nasilnim, dan nakon što se probudite sa bistrom glavom, živom dušom. "Vino iz Nazareta, vino iz Baha", rekoše Rimljani u garnizonu Seforisa, udaljenom dva sata.

Pravelikani njene majke, Elizabeta i Zaharija, zaveštali su Aninoj ćerki, udovici Jakova Nazarećanskog, Marijinom ocu, svoju imovinu, unutar i izvan Jerusalima.

Prirodni naslednik Zaharije i Jelisavete bio je Jovan. Pre nego što se rodio Jovan Krstitelj, ne očekujući da će imati decu, Jelisaveta i Zaharija su zaveštali sve što su imali Marijinoj majci. Ova volja nikada nije opozvana zbog nasilne smrti Zaharije, i nestanka Elizabete i Jovana u pećinama Mrtvog mora.

Dakle, u Jerusalimu novca, Mladi Nazarećanin je bio poznat kao poznata misterija. Niko zapravo nije znao ko je on. Ono što su se svi složili je da je Isus iz Nazareta, sin ledi Marije, mladić razboritosti i mudrosti superiorniji od normalnog rasta čoveka svoje mladosti. On je rukovao novcem, ali nije bio zainteresovan za Moć. Bio je navikao da komanduje i da mu se služi, a ipak je i dalje bio samac. Bio je kulturan, govorio je jezike Carstva, mislite li da su mu dali prevodioca da razgovara sa Pilatom? Mogao je da piše, i imao je genija za posao. Njegova majka je bila slaba tačka mladog Nazarećanina. Ali kome to nije oprošteno?

VENČANJE I ROĐENJE DETETA

Marija i Josif su bili vereni. Opšte pravilo je bilo da je otac mladoženje otišao da razgovara sa roditeljima mladenke o želji svog sina da se oženi mladom. Bilo je govora o mirazu i dogovor je zatvoren. U slučaju Josifa i Marije, to je bio sam Josif koji je razgovarao sa majkom mlade, tražeći svoju ćerku za njenog supružnika. Majka mladenke je prihvatila i potpisan je ugovor o venčanju.

U to vreme, tradicija je nametnula godinu dana udvaranja od potpisivanja ugovora do dana venčanja. Godinu dana kasnije mogli bi da se venčaju. Tokom godine udvaranja, međutim, mlada i mladoženja su bili vezani zakonom o preljubi. To je bila norma, ali ni u kom slučaju sveti zakon. Mojsije nije dao nikakvu zapovest u vezi sa zabranom braka odmah nakon potpisivanja bračnog ugovora. Sami Jevreji su bili ti koji su sebi nametnuli tu godinu čekanja.

Nije poznato da li okrivljujući Boga što je bio tako mekan, stvar je u tome što nisu zadovoljni planinom zakona koje im je diktirao, bacili su na leđa još jednu planinu propisa, zakona, tradicija, mandata, kanonskih normi i ko zna koliko još obaveza. Dakle, budući da su "pravi" zakoni, niko se nije plašio da li se to desi da se ubrzaju procedure zbog... slabosti tela? Dete je rođeno sedamnaesti. Ali hej, nije ni da pravim buku. Zar pravilno venčanje ne leči greh? Da, naravno!

Negativna strana je bila da bez da je zakon, slabost tela je došla da se plati smrću ako greh nije bio počinjen od strane mladoženje. U ovom slučaju, puna težina zakona o preljubi pala je na mladu. Osuđena kao preljubnica, ona plaća za svoju slabost smrtnom kaznom... javnim kamenovanjem.

Iz mnogih drugih razloga bračni ugovor može biti prekršen. To nije bilo uobičajeno, ali bilo je slučajeva. Nekompatibilnost karaktera, na primer. Novac je vraćen i svi su otišli kući.

U najopštijem slučaju, trudnoća tokom godine čekanja, krv nije stigla ni do reke. Oni su mladi, ali unuk je dobrodošao. Kakvu manu imaju momci! Svadbeni banket, proslava u stilu, dlake do mora, dete će se roditi sedamnaesti. Pa šta? Blagoslovena slava. Ono što počinje dobro se dobro završava, je ono što je važno.

Slučaj Bogorodice je bio drugačije prirode. Jednog dana, ona se ispovedi apostolima, anđeo Božji joj se pojavi, a sledećeg je već bila u stanju milosti. Apostoli su to rekli svojim naslednicima, oni su rekli svoje i ovde sledi Ispovest Bogorodice usmenom predajom.

Začeće delom i milošću Duha Svetoga je rečeno veoma rano.

"Ja sam u stanju radom i milošću Duha Svetoga!" Devica je morala da prizna sebi jednog od tih dana.

Niko neće verovati da je Bogorodica pobegla od radosti vičući Priču o Blagoveštenju svima. To nije nešto što se dešava svaki dan. U stvari, u celoj Univerzalnoj Istoriji čovečanstvo nikada nije poznavalo Događaj kao što je on. Najsličniji slučaj "natprirodnom poimanju" prirode koji nam Jevanđelja govore nalazi se u svetu mitologija. Majka Aleksandra Velikog išla je okolo otvoreno izjavljujući da ima sina sa jednim od bogova klasičnog sveta. Bilo iz poštovanja prema majci ili iz ponosa, njegov sin je zadržao svoje polu-božansko poreklo. Koliko se sećam, to je najsličniji slučaj onom koji je Bogorodica stavila na sto vekova.

Pa, zašto ne? Bog Jevreja je učinio mnoga izvanredna dela od vremena Mojsija do onih Marijinih. Proročki spisi su vekovima najavljivali začeće deteta rođenog od Bogorodice: "Emanuele, Bog s nama". Kao primer fantazije dovedene do najviših granica mašte i genija, da je Bog koji je stvorio Nebesa i Zemlju može da izvrši delo ove prirode je na vrhuncu Slike koju su deca Adama i Eve napravili od svoje Prirode. Zašto neko sa atributima koji su dodeljeni Bogu Mojsijevom – Svemoć, Svemoć, Sveznanje – ne bi bio u stanju da inscenira Događaj koji je tako nemoguće poverovati?

O.K., Marija, sada trči i objasni to svojoj majci. Beži, traži svog muža, reci mu da si ti Devica koja je trebalo da začne tog Sina "rođenog da nosi na svojim ramenima plašt suvereniteta, i da se zove divni Knez, silan Bog, večni Otac."

Dragi Bože, kakva sreća!

A sada sedite i čekajte i verujte da će vam vaš muž reći: "Aleluja, Amin, Aleluja," i da će odskočiti od radosti, podići vas u naručje, i pojesti vaše oči poljupcima.

Još uvek nemate dovoljno? Pa, idi i reci svojoj sestri o svojoj duši, i vidi da te tvoja sestra Jovanka voli više od reke Jordan, više od mora čuda, više od Galilejskih planina. Idi, Marija, idi, trči i reci mu.

Kažem ovo zato što su – bez obzira na svačije mišljenje – nedelje prolazile i dogodilo se ono što je moralo da se desi. Bogorodica je počela da ima čudnu vrtoglavicu; odlazio, dolazio. Da li je to bila emocija? Da li je to bila vrućina? Ne, žena, su tipični simptomi trudnica.

Od bilo koje druge žene na svetu, njene komšije su mogle očekivati da će čovek kao što je dvorac, kao što je Josif Stolar, osvojiti tvrđavu nevestine vrline pre venčanja. Od bilo koje druge žene, naravno, osim od Bogorodice... niti se uklapa u glave njenih komšija.

Činjenica je da su morali da se predaju dokazima.

"Neka ti Gospod da izlečen, sine", ovim rečima i drugima sličnim njima, komšije su čestitale mladoženji, Joseu koji nije znao o čemu se radi. Istina je da ga nisam uzeo. Čovek je verovao da su ga blagoslovi napredovali.

"Neka to bude dete, i neka vam ga da zdravi Gospod, gospodine Hoze", komšije su ga ubadale. Gospodin Hoze još uvek nije znao.

Istina je, u roku od nekoliko nedelja od Blagovesti mlada je počela da pokazuje klasične simptome majki koje prvi put rađaju. Odsutna vrtoglavica, blesavi valunzi. Pošto su oni nešto što se ne može kontrolisati, Bogorodica nije mogla a da ne bude iznenađena. Međutim, poslednja stvar koju je mogao da uradi je da se zaključa, sakrije. Morao je da nastavi sa svojim životom; Nastavak da žive svoje živote bio je najbolji način da se ni potvrdi ni negiraju njihovi susedi ni reč. Barem dok nije odlučio da kaže majci istinu.

Majci Bogorodice je trebalo mnogo vremena da pokupi film. Ona je, sa izuzetkom Hozea, bila poslednja osoba koja je čula za glasine koje su počele da skandalizuju njene komšije.

U očima Udovice, besprekorna čednost njene kćeri ostala je jednako nedostupna ljudskim strastima kao što je bila pre nego što se verila. Osim slobodnijeg pristupa mladoženje kući mladenke, i ove slobode uslovljene neophodnim prisustvom rođaka mladenke između nje i mladoženje, njena ćerka Marija je nastavila da živi svoj život kakav je bio, taj život koji je osvojio njenu slavu Bogorodici Nazaretskoj od jednog kraja Galileje do drugog. Kako možete posumnjati da nešto nije u redu sa vašom ćerkom!

"Neka ti Gospod da najlepšeg unuka na svetu", uboli su njene komšije udovicu.

"Tvoja Marija zaslužuje sve; Nadam se da će dete izaći kod svog dede Jakova koji je u Gloriji", u slučaju da udovica nije čula da su nastavili da ga bockaju.

Udovica je bila iz Jerusalima, odrasla je u drugoj sredini. Ali ona nije bila glupa. Da to nije bila njena ćerka, udovica bi se kladila u ruku i nogu da je ova žena toliko nedelja trudna. Problem je bio u tome što ideja da bude trudna sa njenom Marijom nije mogla da stane u njenu glavu.

Udovičina vera i poverenje u najstariju kćer bili su toliko veliki da su joj oči bile zaslepljene. Hvala Bogu da je udovica spustila povez preko očiju pred Josifom. Na kraju je udovica to morala priznati, iako njena ćerka to nije ni potvrdila ni poricala.

"Šta nije u redu sa tobom, kćeri moja?" pita njena majka.

"Ništa. To je vrućina, majko", odgovara ćerka.

Udovičina dilema je počela kada su komšije počele da pričaju o velikim rečima... Preljuba. Nisu ga pustili u lice, ali među ženama i komšijama, kao što znate, reči su suvišne. Tako je udovica počela da se plaši.

"Moja Marija je u stanju milosti. Kako je to moguće?" Udovica završi priznajući.

I njegova ćerka duše bez potvrđivanja ili poricanja. Očajnički želeći ćutanje svoje ćerke, ona odlazi da vidi svog zeta, koji odgovara na ovo jednostavno pitanje: Da li datum venčanja treba ubrzati?

I tako je i učinio. Udovica je otišla za "svog sina" Josepha. Dovođenje Josifa na temu koštalo je udovicu mnogo. Pošto nije znala u kakvom se okruženju nalazila, ili koja je njena uloga u priči, udovica je rekla sebi da mora da dovede Josifa na temu bez otkrivanja srži problema za njega. Veoma čudna stvar. Nošenje je moralo biti odneseno, problem je bio da se nosi bez napuštanja periferije subjekta. Pametna kakva je bila, udovica će joj svim rečima reći šta je tamo, njegova žena je trudna, šta je on, mladoženja, ima da kaže?

Nakon dugog lutanja po toj temi, udovica je shvatila da se ili Josif divno izigrava budalu, aspekt koji ona nije znala kod sveca svog zeta, ili je to da Josif jednostavno nije znao ništa ni o čemu, i nije razumeo o čemu govori njegova svekrva.

Josif je pogleda sa takvom prirodnošću tako nevinom od svake krivice da udovica poče da ne zna gde se nalazi. Za trenutak je osetio kao da mu se zemlja otvara pod nogama i nije znao šta je bolje, boriti se ili dozvoliti da ga progutaju. Čak mu je i duša drhtala od hladnoće pod dejstvom drhtanja koje mu je dospjelo u kosti dok je istina postajala sve veća i veća u težini. Njen zet nije znao ništa ni o čemu i ona je samo znala da mora da izađe iz tog pakla, morala je da razgovara sa svojom ćerkom i da joj kaže za Boga miloga šta se dešava.

Šta se dešavalo?

Dogodilo se nešto neverovatno za verovati, nešto što je nemoguće reći. Čitave generacije i isti vekovi bili bi podeljeni na dva dela kao tok mora koje u svom koritu pronalazi gigantski kamen temeljac. I njegova ćerka bez pronalaženja načina da otkrije priču o Blagovesti.

Marija ne može da pronađe trenutak. Pa, trenutak, ono što se zove trenutak, bio mu je ponuđen. Ona i njena majka su sedele zajedno da šiju. Za to vreme oni razgovaraju i pričaju. Oni govore o svim stvarima. Ili su jednostavno ćutali.

U toj tišini koja se naselila između majke i ćerke poslednjih dana, dva srca su kucala na ivici da se raspadnu. Majka želi da pita svoju ćerku: "Jesi li trudna, moja ćerka?", I ne može da nađe kako. Ćerka želi da mu odgovori sa "Da, moja majka", divno, Božansko Da, i nije mogla da pronađe kada.

Činjenica je da je Dete raslo u njegovoj utrobi, da su dokazi o njegovom stanju svakim danom postajali sve veći, da ako je Josif saznao iz usta komšija... Nisam ni želeo da razmišljam o tome.

Morao je da otkrije istinu svojoj majci. Njegova majka je bila jedina osoba na svetu u koju je mogla da veruje tako velikoj Misteriji. Morao sam to da uradim, ali pošto nisam mogao da saznam kako, kada nikada nije došao.

Pa, desilo se da su majka i ćerka sedele jedan od tih dana okrenute jedna prema drugoj. Dve žene su znale da je došlo vreme, da je ovo vreme. Prva koja je progovorila bila je Bogorodica.

"Majko, da li veruješ da Bog može sve?" ona izdahne sa svom nežnošću.

"Kćeri", uzdiše udovica, koja je samo htela da pređe pravo na pitanje: "Jesi li trudna, kćeri moja?" i nije izašlo.

"Znam, majko. Reći ćeš mi: Bog je naš Gospod, kako ćemo izmeriti snagu Njegove Ruke? A ja sam, moja majka, prva koja ponavlja njegove reči. Ali mislim, da li se Njegova Moć završava tamo gde počinju granice naše mašte, ili upravo na drugoj strani počinje Njegova Slava?"

"Šta hoćeš da mi kažeš, kćeri moja, ne razumem te", uhvaćena u drugom pravcu od onog koji je umirala da uzme, majka Bogorodice pokušava da kontroliše živce svog srca,

"Ja stvarno ne znam kako da stignem tamo gde želim da idem ili šta želim da kažem. Strpi se sa mnom, majko. Posle ovoga idemo u Nebo i odatle gore stvari na Zemlji ne utiču na nas; tako da ono što treba da uradimo je da pokušamo da otkrijemo prirodu Boga koji nas je pozvao da sanjamo Raj dok smo ovde na Zemlji. Zar nije istina da Bog može pretvoriti kamenje u decu Avramovu? Ali ono što se pitam je da li govoreći na ovaj način ono što je prorok mislio za nas je da su naše glave tvrde kao kamen. Može li kamen znati Boga? Koja je razlika između čoveka koji ne želi da poznaje Boga i kamena?"

"Gde hoćeš da me odvedeš, kćeri?" Udovica, najbolje što je mogla, podnosi svoje nestrpljenje.

"Divna činjenica, majko. Ali pošto ne znam put, nemojte se ljutiti na mene ako istražujem sam, poput onih planinara koji se prvi put suočavaju sa netaknutim zidom. Jedino što mi se može dogoditi je da, proboden svojim neznanjem, padnem pred njegove noge."

"Ne govori to, kćeri. Niste sami, iako vas pratim. Da, Marija, Znam da je slava Božija počinje tamo gde se završava čovekova mašta. Nastavi."

Bogorodica je tada provalila u očigledno još suprotnijem smeru, rekavši:

"Majko, šta ti je rekao glasnik mog dede Zaharije? Zašto još nije želeo da mi kaže o tome? Zašto me nije poslao u kuću moje bake Izabele? Sada kada možete, odgovorite mi: Može li naš Bog ili ne učiniti da starci rađaju?"

Udovica i Josif još nisu hteli da otkriju Mariji prirodu poruke koju su im nedavno poslali Zaharija i Jelisaveta; u stvari, udovica je odlučila da im pošalje Mariju. Pitanje milosti njegove ćerke iznenada je izbrisalo sve ostalo iz njegovog uma.

U stvari, poslanik koji su Zaharija i Jelisaveta poslali u Nazaret opisao je udovici i njenom zetu, detalj po detalj, šta se dogodilo Zahariji u Hramu. Posebno slika najlepšeg anđela koji je kaznio Zaharijino nepostojanje vere tako što mu je oduzeo govor.

Gospodaru! njegova ćerka Marija mu je opisivala tog anđela kao da ga je i sama videla svojim očima. Kako je to bilo moguće?

U principu je to bilo nemoguće. Jelisavetin i Zaharijin glasnik nisu razgovarali sa njom dok je bila u Nazaretu. Naravno, Hoze mu je mogao reći.

Da li mu je Josif rekao? Josif joj je dao reč da on neće biti taj koji će dati vest svojoj Mariji. Josifova reč, udovica je znala, bila je čist i čist zakon kao mlazovi zlata. Nikada ga nije slomio. Ne, ni Džozef joj još ništa nije rekao.

Pitala se kako je njena ćerka saznala kada joj je srce otišlo u sećanje na dan kada je njena ćerka položila zavet nevinosti.

Tamo se u to vreme udovica pitala zašto je Gospodnja naklonost nad njenom kućom ugašena, zašto im je okrenula leđa kao ona koja plen prepušta neprijatelju. U tajnosti svog srca udovica je uhvaćena u mreže Jovove dileme. Ali za razliku od sveca, ona nije odmah pronašla odgovor. Niti ju je našla u godinama koje su prošle od smrti njenog muža do svakodnevnog dana.

Došlo je vreme da se sazna zašto je Gospod uzeo njenog muža tada. Zadivljena, apsorbovana, van ovog sveta, njeno biće lebdi na istim talasima koji će jednog dana postati brda pod nogama Duha Božijeg, Udovica je nastavila da gleda svoju ćerku sa očima uprtim u njegove reči.

Onda Bogorodica ponovo menja temu.

"Majko", kaže ona, "zar se Bog nije zakleo da će sin Eve zdrobiti glavu Zmiji?"

"Tako je", odgovori udovica, njen govor izgubljen u nekom delu beskonačnosti u kojoj je njen pogled bio zarobljen.

"I zar naše svete knjige takođe ne kažu da od svih ljudi koji su ikada postojali na licu sveta, niko nikada nije rođen tako veliki kao Adam?"

"Ovako me je naučio moj otac, a ovako je tvoj naučio tebe. Čujem te, kćeri."

Marija nastavi:

"Kada nam je Bog obećao Rođenje Sina rođenog da nosi Suverenitet na Svojim ramenima, da li je mislio na Šampiona koji će nas podići da nas oslobodi od Zmijske Carstva?"

"Mislio sam."

"Ali ako je Zli jednom porazio najvećeg čoveka koga je svet ikada poznavao, nije li sveti Jov u pravu što je ubicu našeg oca Adama predstavio pred Prestolom Svemogućeg, dok je čekao sledećeg?"

"Da, jesam."

"Naravno da želim. Ko god je pobedio najvećeg čoveka na svetu, zašto ne bi pobedio sina čovečijeg?"

Bogorodica spušta oči i diše dok navlači iglu i konac. Njena majka zuri u nju bez reči. Nakon nekog vremena Marija je skočila nazad na bojno polje.

"Onda, majko, reci mi, da li se Bog lažno zakleo? Mislim, na koga je Gospod mislio kada je položio tu blagoslovenu zakletvu? David se još nije rodio; ni naš otac Avram. Sa svojim malim sinom mrtvim, naš otac Adam na svojim svemogućim nogama krvari do smrti, na šta je Šampion mislio naš Bog kada nam je obećao pod večnom zakletvom da će sin naše majke Eve zdrobiti glavu Zloga?"

Ovaj put je Marija bila ta koja zuri u svoju majku. Ona, videvši lice svoje ćerke, zna samo jedno, da je njena ćerka trudna. Slatkoća na licu, nežnost u govoru, sjaj u očima. Trebalo je samo da joj kažem: Majko, ja sam u stanju milosti; i umesto da pređe na stvar, čak i ne znajući kako ju je njena ćerka odvela na vrh planine odakle je budućnost sveta viđena prema ženi koja je rođena da bude Majka Mesije, tog sina Obećanja koji je trebalo da se rodi da slomi glavu Zloga.

"Na koga je Bog mislio onog dana kada se krvlju svog sina Adama zakleo na Rođenje Šampiona čijom rukom će se osvetiti? pomisli udovica naglas. Dete moje, neću biti taj koji će postaviti granice na slavu mog Stvoritelja. Samo želim da mi kažeš."

"Da li se sećaš, majko, šta je prorok napisao: Devica će roditi i njen Sin će se zvati Bog sa nama."

Marija ponovo pogleda dole. U tom trenutku on podiže glavu i pogleda majku pravo u oči.

"Majko, ta Bogorodica je pred tobom. To dete je u mojoj utrobi", priznala mu je Ela.

Dok joj je ćerka otkrila epizodu Blagovesti, udovica je zurila u svoju ćerku sa vizijom onoga koji razmišlja o Srcu Božjem na dan ubistva njenog sina Adama.

Na kraju, inspirisana velikom ljubavlju koju je imala za svoju ćerku, Udovica izliva blagoslove:

"Blagosloven Bog, koji je izabrao kćer mog supružnika da donese svoje spasenje svim porodicama na zemlji. Njegovo sveznanje sija kao nepristupačno sunce koje, međutim, svi veruju da mogu da dohvate vrhovima prstiju. Stisne, ali se ne guši; udara, ali ne potapa one koje voli. Blagosloven Njegov Izabrani, koga je oblikovao od utrobe otaca svojih da preda Spasitelja svoga svim narodima na zemlji." I odmah reče svojoj kćeri ovako: "Blago svim porodicama zemaljskim u tvojoj nevinosti, kćeri moja. Ali sada, Marijo, uradićeš ono što ti kažem. Uradićeš ovo, ovo i ovo."

Sledeći problem je bio Džozef. Ona, udovica, brinuće se o Josifu. Ono što je Majka Mesije morala da uradi je da odmah krene na put i ostane u kući Jelisavete i Zaharije, sve dok je Gospod ne odredi.

I tako je i učinjeno. Udovica je zgrabila svog zeta i rekla mu celu istinu tačku po tačku. On nije rekao svom zetu o Blagovesti kao neko ko mora nešto da sakrije i spušta glavu od sramote. Nikako. Očigledno sa poniznošću i sigurnošću osobe koja zna da će Događaj izazvati Josifu mučnu dilemu, nad kojom će on trijumfovati, i on će trijumfovati, ali kroz čiji će pakao neminovno morati da prođe.

I tako je i bilo. Hoze je trijumfovao.

Međutim, možete zamisliti, nakon Blagovesti, Josif je proveo neko vreme moralno tonući u limbo živog peska. Šta je pošlo po zlu u poslednjem trenutku? Kako je žena Marine moralne klase i snage mogla biti prevarena...?

Od koga? Bez znanja nikome, bila je pod nadzorom ceo dan. Kada nije bio sa majkom, bio je sa svojim nećacima, kada nije bio u radionici sa svojim radnicima, bio je sa porodicom očeve braće. Gospod je oko nje podigao mrežu odnosa koji su bili toliko upijajući da je sama pomisao na preljubu bila uvreda.

Onda je tu bila Ona, Marija. Ona je bila od krvi i mesa najbolja odbrana koju je Bog tražio za Majku Njegovog Sina.

"On je to rekao, a mi nismo verovali: Devica će začeti i roditi dete", rekavši da je Josif ugledao svetlost i pucao. Vratio se svojoj supruzi, venčanje je održano i svi su zaboravili na incident.

Sećanje je, međutim, ostalo. Kažem ovo zbog tog drugog incidenta između Isusa i fariseja.

Fariseji i sadukeji su se umorili od slušanja da je Isus iz Nazareta bio Sin Davidov. Pošto nisu znali gde da ga se dočepaju, raspitali su se o njegovoj prošlosti. Stavili su prst u ranu i otkrili taj čudan incident nestanka njihove majke tokom prvih meseci trudnoće, i kako je Josif lično otišao da je potraži... Za....

"Ahhhh, evo ti Ahilova peta..."

Sa ovim tajnim oružjem u rukavu, fariseji su doveli Isusa na temu rođenjarođenja, unigenitures. Onda je neko izvadio priručnik za niske udarce i bacio bombu.

"Naš otac je Avram, ko je tvoj?"

Isus se uzdigao do revnosti koja ga je progutala za njegovu Majku na čelu.

"Vi ste đavolja deca", odgovorio je snagom uragana stisnutog u grlu.

Samo jednom, samo u drugoj prilici koje više ne žele da se sećaju, videli su Bogorodinog sina sa zracima koji su izlazili iz njegovih očiju. I nikada nije prestao, nikada nije prestao sve dok nije izlio u reku svog gneva poslednji atom gneva Svemogućeg.

Od sada, između njega i njih, igra će se igrati na glavu ili rep. Cara, On ih je vodio napred. Kruz, uzeli su svoje.

BEBA ISUS U ALEKSANDRIJI NA NILU

Ubrzo nakon toga, posle ovih stvari, Josif Stolar i njegov zet Kleopa uzeli su svoje porodice, dobili kartu i krenuli za Aleksandriju na Nilu.

Misterija je oduvek visila nad ovim pitanjem bekstva. Dokumentarno govoreći, istina je da nigde nema naznaka da je Aleksandrija na Nilu bila mesto koje je Josif izabrao da spasi Marijinog sina od progona deteta odredio Irod. Dakle, ako pritisnem autora ove Istorije, on može biti optužen da je izmislio sudbinu begunaca kako bi pokrio književne potrebe. Što mi se u izvesnoj meri čini logičnim. Ja lično ne mogu da zaboravim da je klasična ikonografija u tom pogledu prilično kratka, čak i razborita, rekao bih; i čak bih se usudio da priznam da je to razboritost koja se graniči sa kukavičlukom.

Josifov izbor Aleksandrije na Nilu nije bio slučajan; niti je od strane onoga koji rekreira svoje pokrete na ovim stranicama. Srećom ili nažalost, jedini dokaz koji mogu da pružim je svedočanstvo Boga. Naravno, nažalost je izreka. Za one koji poznaju Boga, jedna Njegova reč vredi više od svih govora svih mudraca univerzuma usred beskrajnih disertacija. Nažalost, reč Božija ne važi za svakoga.

Činjenica je da je jedini pravi dokaz koji nam istorija daje u ovom slučaju svedočanstvo Boga, da "iz Egipta pozvah sina svoga".

Pre mene, bilo je mnogo onih koji su stavili ruke u vatru u odbranu potvrdnog odgovora koji pitanje zaslužuje. Sa apokrifne udaljenosti onih koji ne veruju, međutim, postoje dva nepobediva prigovora protiv čijih zidova otpornih na bombe naša retorika razbija glavu. Jedan je da je ono što sam nazvao svojim Sinom o Egiptu napisano mnogo pre nego što se bilo koji od događaja koje pripovedamo još dogodio, tako da se zaustaviti i verovati da su vekovi i vekovi pre Rođenja Let već bili konfigurisani da uđu u mesijanski program, istinu, mnogo je za verovati.

Drugi prigovor je da ova dalekovida beleška nije napisana a futuriori nego a posteriori. Prema ovim genijima, to ne bi bio prvi put da su Jevreji falsifikovali svoje svete tekstove. Zar to nisu radili vekovima? Niniva je padala, i oni su došli da pišu o njenim ruševinama koje su već rekli. I kao Niniva sve druge stvari. Prorok Danil je takođe video dolazak na vlast Kira Velikog. I sve do pada njegovog carstva pod kopitima konja Aleksandra Velikog. Tako mi Boga, koga su pokušavali da prevare? Ima li naroda koji je gluplji od onog koji zavarava samu sebe?

Ukratko, ova pozicija stvaranja proročkih tekstova a posteriori osvojila je mnoge sledbenike u svojim slavnim danima. Prelazeći od svoje lukavosti, kao što je prirodno onima koji su imunizovani protiv lukavstva genija, ostali, oni od nas koji nastavljaju da održavaju božansku vrednost proročkih tekstova, i dalje tvrde da bi ovi načini razmišljanja bili logični kod drevnog mislioca, jer se pretvaraju da prilagođavaju misao Stvoritelja onoj stvorenja, što je ono što se čini poricanjem božanskog sveznanja kao izvora Pisma,  to je poricanje onoga što odvaja stvorenje od njegovog Stvoritelja.

Na nivou konkurencije, istina je da neki ljudi vide budućnost. U zvezdama, u kockicama, u talogu kafe, a pre svega u metku sa imenom napisanim na njemu. Na nivou stvarnosti, ispovest ljudske prirode je daleko od toga da sebi daje takav atribut.

Ovo sa sajta.

S druge strane, zar nije istina da istoriju pišu pobednici? Pa, ako je tako, nešto mora da nije u redu sa sistemom kada vidimo da ga je napisao narod gubitnika. Izgubili su od Egipćana. Ili još uvek postoji neko ko veruje da idu iz slobode u ropstvo bez vođenja strašne bitke? Oni su se borili protiv Asiraca i izgubili rat. Ponovo su ih slomili Nabukodonozorovi Kaldejci. Izgubili su od Rima. Ponovo su ih porobili Arapi. Radoznao, veoma radoznao, da je istorijsko pamćenje pola planete zasnovano na vojnim podvizima gubitničkih ljudi par excellence, Jevreja!

Rekao bih da se istorija piše tempom kojim Bog koristi ljudsku ruku za pero. Bog, naš Stvoritelj, umače pero u našu krv i piše našu budućnost u skladu sa svojim sveznanjem, predznanjem i kreativnim genijem. Drugim rečima, mi ne vidimo budućnost, ali Bog ne samo da je vidi, već je i piše. Sada, ako se ne prizna ova božanska sposobnost da stvori Budućnost, onda ćemo morati da iskoristimo prirodu samih događaja, ili rizikujemo da zatvorimo ovu Istoriju i otvorimo potpuno drugačiju knjigu.

Dakle, oproštaj je bio veoma kratak. Đavolji Vuk je namirisao Dete.

Bezbedan u Egiptu, Josif Stolar otvorio je svoju radionicu daleko od jevrejske četvrti u Slobodnom gradu. Tokom godina je došao da se zove La Carpintería del Judio (Jevrejska stolarija).

U vezi sa ovim pitanjem - događaj masakra nevinih - kažem isto. Ako se sumnja ponovo stvori u nemogućnosti postojanja nekoga ko je sposoban da počini takav zločin, onda već možemo uzeti sumnju i baciti je u smeće. Ako je, naprotiv, u neznanju naroda i njihovog naroda, govoreći o društvenim i političkim okolnostima koje je kraljevstvo Izrael iskusilo za datume, u ovom slučaju ništa se ne može dodati onome što je napisano, možda samo da se kaže da nije objašnjeno kako, budući da je sreća u neznanju, imajući toliko neukih ljudi u svetu, svet može nastaviti da bude tako briljantno nesrećan.

Ali vratimo se na optužbu.

Da li je to bila laka odluka za Josifa da se prepakuje i emigrira u Egipat?

Možda to nije bila laka odluka, ali je bila hrabra.

Priča o klanjanju mudraca otvara naše umove u prošlost i privlači nas Svetoj porodici koja beži u drugi po veličini grad na svetu, Aleksandriju na Nilu, otvoren i kosmopolitski grad u koji su Josif i njegova porodica stigli pokrivenih leđa, "ekonomski gledano". Zlato, tamjan i smirna bili su darovi koje su mudraci davali Detetu.

Zašto Aleksandrija na Nilu, a ne Rim?

Pa, Aleksandrija je samo nekoliko koraka od obala Izraela. Pokolj nevinih počinjen, ubistvo Zaharije, oca Krstitelja, konzumirano, poslednja stvar koju je Josif mogao da priušti je da ugrozi život Deteta. U stvari, između vremena Rođenja i njegovog predstavljanja u Hramu, dani su prolazili; bilo je tada ili nikad. Vratite se u Nazaret, spakujte se, uzmite brod u Haifi i oprostite se od domovine.

Ova Josifova odluka, primorana krvavim okolnostima, potpuno je promenila čoveka. Među svetim nevinima, deca njihove braće upali su u zamku. Čovek koji je sa palube broda koji je prevozio Svetu porodicu u Aleksandriju gledao u horizont, sam, leđima okrenut svima, noseći u grudima skrivenu tajnu, koju neće otkriti svom narodu do smrti. Kada se iskrcao na egipatsku obalu, Josif je pre masakra i ubistva Zaharije, potonuo u vodama Mediterana.

Njegovi sunarodnici?

Što dalje od njega, to bolje. Razlog za ovu potpunu promenu nije dat nikome, ni njegovoj ženi ni njegovom zetu.

A mi smo već u Aleksandriji na Nilu.

Okruženje u kojem je Isus odrastao, zahvaljujući čudnom ponašanju njegovog oca sa svojom porodicom, bilo je izvanredno. Hoze, njegov otac, odbio je da se nastani u jevrejskoj četvrti; on je više voleo da traži mesto među neznabošcima, u srcu Slobodnog grada. Kupio je kuću i otvorio svoju radionicu. Vremenom će njegova postati poznata kao jevrejska stolarija.

Djetetovi stričevi, Kleopa i Marija Klopasska, nastavili su da donose decu na svet.

Pametan kao što je bio sam, čim je Isus dobio u rangu sa svojim rođakom Džejmsom, iako je Džejms bio dve godine stariji od njega, Isus ga je uzeo i odveo u rimsku luku. El Nino nije prekinuo ni sa kim; njegova žeđ za vestima o Carstvu nikada nije potrošena. Njegova inteligencija u izvlačenju vesti iz mornara o Rimu, Atini, Hispaniji, Galiji, Indiji i dubokoj Africi, izazvala je simpatije kod morskih vukova. Pogledali su dvoje dece gore-dole, videli su ih kako nose odeću tipičnu za decu više klase i tamo su rekli Isusu i njegovom rođaku Džejmsu kako svet ide.

Zahvaljujući ovom prirodnom, kada je imao dvanaest godina, Dete je savršeno govorio latinski, grčki, egipatski, hebrejski i aramejski. Insistiram: ili mislite da su mu našli prevodioca za audijenciju kod Pilata?

Kao što rekoh, Isus je bio čudo od deteta u svakom pogledu. Čudo od deteta koje je imalo sreće da ima izuzetnog čoveka kao svog oca. Međutim, fenomeni takođe osećaju, pate, imaju trenutke slabosti, tužni su, plaču za usamljenošću koja ih preplavljuje.

NIJEMI GOLUB DALJINA

Isus je potonuo. To božansko Dete koje je prevrnulo decu cele ulice naglavačke, otišlo, izgubilo se među brodovima u luci i u sumrak otrčalo nazad da sedne u krilo svom ocu među svoje prijatelje; da je zemljotres u Nino potonuo. Isus je prestao da napušta kuću. Počeo je da sedi na vratima jevrejske stolarije da gleda kako život prolazi. El Nino jedva jeo. Isus bi pao u krilo svoje majke među svojim prijateljima, kada bi uveče žene sedele na ulici, pod mediteranskim nebom, da šiju, da razgovaraju, a on bi otišao.

Bilo je to kao da taj plamen Buša proždire u Marijinom naručju. U početku nije shvatala usamljenost koja je otvorila crnu rupu u grudima njenog deteta i gutala ga svaki dan sve više. Malo po malo, Majka je otvorila oči i počela da vidi šta je u Srcu njenog deteta.

Nije mogla da podnese onu neopisivu agoniju koju je uzimala svoje Dete iz svojih ruku. Volela ga je više od sveta, više od vremena, više od morskih talasa, više od zvezda, više od ljubavi, više od samog svog života. I odlazio. Bilo je to iz noći u noć i svake noći malo više. Dete nije govorilo, nije se smejalo, puštalo se da padne u grudi svoje Majke, prizor se izgubio na nebu te Aleksandrije na Nilu, i tamo je potonuo.

"Šta nije u redu sa tobom, sine moj?" upita Ela.

"Ništa, Marija", odgovori on.

"Znam šta nije u redu sa tobom, Jesusito."

"Nije to ništa, Marija, stvarno."

"Moj Bože, nedostaje ti tvoj Otac. Ne plači, moj život. On je ovde, upravo sada, kada stavim usne na tvoje obraze On te ljubi, kada te držim On te stisne.

Za Dete, onu ženu koja ga je slušala sa najslađim osmehom u univerzumu na licu dok mu je govorio o Raju Njegovog Oca, o Gradu Njegovog Oca, o Njegovoj braći superanđelima Gavrilu, Mihailu i Rafaelu, toj ženi... ta žena je bila njegova majka. Voleo ju je više od svega na svetu. On je bio jedina osoba kojoj sam mogao sve reći. Voleo je da oseti otkucaje srca kada joj je pričao o svom Kraljevstvu. I taj blistavi izraz koji mu je obasjao lice kad mu je rekao celu istinu! Nikada nije izbrisan iz njegovog sećanja.

"Da, Marijo", reče Dete. "Ja sam On."

"Reci mi još jednom kakav je raj, sine moj", upitala ga je ponovo.

"Nebo", prizna mu Dete, "je kao ostrvo koje je postalo kontinent, i koje nastavlja da raste s druge strane svojih horizonta. Stena na kojoj ima svoj temelj je najviša planina koju svaki čovek može zamisliti. Gora Božija, Sion, uzdiže svoj vrh do oblaka, ali tamo gde bi trebalo da budu oblaci ima dvanaest zidova, svaki od jedinstvenog bloka, svaki blok boje, svaki zid sija kao da ima sunce u sebi. I oni su kao dvanaest sunцa koja obasjavaju isti nebeski svod. Dvanaest zidova su isti zid koji okružuje grad koji sadrže. Bog ju je pozvao u svoj grad, Jerusalim, i Sion na njenu goru. U Jerusalimu bogovi imaju svoje prebivalište, a među bogovima Otac moj ima kuću svoju. Sa zidina grada Božijeg granice Neba se gube na horizontu koji se graniči sa drugim sa druge strane granica Raja.

Vidiš, Marijo, Nebo je kao divno ogledalo koje odražava istoriju naroda koji ga naseljavaju. Na primer, ovaj svet, Zemlja. Sakupljate uspomene na svoje pretke u svojim knjigama; ali Nebo to beleži uživo, jer ono što se odražava na površini Univerzuma materijalizuje se na površini Neba. Dakle, ako počnete da obilazite Prebivalište ljudi u Raju mog Oca, videćete da su sva Doba Čoveka sakupljena u njegovoj geografiji. Kada odete u raj videćete svojim očima da sve vrste životinja i ptica i drveća i biljaka i planina i dolina koje su nekada bile ovde dole postoje zauvek tamo gore.

Kao što je moj Otac stvorio druge svetove, i nastaviće da stvara još, Nebo je raj pun čuda koja nikada ne prestaju. Da biste hodali celu stvar, morali biste da hodate zauvek, a svaki korak na putu bi bio avantura. Kako da vam objasnim? Moj otac seje život u zvezdama. Zvezde Univerzuma su poput okeana koji okružuje ostrvo, a ovaj okean sazvežđa takođe raste proširujući svoje obale u ritmu granica Neba. Život postaje drvo, i moj Otac i ja ga skupljamo u naš Raj da bi mogao da živi zauvek. Vrste životinja i ptica nemaju broj. Velika reka izvire na visinama Božije gore, i deli u ravnici na grane koje pokrivaju sve svetove i njihove teritorije. Da li vidite sve zvezde? Nebo je više."

"Jesi li došao odande, sine moj?"

"Reći ću ti, Marija."

JEVREJSKA STOLARIJA

Dete je rekao Mariji mnogo stvari. Rekao joj je toliko da jadna imigrantkinja nije imala mesta u glavi i morala je da počne da ih drži u svom srcu. Da sam vam rekao sve, verovatno bih seo do sledeće godine, a to nije plan.

Ono što mogu da vam kažem je ono što već znate. Znate da se Sveta porodica vratila u svoju domovinu deset godina kasnije ili ranije. Ali ne znate šta im se desilo da dobri stari Hoze i njegov zet Kleopás donesu odluku da prodaju La Carpinteria del Judio, posao koji je veoma prosperitetan, sa vetrom u jedrima i punim jedrima, seče more, ne plovi, leti itd.

Jevrejska stolarija bila je u sred grada. U to vreme postojao je samo jedan pravi grad na celom svetu. Bila je to Aleksandrija na Nilu. Rim je bio srce najveće vojske na svetu. U Rimu žive carski senatori. Ali u Aleksandriji na Nilu bili su svi mudraci Carstva. Možemo reći da je Aleksandrija bila Njujork tih dana. U Vašingtonu postoji moć, ali u Njujorku ima novca. Odnos ove prirode bio je odnos između Aleksandrije i Rima.

Zašto su onda morali da se vrate sada? I baš kad je posao išao glatko, more ne plovi, leti itd.? Nazad na šta? Da preživi kao muva u kući pauka? Bilo je hrane za razmišljanje. Posao mlađi od deset godina je kao dete koje počinje da raste brkove. Iz njegovih očiju je kada se najmanje mane iznesu iz sveta. Svet će biti loš koliko želite, ali on, klinac, je postao šampion. Ukratko, to nije bila glupost. Josifu i njegovom zetu je bilo teško da napreduju, da se probiju, da pronađu prazninu, i to veliku prazninu među neznabošcima, jer Josif nije želeo ništa ili vrlo malo da ima veze sa svojim zemljacima. U ovom poglavlju gospodin Josif je bio veoma čudan Jevrejin. Nije želeo da zna mnogo o svojim zemljacima, niti je voleo da ih ima preblizu. Niko nije znao zašto, niti je mnogo pričao. To bi bilo zato što je gospodin Josif govorio latinski i grčki od malih nogu i činilo se da je među neznabošcima kao riba u vodi.

Mora se reći da je Josifovo vladanje dva jezika Carstva otvorilo njegov put u svet biznisa. Za razliku od svojih sunarodnika, rasista sa svima, koji su verovali da su superiornija, izabrana rasa, i gledali sa visine na ostatak ljudske rase, gospodin Jose je bio otvoren, inteligentan, ne baš pričljiv, ali svaka njegova reč bila je reč odraslog čoveka koji nije prekršio reč ni za šta na svetu.

Kako je provincijski stolar, pobegao iz sela izgubljenog u planinama, uspeo da savlada dva međunarodna jezika tog vremena u tolikoj meri, bila je još jedna misterija!

Još jedan od mnogih koji su vlasnika jevrejske stolarske radnje učinili sui generis, introvertnim, nedefinisanim stvorenjem. Njegovi sunarodnici u Aleksandriji kritikovali su gospodina Josifa upravo zbog njegovog povlačenja iz sopstvenog društva.

Za razliku od Josipa, Klopas, Marijin brat, bio je veoma iz svoje zemlje i povukao se prema svojoj. To je uravnotežilo ravnotežu i održalo odnose Doma sa nacionalistima u ravnoteži. Jednom, između zetova i partnera, Kleopa je pokrenuo temu njihovog otuđenja i uzroke tog nepokretnog položaja. Ali Hoze je uvek pronalazio način da odugovlači po tom pitanju.

Josif nije nametnuo ništa svom zetu Kleofi; Bio je slobodan da obrazuje svoju decu u skladu sa svojim srcem; on nije hteo da zabrani svojim nećacima da idu u sinagogu i učestvuju u životu jevrejske zajednice u ispunjavanju svojih dužnosti kao dobri sinovi Avramovi. Samo istu slobodu koju je Josif ponudio Kleopi je želeo za sebe.

Na ovaj način razmišljanja, Kleopa se nasmejao i napustio temu. Jer ako je pitala svoju sestru Mariju o čudnom ponašanju njenog muža, ni ona nije išla dalje.

Ista zagonetka koja je izazvala Kleopu na ovaj način postojanja Josifa iznenadila je Mariju otkako su napustili domovinu. A Kleopa sigurno nije verovao da ona nešto krije od njega. Josif je bio bolji od hleba, ali kada je trebalo da otvori svoje srce čak ni svojoj supruzi, on bi izgovorio reč.

Ukratko, Kleopa i dama su već rodile čitavu četu na vrhuncu ovog poglavlja. Josif i Marija su, međutim, zadržali prvog i poslednjeg, prvorođenog i jedinorođenog u jednoj osobi.

"Šta je, brate?" upita Kleofa, "koja je svrha ove žurbe da se proda brod koji postaje sve jači?"

Josif nije želeo da kaže svom zetu celu istinu, ili bar istinu onako kako ju je živeo.

POVRATAK U NAZARET

Dete je prevazišlo tugu koja je trebalo da ga baci u tamu beskrajne tuge. Njegova majka se postavila između Deteta i te nepoznate tame, pozvala je svog muža da pomogne i između njih su uplašili đavola u pakao. Ali nisu zaboravili na bitku kada je Dete otvorilo novo poglavlje u njihovim životima. Isus je već imao devet ili deset godina. To je ušlo u glavu Deteta da napusti Egipat i bude odveden u Izrael.

Razumećete da je Josif bio veoma ljut. Njegova žena je bila za svoje dete. Logičke. Za Mariju nije bilo problema. Ali za Josifa stvari nisu bile tako jednostavne.

Naravno, Josif je čuo Božansku priču iz usana Isusa u naručju svoje Majke. I upravo iz tog razloga, sada manje nego ikada, mogao je sebi priuštiti da donese pogrešnu odluku. Sve dok nije znao koga ima kod kuće, činilo mu se da je problem pod kontrolom; ali sada kada je znao identitet Sina Marijina, sada manje nego ikada mogao je sebi priuštiti neodlučnost koju je imao kada se malo nasmejao savetu mudraca.

"Idi, Josife, jer će te Irodi ubiti", molili su ga.

Da se vrati u Izrael dok je Irod dečak živ?

"Reci svom Sinu da nije došlo vreme", odgovara Josif svojoj supruzi.

Reči koje nosi vetar.

"Reci svom mužu da moram da se pobrinem za posao svog oca", insistira Dete.

Odgovor koji je vetar doneo.

"Marija je, tako mi Boga, dete. Odavde se niko ne pomera. Barem dok taj sin Satane ne umre."

Zatvaram i sečem. Gospodin Hoze je bio takav. Vrlo malo reči, ali kada ih je izgovorio, nije bilo nikoga na svetu ko bi mogao da ga natera da popusti.

I tako su mogli da budu celog života da Dete nije sprovelo "svoj plan" u delo. Neću se izgubiti u detaljima, ali istina je da je Stolarski sin odčepio flašu svoje čudesne inteligencije i uživao kao dete stavljajući izgubljenog rabina sinagoge sa šampanjcem njegove slave.

"Spisak kraljeva? Onaj pre potopa ili onaj posle potopa, gospodine rabine?"

Čudovište. Znao je sve. Zaprepašteni rabin je na kraju duboko zainteresovao za Dete.

"A čiji si ti sin, dete?"

"Ja sam sin Davidov, gospodine rabine."

"Da li je tvoj otac sin Davidov?"

"Kao i moja majka, gospodine rabine."

"A i tvoja majka? Kakva čudna stvar!"

"I moj rođak ovde, gospodine rabine."

"Ti si zaista rabin", pomisli čovek u sebi.

Tako je rabin jednog dana ušao u jevrejsku stolariju tražeći od Josifa objašnjenja. Kao da je imao pravo na nešto zato što je sluga Božiji.

Hoze ga je pogledao gore-dole i stavio ga na noge na ulici. I pred samim detetom. Jer, naravno, ceo nered je bio Nino stvar.

Razumećete da je posle straha koji je imao kada se dogodilo Rođenje, Josifu bilo zabranjeno da i najmanje spomene Davidovo poreklo svoje porodice. A ako se slučaj pojavi, njegovo Davidovo poreklo treba da pobegne kao neko ko nije spreman da stavi ruku u vatru. Da, bili su; ali ko zna; Njihovi roditelji su im rekli da jesu i da se neće raspravljati sa autoritetom svojih roditelja.

Dete je kršilo ovaj zakon porodice. I on je to radio sa savršenim poznavanjem činjenica. On je znao, jer je poznavao Josifa kao da je njegov brat, njegov prijatelj, njegov otac, da čim Josif otkrije najmanju opasnost koja će ugroziti život Sina Marijina, Josif će zatvoriti posao i emigrirati negde drugde.

Prvu rundu je savladao Hoze. Ali drugi je tek trebalo da dođe.

El Nino se vratio na svoje stare načine. Ne samo da je bio sin Davidov kao onaj koji ne želi stvar, njegova majka je bila Solomonova kći.

"Da, gospodine rabine. Solomonova ćerka lično."

"A vi kažete da vaš otac to može dokazati papirima na stolu?" -

"Pa, da, gospodine."

Taj rabin koji je imao dobru ili nesreću da ima Dete kao učenika imao je ukočene antene. Zbunjen, izgubljen, sve-zapanjen rabin doneo temu glavnom rabinu.

"Ono što ti kažem. Da je to još jedno dete, shvatio bih to kao šalu, ali već verujem u sve o Karpenterovom sinu. On zna više od svih mudraca na Solomonovom dvoru zajedno. Uključujući i mudrog kralja", sa ovim rečima Isusov rabin je otišao svom šefu.

I obojica su se pojavili jednog lepog dana u Jevrejskoj stolariji spremni da dođu do dna stvari.

Krenuli su za Hozeom. Otišli su da zahtevaju da im pokaže dokumente o kojima je Dete govorilo. Isus im je rekao da je njihov otac vodio genealoške zapise Porodice, dokumente koji datiraju iz vremena samog kralja Davida, koje je ponovo izdao prorok Danilo u vreme vavilonskog zarobljeništva.

Hoze se iznenada našao suočen sa potezom šah-mata. Sin Marijin je igrao teško. Želeo je da ih sve odvede u Jerusalim i ništa i niko ga neće zaustaviti.

Josifova rasprava sa dva rabina bila je veoma jaka. Neću ga reprodukovati kako ne bih stvorio utisak rekreiranja fantastičnih događaja.

"Utisak koji je Sin Marijin ostavio na svoje učitelje bio je toliko ogroman da su dali veru reči malog dečaka"... Bla bla. Izmaknuvši svežanj, stolar ih potvrdi.

Da su ga poznavali, shvatili bi da je za Josifa potvrditi da je reći poslednju reč.

Jose je bio vrlo jasan u vezi s tim. Sin Marijin je mogao biti Sin Božiji lično, ali to je bio on, Josif, kome je njegov Otac dao starateljstvo, i bilo je na njemu, i samo na njemu, Josifu, da odluči kada će se Sveta porodica vratiti u Izrael.

Da li je On mogao biti Sin Božiji?

Može li to biti samo...?

"O čemu razmišljaš, Hoze?"

Rabini su verovali da su saterali Stolara u ćošak, a čak je i Dete koje je slušalo iza vrata poverovalo u to. Reči poput mačeva u dvoboju na smrt su se ukrštale kada se Dete pojavilo na vratima sa izgledom pobednika koji pita svog palog neprijatelja: Da li još uvek želiš još?

To je bio prvi put u njegovom životu da je Josif video Sina Marijinog očima da ga je njegova majka videla. To je bio Sin Božiji lično. To nije bila šala. Desilo se da je imao telo deteta. A onaj koji je Josif imao pred sobom bio je prvenac Gospoda Boga JAHVE. Sam Sin Božji je govorio toj misli.

Da, gospodine, razgovarao sam s njim s mišlju sa sigurnošću da čitate ovu knjigu.

Rabini su razgovarali sa Josifom iz sveg glasa u njegovoj kući, ali Josif je imao svoj um negde drugde, negde drugde. Tražili su genealoške dokumente o Detetu, a on je bio na drugom mestu, u neko drugo vreme. Dete je stajalo nasuprot oreola na vratima stolarske radionice, govoreći mu ne otvarajući usta: "Zar mi još uvek ne veruješ, Josife?

Ali taj potez se obio o glavu za Dete.

Posle trenutka, rabini su otišli, ponovo i sada više nego ikada Josif zatvorio na njega. Oni se nikada ne bi vratili u Izrael dok im Bog nije dao naređenje da se vrate. I bilo je gotovo, Hoze više nije želeo da čuje.

I tako je El Nino ponovo bio poražen. Prestao je da razgovara sa Hozeom. Igrao je igru i izgubio je. Niko ne bi krenuo iz Egipta dok Bog nije dao Josifu naređenje da se vrati u Izrael, tako jednostavno kao tragično.

Jednostavno reći, da; da žive, ali uopšte ne. Otac i sin su otišli od razgovora jedni s drugima, čak i gledajući jedni druge. Jesusito nije ni jeo. Pao bi na pod ispred svoje kuće, gledajući kako život prolazi, preplavljen tugom nekoga ko može sve i naređeno mu je da ne radi ništa.

Marija nije znala ko najviše pati. Ako je dete zbog toga što nije uspelo da nametne svoju volju, ili ako je njen muž zbog toga što nije mogao da trpi tišinu i distancu od svog sina. Nisu se ni pogledali. Josif se nije usudio, a Dete nije moglo.

Kleopa je bio jedini koji je izgledao da uživa u životu u toj situaciji.

"Šta nije u redu s tobom, brate, zašto si tako tvrdoglav?" kaže on Hozeu.

"On je samo dete, Klopas", odgovara Josif.

Desilo se da se jednog od tih dana Hoze vratio kući sa zaključivanja posla. Isus je već odustao od svake nade da će ubediti dobrog Gospoda Josifa Od kada nisu razgovarali jedni s drugima?

Jose el Karintero se vratio, sa zatvaranja tog posla sav ozbiljan, ali veoma svetlih očiju. Čim ga je Marija videla kako prolazi kroz vrata, srce joj je poskočilo, ali nije htela da kaže ni reč. Čekala je da joj se suprug obrati.

"Ženo, reci svom sinu da odlazimo."

Ništa više nije rekao.

Majka je uzela dete i otišla da mu odvrati pažnju na buvljaku. Hteo je da mu kupi šta god poželi, da ga oraspoloži i podigne oči, rekao mu je. Isus ju je pratio kao što je mogao da prati oblak bez odredišta. Od incidenta između Josifa i rabina nisam želeo ništa da znam, nisam želeo ništa. I nije bilo ničega što bi mu njegova majka mogla reći da mu podigne moral.

Niљta?

Pa, bilo je nešto. Imao je dva znaka, i to je bila jedna reč. Josif je to odbio i Marija nije mogla da mu ga da.

Zar ne bih mogao da mu ga dam?

Ta šetnja kroz buvljak u luci Aleksandrije nikada neće biti zaboravljena. Nastavila je da mu se smeje, golica, govoreći mu svojim gestovima: Pogodi zagonetku, šta nije u redu sa mnom?

Logično, Dete se naljutilo neko vreme, sve dok konačno nije otvorio oči. Uzeo je Mariju - uvek ju je zvao imenom -, sjeo je na jednu od klupa na pristaništu i gledajući je u oči čitao joj srce s lakoćom kao što se čitaju ove redove.

"Marija, da?" bilo je sve što ju je Dete pitalo.

Odmahnula je glavom, sva mrtva srećna. I upravo tamo na pozadini mediteranskog horizonta plesali su ludi od radosti.

Otrčali su kući. Džozef je bio na poslu kada su ušli. Marija je prošla, ali Josif je uhvatio svetlost koja je sijala u srcu njegove žene. Zenice su mu se upalile i on je okrenuo glavu. Pre nego što je mogao da kaže reč, Dete istrča da joj se baci u naručje. Giant, Marijin muž, uhvatio ga je i podigao, kao što to rade svi očevi sa svojom decom. Sada su obojica pobedili. Dete je imalo ono što je hteo, a Josifu je Bog zapovedio da krene.

Kleopa nije odbio. Niti je rekao ništa. Njegov zet je bio glava klana, on je raspolagao, on je komandovao.

Isus je pobegao u potrazi za Jakovom, njegov rođak, vičući na ulici, "U Jerusalim, Džejms, u Jerusalim."

ROĐEN PONOVO

Emigranti su se vratili u Nazaret, kako kažu, bogati. Džozef je prodao jevrejsku stolariju po veoma povoljnoj ceni.

"Zbogom, Aleksandrija, zbogom", šapnuo je usne Josifa koji je iza sebe ostavio prijatelje, posao, srećne godine, nove perspektive, mudar grad, radost što je živeo divne stvari i čuo druge neverovatne stvari u koje treba verovati da ih nije čuo sa usana Deteta.

S druge strane horizonta čekao je povratak bola, spavajući pod debelim čaršavima okrutno ranjene podsvesti. Vrati se u Nazaret, nastani u Vitlejemu, svom gradu, šta bi on uradio?

Za vreme odsustva gospodarice radilice iz Nazareta, velike kuće na brdu, Jovanka, Marijina sestra, držala je imanje svog nećaka Isusa na visokom položaju. Jose nije imao problema sa ovim mestom. Sve što je pripadalo njegovoj supruzi bilo je njegovo; tako da je Hoze mogao da se posveti životu od prihoda i počne da živi dobar život. Samo bez obzira na to koliko je prosperitetno nasleđe njegove supruge bilo, ovaj način razmišljanja nije išao s njim.

Kao otac, Hoze je bio više zabrinut za budućnost svojih nećaka nego za budućnost svog sina Isusa.

U to vreme njegov zet Kleopa je doneo trupu na svet. Da je Marija ostala neudata, bilo bi više nego verovatno da bi nasleđe Jakova Nazaretskog i njegovo mesijansko nasleđe prešlo na čoveka u kući; u tom slučaju budućnost Clopasove dece bila bi povezana sa Marijinom imovinom.

To nije bio slučaj. Pre ili kasnije sinovi Kleofe će morati da napuste kuću Tita Maria, skrasi i osnuju svoje porodice. I tako, bez razmišljanja, Josif donese konačnu odluku da počne ispočetka, kao što je to učinio prvi put kada je stigao u Nazaret, nepoznat svima koji ga nisu poznavali, bez zemlje da padne mrtav, neba za krov, horizonta za zidove svoje kuće, majke zemlje za pod na koji će se nasloniti njegovo telo,  jastučnik pod zvezdama, njegovi verni asirski psi koji čuvaju oko vatre, zora u zoru, jutarnja zvezda pod Mesecom, Jerusalim gore, na putu za Samariju kao da ulazi u telo i putuje u srce kroz nepoznate arterije zemlje. Zašto da ne? Zar nas Bog nije obdario Svojom snagom da održimo duh uvek mlad? Snaga mora da propadne, ali želja se nastavlja i nakon umora kostiju.

Pa, naravno, ponovno otvaranje stolarske radnje će biti ozbiljan posao, ali pošto toj dvojici nije nedostajalo ni snage ni hrabrosti da počnu ponovo od nule, pa, to je to. Pored toga, mračna stvorenja koja su naredila masakr nevinih već su prešla u bolju slavu i, istina je, mora se reći, iako se činilo da Jose nije želeo da se vrati u domovinu, ugrizla ga je i porodična buba, da ponovo vidi svoju braću i sestre, da vidi svoju ženu i zeta srećne u naručju bake svoje dece. Ukratko, ljudska priroda je satkana vlaknima božanske ljubavi i treba da se okupa u suzama radosnicama da prevaziđe urođenu tendenciju da liči na zveri, koje se ne smeju i plaču.

Što se tiče posla, čoveče, Hoze je mogao da se posveti poslovima na selu, ali to nije bio njegov štap. Stolarski zanat stolara bio je u njegovim genima, pulsirao mu je u krvi; To je bila njegova stvar, mogao je da zabode ekser bez gledanja, polira najgrublju površinu dok govori. Selo? Selo nije bilo za njega, niti je on bio stvoren za selo. Da li lukavstvo njegove snahe Huane nije uspelo da zadrži imovinu u porastu?

Da, za poslove na selu postojala je njegova snaja Huana. A u šivaćoj radionici u Nazaretu stvar je bila u rukama radnika njegove žene, a ona, koja je već bila odana svojoj porodici, prvo što je učinila bilo je da ostavi stvari kakve jesu.

Dete, s druge strane, čim je kročilo u Izrael, već je umiralo od želje da vidi dan njegovog prijema u zajednicu sa svim punim pravima odraslih, što se obično dešavalo u dobi od trinaest ili četrnaest godina. U njegovom slučaju, stvari su dovedene do dvanaeste godine jer je njegova glava radila bolje od one starije osobe. Za zapisnik, ne kažem ovo da impresioniram čitaoca. Istina je da je El Nino ostao hiperaktivan tokom putovanja od Egipta do Izraela; da je bilo Njega, on bi pobegao, ili potrčao po vodi, i ne bi se zaustavio dok ne bi stigao do Jerusalima. On je već zamišljao sve. On bi se probio do Hramskog dvora, zatražio reč i pustio istinu da teče kroz njegova usta - cela istina i ništa osim istine.

"Evo, Jerusalime", šapuće Dete dok napušta Egipat iza sebe.

Ideja o Detetu o njegovoj mesijanskoj sudbini je klasična ideja popularne misli o datumima. Sin Davidov se pojavljuje na svom konju slave pred silama Hrama, okuplja oko sebe svu decu Avrahamovu sveta i vodi ih u osvajanje krajeva zemlje.

Imajući u vidu ove svete namere, ceremoniju prijema u zajednicu koja se održava na njegov dvanaesti rođendan, Isus odlazi u Hram da sprovede svoju strategiju u praksi.

Tokom prvog dana on skreće pažnju na sebe; drugi kada se reč proširi; i trećeg će svi mudraci Izraela biti otkriveni u neizmernosti njihove božanske stvarnosti. Četvrtog, Mesija će biti na svom prestolu pozivajući u svoje redove sve vojske Gospodnje u svetu.

I tako je i bilo. Barem prva dva dana. Ali trećeg se dogodilo nešto što je obeležilo njegovo postojanje zbog ostataka.

Diveći se inteligenciji ovog Deteta koje je znalo više od svih mudraca Izraela zajedno, Hramske vlasti su se na kraju okupile da donesu odluku o tome šta se dešava.

Među njima, izvesni Simeon je zauzeo mesto oko Isusa, okružen lekarima i knezovima hrama. Ovaj Simeon je bio starac koji je pozdravio novorođenče i rekao svom Bogu da može da ga pusti, da se pridruži svojim roditeljima, jer je već video Hrista.

Izgleda da se Bog nije složio sa Simeonom. Umesto da ga odvede u raj, ostavio ga je na Zemlji i dalje.

Čim je Simeon video Dete, prepoznao je Sina Marijina. Zapanjen onim što je doživljavao, govorio je kada su svi već bili ubeđeni da imaju Sina Davidovog pred sobom.

"Reci mi, sine", Simeon prekine tišinu. I on je nastavio da govori reči mudrosti nepoznate Detetu i svima. "Šta će se desiti kada odeš? Zato što ćeš morati da ideš. Da li ćemo se mi ljudi vratiti u naš stari svakodnevni svet ili mislite da će Hristos ostati sa nama zauvek?"

O čemu mu je taj starac pričao, pitalo se Dete.

Taj starac mu je govorio, usred protesta svih njegovih kolega, da Hristos treba da bude okružen čoporom pasa, da snosi sve grehe sveta, da se ponudi kao Jagnje za žrtvu.

"Ali ako sedi na svom prestolu, kako se može ispuniti Sveto pismo?" reče Simeon.

El Nino se smrznuo. Da li je On bio sluga Jahvin u Isaijinim proročanstvima?

Nije da Dete nije znalo proročanstva. Proročke knjige su bile poznate napamet. Ono što ga je zapanjilo bilo je tumačenje koje im je Simeon davao. To je bila mudrost nova i nepoznata Njemu kao što je bila drugima koji su je slušali.

DAVIDOV MAČ

Legenda kaže da je veliki ratnik plesao pobednički ples oko leša neprijatelja. On je takođe rekao da su ti varvari ukrali tajnu gvožđa od heroja Troje pre nego što je Eneja pao pod lukavstvom Ahajaca.

Među tim bezdušnim čudovištima, najstrašniji je uvek bio poglavica. Poglavica nije uvek bio najviši, ali je uvek bio najokrutniji, najstrašniji, najnemilosrdniji, najsmrtonosniji i najzloćudniji. Tom prilikom se u istom telu okupio najviši, najokrutniji i najnemilosrdniji varvarin koji se može zamisliti. Zvao se Golijat. Njegov mač je bio velik kao mač onog drugog ratnika koga su Španci zvali Rodrigo Diaz de Vivar, onaj koji je odsekao pet glava Maura smeštenih u jednu liniju. Niko nije želeo da se udalji manje od tri metra od Cid Campeadora; Ta tri metra su bila ono što je merilo njegovo oružje od ramena do vrha tog španskog čeličnog mača. Ruka i mač, jedna stvar sa tim kastiljskim ratnikom koji je stasom imao malo ili ništa na čemu bi zavidel siledžiji i brbljavom filistaru koji je napravio strašnu grešku i skinuo kacigu pred pastirskim praćkarom.

Legenda kaže da je David podigao ogroman mač džinovskog i odsekao mu glavu kosom. I ona nastavlja da kaže da se jevrejski ratnik borio sa njom na čelu njene vojske. Iz čega moramo zaključiti da ako je David bio lep u licu, on nipošto nije bio niskog tela, niti nežnih i lepih ruku. On nije bio džin, ali svakako najmanje liči na njega je patuljak.

Početak njegove krune, Golijatov mač je bio kraljevski simbol par excellence koji je darovao presto Judin onome u njegovom posedu. Solomun ga je primio i Solomun ga je dao sinu svom; Roboam njegovom, ovo sledećem, i tako je prelazio iz ruke u ruku tokom pet vekova koji su trajali od krunisanja Davida do poslednjeg cara Jerusalima.

Nabukodonozor ga je otrgnuo iz ruku poslednjeg živog kralja Judinog i bacio taj muzejski mač među ostalim blagom koje je njegova vojska sakupila širom sveta. Video ga je tako velikog i teškog da je pomislio da je to predmet ukrasa. On je zaboravio na njega i tamo bi ostao zauvek da ga, nakon osvajanja Vavilona, Kir Veliki nije dao proroku Danilu da bi mogao da uradi sa tim svetim simbolom Jevreja ono što je činio u svom duhu.

Po pravu, mač Davidov, mač kraljeva Judinih, nasledio je Zorovavelj. Ali prorok Danil je to negirao jer nije mačem trebalo da ponovo osvoji izgubljenu domovinu. Golijatov mač će ostati u Velikoj sinagogi mudraca Istoka sve dok se ne rodi Sin Davidov.

Ne znamo kako je Golijatov mač došao u ruke Cida Campeadora. Ono što znamo za činjenicu je da je taj mač bio mač koji je Josif držao na dan kada je ušao u Hram tražeći Sina Marijina.

Davidov mač je bio poklon od mudraca Mesijinom ocu. Bio je njegov red da je čuva do dana krunisanja svog sina.

Bilo je mnogo stvari koje su mudraci dali Josifu. Zlato, tamjan i smirna bila su poslednja tri poklona koja su mu dali; ali ovo je bilo za Dete. Ranije je Josif dobio iberijskog konja koji je leteo kao zvezda padalica i bio je u stanju da pređe Samariju bez vode za piće ili odmora. I tri psa iz istog legla, relikvija pasa koje su kraljevi Ninive poveli sa sobom u lov na lavove. Jedan se zvao Deneb, drugi Sirius, a treći Kochab. Džozef ih nikada nije izveo zajedno. Izgledali su toliko slično da je svako ko nije poznavao Hozea mislio da ima samo jedan primerak te ugrožene vrste. Bili su krotki kao jaganjci pred nogama svog gospodara, ali žešći od najzlobnijeg demona pakla, najstrašniji ako su namirisali opasnost. Njegova tri psa, njegov iberijski konj i Golijatov mač bile su tri stvari koje je Josif poneo sa sobom iz Vitlejema onog dana kada mu je Jelisaveta rekla:

"Sine, sve tvoje sestre su udate i srećne; Dečak je već u cvatu i ima svu milost svog oca. Kleopa je jak, on je visok, on je pametan, on će uskoro naći nekoga ko ga ludo voli. Uskoro će Solomonova kći biti oslobođena svog zaveta, zar to nije ono što je Sin Natanov čekao svih ovih godina?"

A četvrti Josif povede sa sobom u Nazaret, koji je bio najdragoceniji od svih: rodoslovski dokument njegove kuće. Ali šta smo išli.

Samo dva puta u životu je Josif upucan pesnicom na mač svog oca Davida. To što mu je ruka pogođena govori nam mnogo o stasu čoveka i snazi njegove ruke. Prvi je bio kada je Josif otišao da potraži Mariju u kući Elizabete, majke Krstitelja. Drugi, kada je Josif ušao u hram da traži Sina Marijina.

Šta bi se dogodilo da je, umesto da kaže roditeljima ono što im je rekao, Dete reklo Josifu: "Sine Natanov, daj mi mač kraljeva judejskih"?

TI SI PRAŠINA I U PRAH ĆEŠ SE VRATITI

Šta je to što je ovaj starac otkrio Detetu? Šta mu je ovaj čovek pokazao da se Marijin sin odrekne svojih planova? Šta joj je rekao? Zašto je to Dete začepilo usta i odustalo od konja Sina Davidovog, hrabrog i naglog kneza koji je, prema popularnom tumačenju Pisma, na čelu svoje vojske doneo mir Božiji celom svetu? Zašto je neko ko je ušao u Hram, spreman da otkrije sebe i zatraži za sebe ono što mu pripada po ljudskom i božanskom pravu, iznenada napustio svoje mesijanske planove i krenuo za "svojim ocima" bez reči?

Da je ovaj starac – čiji identitet ćemo otkriti u drugom delu – otkrio Detetu mudrost koju svi znate iz usta Katoličke Crkve još od vremena apostola, to je sigurno. Ali bilo je i više, mnogo više.

A jedini način da saznamo šta mu je prošlo kroz glavu je da se stavimo na njegovo mesto. Ali ne na proizvoljan način koji najviše želimo i koji nam se čini u skladu sa našom prirodom. Na neko vreme ćemo zaboraviti sve što smo čuli i ući ćemo mu pod kožu. I za to ćemo prihvatiti katoličku tezu o ovaploćenju Sina Božijeg. Usvojićemo ga na svim nivoima i odvešćemo ga do krajnjih posledica.

Hajde da razmotrimo mogućnost da je to dete lično Sin Božiji. Ne bilo koje dete po našoj slici i prilici, usvajanjem; čak ni dete Božije na sliku i priliku anđela koje vidimo u prisustvu Boga u knjizi Jova. Ne, mi ćemo uzeti zdravo za gotovo da je to dete bilo dete Božije na način onoga koji je Jedinorodni od Oca svoga, jer je rođen od Njegovog Bića. I da u svom stanju Jedinorodnog On ispunjava sve zahteve koje katolički ver stavlja na sto: Svetlost svetlosti, istinski Bog istinitog Boga. To je mogućnost. Mogućnost koju ćemo razmotriti u punom obimu njegove veličine.

Prvi koji je pretpostavio ovu mogućnost bio je sam Isus. U svojoj doktrini on je sebe proglasio metafizičkim uzrokom stvaranja, to jest, razlogom zašto Bog stvara sve stvari, uključujući i naš univerzum. Sa ove pozicije Jedinorodnog Sina, Isus je odgovorio Jevrejima koji su ga pitali njegove godine da je "On već postojao pre Avrahama", nešto logično ako se misli da je Metafizički Uzrok Stvaranja, njegovo prisustvo bilo potrebno tokom Početka i pre nego što je akcija počela. U skladu sa sobom, Isus je još jednom proglasio sebi ovo stanje metafizičkog razuma kada je potvrdio da mu "Otac njegov pokazuje sve što čini". Druga stvar, da nas je pozvao da prisustvujemo izložbi u narednim kreativnim aktima je jednostavno kolateral. To je nešto što u ovom trenutku nije relevantno. Teza koju imamo je da kada je Bog otvorio Princip i stvorio Nebesa i Zemlju, Njegov Jedinorodni Sin je bio na Njegovoj strani i to je bilo iz ljubavi prema Njemu da je krenuo da stvori nas, Ljudsku Rasu.

Sve savršeno. Sve dok Adam ne napravi grešku dopuštajući da ga ponese lukavstvo Zmije.

Bez obzira na dilemu koju nam predstavlja božansko savršenstvo i ljudska sloboda, ono što je zaista važno jeste da je Sin Božiji doživeo Adamovu osudu kao nešto što je direktno uticalo na njega.

Iz Pisma sledi da su Bog i Njegov Sin napustili Adama i Evu na neko vreme. Kada su se vratili, našli su svršenu stvar. Njegov otac je razumeo sve što se dogodilo, presudio je u slučaju i u gnevu Sudije Univerzuma izrekao presudu svim akterima. Zmiji se zakleo da će sin Adamov ustati i zdrobiti mu glavu. Adam i Eva su bili osuđeni na smrt.

Zapanjen, haluciniran ovom pobunom protiv Boga, Njegov Sin, brat mrtvog Adama, osetio je kako mu krv navire u glavu i sanjao je Dan osvete Jahvine.

Ali taj Dan osvete nije bio ni za sutra ni prekosutra. U stvarnosti, niko nije znao kada. Sin Božiji je samo znao da kako je vreme prolazilo gubitak identiteta čoveka koji je Bog stvorio postajao sve veći i veći. To je postalo tako veliko, a mržnja koja se nakupljala protiv buntovnih anđela postala je toliko ogromna da je svim svojim Bićem zamolio svog Oca da ga lično pošalje na Zemlju da se suoči sa samim đavolom. Kada je Đavo poražen, Adamova kruna bi bila za Pobednika; i Osvajač i Sin Božiji su ista ličnost, za vreme Njegove vladavine ljudska rasa će izaći iz pakla u koji su bili bačeni i nastaviti put za koji su stvoreni i sa čijeg puta ih je Satanina izdaja odvela.

Tako je Sin Božiji došao na zemlju sa krvlju svojom koja je ključala od njegove krvi, spreman da osuši suze našeg sveta. Njegov mač je bio u njegovim ustima, to je bila njegova Reč. Da bi osvojio svet, nije mu bio potreban Golijatov mač, samo je trebalo da otvori usta i naredi vetrovima da se podignu, vojskama da polože oružje. On donosi Mir, njegova je zastava Zdravlja koje prevazilazi Smrt i vodi ljude u Besmrtnost.

Besmrtnost?

Da li sam rekao besmrtnost?

"Da, sine, ali hoćeš li se pobuniti protiv presude svog oca?" upita Simeon. "Da bi nas spasio, hoćeš li osuditi sebe? Da biste spasili sadašnjost, da li ćete osuditi budućnost? Sigurno je da vas je vaš Otac poslao da se suočite sa Zlim i vi ćete mu zdrobiti glavu, ali ako razbijete zidove našeg zatvora protiv božanskog suda, kako ćete se razlikovati od onoga protiv koga ste došli da osvetite smrt našeg oca Adama? Jer sud Božji je čvrst: Ti si prah, i u prah ćeš se vratiti. To je naša sreća. Da li su vam Otac vaš i Bog rekli: 'Idi i reci im kraj tamnice njihove; izvadite ih i dajte im Besmrtnost za kojom su čeznuli otkako sam ih stvorio? Zar ne vidiš, sine, da dopuštajući da te ponese ljubav koju gajiš prema nama, uvlačiš se u propast i vučeš sa sobom celu Kreaciju? Ko osim Sudije svih nas može da potpiše našu slobodu? A ako je dao Sina svome tu silu, onda učini po svojoj volji."

MISAO HRISTOVA

Da Sin Božiji nije morao da bude razapet da bi povratio svoje natprirodno stanje pokazali su nam evanđelisti u epizodi Preobraženja. Preobraženje o kojem govore bilo je upravo to, odgovor na ovo jednostavno pitanje. Neophodnost Hristove smrti, o kojoj govore u svojim jevanđeljima, odnosi se na pretpostavke Nauke o Carstvu Nebeskom. Ako je postojala potreba za Hristovom smrću, to nije bilo zbog Isusove nesposobnosti da povrati svoje božansko stanje. Da bi povratio svoj božanski status, Isus je samo morao da ga poželi.

Kada se vratio u Nazaret, ono što se zaista desilo sa Detetom je da je on bio rođen iznova. Sin Božiji koji je postao čovek i umire da raste i nikada nije video dan sedenja među odraslima konačno je ušao u našu kožu. Bog je iznad i mi smo ispod, i cela dilema čovečanstva prolazi kroz most preko živog peska. Kako znati Božiju misao? Kako otkriti Njegov plan večnog univerzalnog spasenja?

Sada je to bio čovek koji je sebe pitao sve što su svi ljudi tražili i niko od njih nije odgovorio. Sada je Hristos bio taj koji je podigao oči i pogledao Boga u lice tražeći da sazna Njegovu misao. Sada je Sin čovečiji bio taj koji je prepoznao njegovo neznanje i tražio od Boga svoju mudrost

Ali ti imaš dvanaest godina. I imate život pred sobom. I svaki dan kada se probudite probudite se sa tim krstom. I svake godine koja prolazi, svake godine koja prolazi, taj krst sve teže opterećuje. I sviđalo vam se to ili ne, težina će vas potopiti više puta.

Možete učiniti sve i ne radite ništa, vidite svijet oko sebe kako živi u paklu i ne možete ništa učiniti iako imate moć da učinite sve. Možete spasiti sadašnjost i osuditi budućnost, ili pustiti sadašnjost da živi svoju sudbinu i sačuvati svoju slobodu kada zatvorenik izađe iz zatvora. Čekat ćete ga s druge strane vrata da ga vodite do Novog dana slobode koji se nikada neće završiti. Do tog Dana svet mora da ide svojim putem, i dok ne stigne vaš Čas, moraćete mnogo puta da potonete u duboke depresije, i nećete imati nikoga da vas podrži, neće biti nikoga pored vas da podelite svoju sudbinu sa, niko vam neće pomoći, niko vam neće doprijeti do vas jer niko neće biti sa vama da zna šta nije u redu sa vama i zašto tone dok se ne utopite.

Ti si Isus iz Nazareta, bogati mladić, imaš sve što čovek želi i uzimaš samo ono što želiš. Ne treba vam ništa ni od koga. Oni vam otvaraju vrata gde god da krenete; Oni te tretiraju kao Gospoda i tvoja reč vredi zlato onima koji pregovaraju sa tobom. Niko ne zna tvoju tajnu; samo jedna žena. Njen muž je umro kada je imao oko dvadeset godina, kao i Kleopas. Ostali su samo oni, tvoja majka i njena sestra Huana; samo oni znaju ko si. Ali niko od njih ne zna kuda idete, ili kakvi su vam planovi. Ti si sam. Kada oluje dođu na vaš um, nećete imati nikoga da zagrli i bore se protiv oluje zajedno. Ako ne poludite, to će biti samo zato što ste ono što jeste, ali čak i ako ste ono što jeste, moraćete da pretrpite oluju usred otvorenog polja, bez krova ili skloništa protiv vode koja će pasti u poplavi pod nebom prekrivenim tamom na vašem smrtnom telu. Što je slađi život vodite, to je gorko ono što ćete učiniti.

Izgladnjelim mrtvima ustajali hleb ima ukus po nebu, ali ako taj isti hleb date onome ko jede lepinje, zubi će mu se slomiti. Tvoji, Isuse, navikli ste da jedete najbolji hleb. Vaše telo je naviklo na najfinije odeće. A ti ćeš voditi vojsku ljudi do svoje sudbine. Zar nećeš potonuti? Neće li vas njihovi duhovi napasti u snovima? Zar se nećete probuditi u pustinji na kolenima moleći za milost? Zar vas neće proganjati vizije njihovih tela zgnječenih zverima rimskih cirkusa dok gledaju u nebo za okončanje presude protiv Eve i njene dece? Koliko dugo će svaka godina koju živite trajati za vas? Neće li dvadeset godina koje te čekaju biti večnost za tebe? Oni su tačno pred vašim očima. Svi su čisti. Jedan po jedan svi su nevini. Njihov jedini zločin je da te vole iznad svega. Oni te vole više od vremena, više od besmrtnosti, više od svih blaga univerzuma. Ti si njihov život. I oni su tamo, visi sa svojih krstova, glumci u krvavom spektaklu, oda ludilu, pevaju u čast suza koje si ti, Isuse, prolio za njih u pustinji, kada si misteriozno nestao i vratio se ne govoreći nikome odakle si došao ili šta si radio. Videli su tvoje suze i zasladili tvoje srce na dan svog mučeništva da ne bi probudili u tvojim grudima krik osvete. Zar nećete trpeti u svom telu zločin vaših stotina hiljada mlađe braće, koje ćete odvesti na krst bez zločina za koji mogu biti proglašeni krivim? Voleti te će biti njegov zločin. Zar nećeš moliti milost od Oca svoga? Zar nećete tražiti drugu održivu alternativu? Pa ipak, kalež je pun i morate ga piti do poslednje kapi. Nada vas održava, ali ne možete nikome reći, ne možete ni sa kim podeliti beskrajnu radost kojoj se raduje celo vaše biće kada pogledate Onoga koji sedi na prestolu Poslednjeg suda - vi vidite, razmišljate i gledate sebe.

HRISTOS ISUS

Ne znamo u kom trenutku života prelazimo granicu između detinjstva i adolescencije; niti u kom trenutku smo prestali da budemo mladi da bismo postali odrasli. Čini se da ne postoji opšte pravilo, to je nešto što svako otkriva za sebe i živi na svoj način.

Budući da je to tako među nama, koliko je složenije primeniti našu psihologiju na nekoga kao što je Isus iz Jevanđelja!

Pošto smo zauzeli stav da ga vidimo onako kako je on video sebe, iskusivši do te mere da nam naše razumevanje dozvoljava šta se dešava u njegovoj glavi, hajde da nastavimo dalje. Još uvek postoje mnoge oblasti zatvorene za inteligenciju prošlih vekova, i koje su, podvrgnute mašti onih koji su hteli da provale u njihovu unutrašnjost, došle do nas iskrivljene kao slike iskvarene strastima prepisivača.

Ako sam u nekom trenutku pustio svoje strasti da podivljaju, čitalac, kao slobodno biće, duguje sebi priliku da ponovo stvori istorijsku liniju polazeći od karakteristika sopstvene inteligencije. Autor može samo da ukaže na horizont i naslika ono što vidi svojim očima, i iako je konfiguracija oka ista za sve, način gledanja stvari dobija ličnu i neprenosivu formu. Sa ove platforme lične vizije i individualnog razumevanja autor rekreira stvari koje piše; čitalac će morati da ih prilagodi svom načinu smeha, plakanja, mržnje, ljubavi, razumevanja, pa čak i ignorisanja.

Vratimo se onda sa Isusom u kuću njegovih roditelja u Nazaretu, i iz onoga što smo otkrili, znajući sada ono što je upravo otkrio, Hristov krst, njegov krst, hajde da pokušamo da otvorimo horizont njegovih sećanja čistim odrazima stvarnosti onako kako su ga on i njegovi voljeni živeli.

Dete koje je silazilo u Jerusalim bilo je u svakom pogledu, viđeno očima stranca, mladića. Njegov rođak Santiago, na primer. Džejms je bio nekoliko godina stariji od svog rođaka Isusa, a ipak, dok još nije podigao čekić ili znao šta je to da zabode ekser, Džejms od Kleofe je već bio sekira, sve je stavilo dečaka u njegovu ulogu stolarskog šegrta. Otac tog Isusa, visok i super-inteligentan dečak, Hoze je morao da izdrži više od jedne kritike zbog svog načina obrazovanja svog jedinog sina. Razmazila ga je, rekli su mu.

Nećemo govoriti o zavisti ili dovesti na scenu strasti koje svi želimo da nikada nismo znali. Istina je da je mentalitet malih gradova oduvek bio leglo za najupadljivije i najdosadnije neznanje.

Kritika Josifa za način na koji je podigao svoje prvorođeno nije rekao ništa Mariji, niti se može uzeti dalje nego što je potrebno, jer je Dete bilo ko je bio. To dete koje su kritikovali bilo je naslednik Jakovljeve ćerke. Veliki deo svega što su Nazarećani videli oko sebe pripadao je "gospodinu Jesusu". Ako njegovi roditelji nisu hteli da dodirne eksere i čekiće, ko je bio neko da im prigovara za bilo šta?

Istina je da kada se vratio iz Jerusalima, taj Dete je prekršio scenario "malog gospodara" koji je trebalo da bude njegov i vezao se za svog oca sa poslušnošću i marljivošću dobrog i dinamičnog dečaka koji svaki otac želi za sina.

Marija ga je videla kako završava dan u penziji. U svom životu njeno dete je podiglo dasku, i odjednom nije prestala da traži posao. To je bilo dovoljno da njegov otac otvori usta da ga posluša. Čak ga je i sam Josif pogledao i rekao: "Šta nije u redu sa tobom, sine moj?"

Ali ne samo u stolariji. Ako je tetki Huani bio potreban zadatak, sin njene sestre bio je tu za sve što je potrebno. Ako smo morali da idemo na teren da beremo bademe ili da žanjemo pšenicu, njegov nećak Isus je bio tamo prvi u zoru. Nikada se nije žalio, nikada nije odgovorio, nikada vam nije dao ne. Ali ne i svoje ili bilo koga ko ga je zamolio za uslugu. Kako da se ne povuče!

Kao da nije želeo da razmišlja, kao da treba nešto da zaboravi. Morao je da se prepusti fizičkoj aktivnosti. Ruke su ga bolele i tetive su mu drhtale od iscrpljenosti, ali nikada nije rekao ne ili je odustao. Prvi je ustao i otišao u krevet poslednji. Više se nije igrao sa decom iz sela. Nije čak ni govorio, osim kada su ga pitali. Promena je bila tako nagla, tako kolosalna, tako iznenađujuća da je Njegova Majka sedela na ivici svog kreveta dok je njeno dete spavalo, pitajući se šta se dešava u toj glavi. Pre nego što joj se Dete obratilo, ispričalo joj sve svoje stvari. Otkako su se vratili iz Jerusalima, njihovo dete je bilo druga osoba, on joj je bio kao stranac. Za svakoga je bio ono što bi trebalo da bude, poslušan i tih dečak koji nikada nije oduzimao reč od starešina ili vam odgovarao kada ste ga grdili zbog bilo čega. Ali za njeno dete, njeno dete je postajalo stranac.

"On postaje čovek", rekli su mu. To joj nije bilo dovoljno. Znala je da se sve što se dešava njenom detetu ne može objasniti iz ljudskog iskustva. Zar nije doživela potonuće svog deteta u Aleksandriji? Za one koji su ga videli kako sedi na vratima jevrejske stolarije, Detetova tuga mogla bi se objasniti nekim hirom koji mu je otac odbio i zabranio mu da ponovo pita. Da li je to tako jednostavno? Šta ima! Znala je da njen sin ne funkcioniše kao druga deca.

Tom prilikom, u Aleksandriji, Marija je pronašla način da uđe u srce svog deteta. Ali ovaj put je to bilo potpuno nemoguće za njega. Sve što je mogla da uradi bilo je da legne pored nje i zaspi zadržavajući svoje snove, jer kroz šta god da prolazi, ovog puta njeno dete nikada neće otvoriti vrata njenom umu, niti joj dozvoliti da pronađe put do njenog srca.

Nije da je bio tužan ili da mu je bilo toliko žao da je sama pomisao da to deli Detetu izgledala nemogućom. Znala je da je to nešto dublje; tako duboko da čak i gledajući u njegove oči njegov pogled se izgubio u polju Isusovih očiju, a da nikada nije stigao do horizonta iza kojeg je njegov Sin sakrio svoju misao.

"Šta je s tobom, sine moj?" upitala je sama sebe, znajući da joj Dete nikada neće dati odgovor.

KLEOPOVA SMRT

Klopas, otac Jakova Pravednika i njegove braće, bio je blagosloven. Ako je istina da pre smrti ljudsko biće proživljava godine proživljene na ovom svetu, poslednji trenuci Marijinog brata bili su srećni.

Jedina tuga koja je mogla da zamagli njegova blistava sećanja, što mu je otac umro ubrzo nakon njegovog rođenja, čak ni ta tuga nije mogla da zamagli njegove poslednje trenutke. Njegova sestra Marija transformisala je to fizičko odsustvo u anđeosko prisustvo koje je uvek bilo pažljivo prema svom detetu.

Sada kada je bio na korak od prolaska kroz vrata smrti, Kleopa je mogao da se seti sa osmehom kako je njegova starija sestra ublažila očevu krivicu pretvarajući ga u svog anđela čuvara. Kako je mogao da sumnja u nevinost svoje sestre Marije na dan kada joj je majka rekla za Blagovesti?

On je bio prvi čovek na svetu koji je znao Misteriju Ovaploćenja, i prvi koji je verovao zatvorenih očiju u Bogorodicu koja će začeti Kralja Mesiju. Majka ga je uzela nasamo i rekla mu svim rečima. "Sine, dogodi se ovo, ovo i ovo, i želim da uradiš ovo, ovo i ovo."

Kleopa je zaboravio svoju ženu i dvoje male dece, opremio svog konja, kobilu za svoju sestru, i, ne dajući svom zetu više objašnjenja nego što je bilo potrebno, otvorio je put Bogorodici kroz Samariju.

Dobri Bože, kako je bio lep, heruvin na svom vatrenom konju sa očima orla koji je skenirao horizont, mač spreman i oštar da oko svoje sestre ocrta krug koji je nepoznati rimski vojnik iscrtao oko velikog kralja Azije. "Ako pređete liniju, objavite rat Rimu, ako se okrenete, idite u miru. Ako želite rat, imaćete ga."

Njegov zet mu je dao dva svoja psa, Deneb i Kochab, za društvo. Ovi poslednji primerci njegove rase kao da su bili zaraženi napetošću mladog ljudskog brata; Deneb je gurao put, Kochab je čuvao pozadinu.

Bogorodica bi otišla sama u Judeju bez ikakve druge zaštite osim poverenja u Gospoda njenog anđela Gavrila. Ali njegova Kleopa je bila tako lepa, pokrivajući je plaštom svoje apsolutne vere u njenu nevinost.

Neko vreme pre nego što je u Nazaretu otkriveno stanje milosti u kojem se našla Stolarova žena, stanje milosti na usnama svih komšija, dečak iz Judeje, iz samog Jerusalima, stigao je u Nazaret tražeći Josifa Imao je poruku od Zaharije. Njegov sadržaj ostavio je Hozea bez reči i zamišljenog. Isabel je bila trudna.

Kada je njegova svekrva ubrzo odlučila da pošalje Mariju Elizabeti, da joj pomogne u poslednjim mesecima Jovanove trudnoće, Josif je to video kao prirodno. Ali ono što on više nije video kao logično je da je Kleopa koji je išao ispred njega i pratio Mariju na jug. Sada, na samrtnoj postelji, Kleopa se rado setio iznenađenog izraza lica svog zeta kad ga je čuo, dečak u očima, kako izgovara reči celog čoveka.

"Ne govori više. Svaki razgovor je završen. Moja majka raspolaže, njena ćerka se pokorava, a ja, njen sin, pokoravam. Do dana vašeg venčanja vaša verenica je podložna autoritetu moje majke. Nema se više o čemu pričati, Hoze. Kada se vratimo, videćemo lica jedni drugima". Josif je zurio u njega očima onoga koji otkriva čoveka u dečaku i oduševljen je što je tako, jer tako stvari treba da budu.

Zaharija i Jelisaveta su se povukli u svoju seosku kuću u planinama Judinim, daleko od Jerusalima. Avijin sin se odavno povukao sa zvaničnog položaja koji je držao tokom svog života u birokratskoj hijerarhiji Hrama. I on to nije učinio sve do nekoliko meseci pre samog Hrama, jer je sveštenstvo bilo doživotno i on nije imao dece, njegov red ga je prisilio do smrti ili dok ga bolest nije sprečila da to učini.

Zdrav i dugovečan u vreme kada je prosečan čovekov život bio jedva više od pedeset, Zaharija je, iako je mogao da stavi očevu liniju na raspolaganje Hramu, radije je ostao na svom svetom mestu sve dok ga smrt ili bolest nisu prisilili da se povuče. I to je upravo ono što se dogodilo. Jer kada je postao nem, više nije mogao da održava taj stav nepokretnosti koji mu je stvorio toliko neprijatelja.

Administracija hramske riznice bila je odgovornost svešteničke porodice koje su posedovale dvadeset četiri okreta bogosluženja. Predsednik ovog upravnog odbora bio je visoki sveštenik, koji je zauzvrat izabran između ovih dvadeset četiri porodice. Po pravilu, stolica se prenosila sa oca na sina. Ali s vremena na vreme desilo se ono što se desilo Zahariji.

Zaharija nije imao dece da mu da stolicu. Prirodna stvar u ovom slučaju je bila da se red stavi na raspolaganje savetu svetitelja i da se izabere naslednik iz redova porodica. Kao što će se razumeti, ne može nedostajati neko ko je stavio na sto novac potreban za kupovinu tog upražnjenog položaja.

Neprirodno i nepotrebno, Zaharija je stvorio mnoge neprijatelje tako što je glatko odbio da proda svoj Turn. Niko ga nije mogao naterati da stavi na red svog oca na raspolaganje Savetu. I nije.

Niko nikada nije znao šta je anđeo rekao Zahariji, ali posledice tog Blagovesti bile su čudesne za njegove neprijatelje. Nijemi, Avijin sin je bio primoran da stavi svoj red na raspolaganje Saboru, potpiše svoju ostavku i povuče se iz kancelarije.

Zaharija se povukao u selo koje su on i njegova žena imali u planinama Judinim. Bila je to seoska kuća, daleko od sveta i njegove vreve, kojoj je pristup imao samo Simeon Mlađi, jedini od Saga o pretečama koji je još uvek živ. Izvan Simeona Mlađeg nisu primali posetioce. Uzrok?

Pa, uzrok je čudo koje su roditelji Jovana Krstitelja doživljavali u svom telu.

Na samrtnoj postelji, Kleopa se setio čuda koje je doživeo onog dana kada je upoznao svoje "bake i dede". Zaharija je lupao po zidovima, i da nije bilo Izabeline snežno bele kose, niko ne bi mogao da se zakune da je ova žena već prešla šezdesetu. Dečak je ličio na njega, njegov deda. Nije govorio, ali nije prestao da se kreće. Samo je još jedan par u celoj istoriji sveta doživeo čudo ove prirode, Avram i Sara, naravno.

Sa trijema seoske kuće svoje bake i dede, Kleopa se setio da je gledao u horizont i govorio sebi: "Šta je s tobom, Josife, zašto ti treba toliko vremena?" Kako je mogao da stvori radost tog dečaka kada je video Josifa kako se pojavljuje u dolini, kako galopira preko ravnice? Zar mu suze nisu došle na oči kada je video tog džina kako kleči pred nogama Bogorodice tražeći od nje oproštaj što je sumnjala u njegovu nevinost?

Na dan kada je Josif objavio da uzima Mariju i Isusa od Iroda, Kleopa ga je pogledao u oči kao da želi da kaže drugom: "A ti si mislio da ću ostati dok odvedeš moju sestru do petog bora."

Od prvog puta kada je video mršavog dečaka, Kleopa je bio veoma srećan sa njim. I nikada se nisu razdvojili.

Otac velike porodice koja se činila da nikada ne završava, Kleopa nikada nije kritikovao Josifa zbog ponašanja njegovog sina Isusa ili načina na koji ga je Josif obrazovao. Ako je njegov sin Santjago slomio pesnice o uglove dasaka dok je njegov nećak Isus išao okolo da istražuje brda, to je bilo nešto što je Kleopás video očima čoveka koji je, na kraju krajeva, nekada bio mladić iz Ciguenala. Tako ga je odgajala njegova majka.

Od sve dece Nazareta, Kleopa je bio mali princ koji nije radio niti je morao da pruži svoj kalus da pruži ruku porodici. Njegova sestra Huana je bila dovoljno sama da nosi polja; njegova sestra Marija upravljala je najprofitabilnijom radionicom odeće u tom području. S vremena na vreme velika tetka Jelisaveta bi dolazila iz Jerusalima natovarena poklonima. Da li će zaboraviti dečaka u kući?

Koja je bila vaša misija u ovom životu? Živi život!

Njegov nećak Isus ga je toliko podsetio na sebe da se Kleopa nasmejao kada je video Josifa bori kada je morao da brani svog Isusa pred prijateljima i komšijama.

I on je bio iznenađen iznenadnom promenom svog nećaka po povratku iz Jerusalima i ostavio ga je zapanjen. Kao i njegova sestra, on takođe nije mogao da objasni šta se dešava u glavi njegovog nećaka. Jedini koji je izgledao da razume Dete bio je Josif.

Džozef je bio jedini koji nije izgledao iznenađen. On je bio jedini koji je izgledao savršeno dobro znao šta mu se dešava, i, kao i sam Dete, Josif je sledio politiku da nikome ne kaže ni reč. Sa svojom majkom i sa svojim ujakom Klopom, Isus se osećao neprijatno jer je čitao u njihovim očima šta su mislili. S druge strane, sa Josifom Kidom bio je opušten. On je bio jedini koji ga nije gledao sa pitanjima u očima i jedini koji je znao kako da se nosi sa njim na takav način da je Isus zaboravio svoje probleme i postao aktivan, inteligentan i vredan dečak koji su svi hvalili svoje roditelje.

Da, naravno, Kleopa je živeo divan život pre nego što je upoznao Josifa Ali taj džinovski nomad na leđima svog iberijskog konja koji je lutao provincijama kraljevstva, njegova tri asirska heruvima uzeta sa izgubljene freske u nekoj palati u Niniviji, taj nomad dao je svoj život ono što mu je nedostajalo, sliku oca, brata kojeg nikada nije imao. A sada, na samrtnoj postelji, on će za svoje sinove i kćeri biti otac koji će im nedostajati.

Da, ako je istina da pre nego što umre um prolazi kroz godine koje je proživio, jednu po jednu, Kleopa je ponovo proživeo jedinstvene, divne godine. Bogorodica za sestru, kralj Mesija za nećaka, heruvin za zeta, divna žena koja mu je dala sinove i kćeri, sve zdrave, sve jake.

"Jose...", počeo je govoreći u svom krevetu.

"Brate", Hose je istupio. "Vaši sinovi su moji sinovi, vaše kćeri su moje kćeri. Od svih nas ti si u ovom trenutku blagosloven. Naš otac David čeka svog kneza Kleopu u njedrima te svetlosti koja će se upaliti kada zatvorite oči. Vidimo se tamo, brate. Dođi i rukuj se sa mnom kada dođe moj red da zatvorim svoju."

I tako je i bilo. Kleopa je umro mlad, kao i njegov otac Jakov.

"Baš kao i naš otac, Huana, u najboljim godinama. Kako ćeš nam nedostajati, brate!" uzviknu Bogorodica.

Sahranili su ga u Nazaretu, u grobu njegovog oca Jakova, pored njegovog dede Matana, na ostacima Abiuda, sina Zorovavelja, sina Solomona, sina Davidovog.

JOZEFOVA SMRT

Život Josifa Stolara ugasio je svoj plamen ubrzo nakon što je Kleofin plamen progutao.

Ako je postojanje Kleofe bilo lepo i vredno življenja, postojanje Josifa Stolara bilo je postojanje ratnika koji je uvek bio na ivici provalije, mišići su mu bili stalno napeti, živci izoštreni do poslednjeg atoma, uvek budan, uvek spreman da se prilagodi sledećem preokretu sudbine.

"Ne postoji ništa unapred određeno, ko zna šta će sutra doneti? Kada knjiga života okrene stranicu, videćemo šta ona sadrži. I neka njihova želja bude dovoljna za svaki dan."

"Ono što pada na sudbinu dece Duha jeste da brzo odgovore na zvuk trube koja poziva na akciju."

"Smrt uvek napada s leđa, ali onaj ko se suoči sa njim uzima taj takozvani faktor iznenađenja iz ruke."

Poslovice ove prirode bile su hleb svagdašnji Josifa Stolara. Zaharija, Krstiteljev budući otac, njegov učitelj, učitelj, učitelj, sve što je dobro u jednome, posvetio je svoj talenat, svoj genij, svoju mudrost, svoju umetnost, sve najbolje što je imao, da formira um mladog Josifa Zahvaljujući svom strpljenju i posvećenosti, neustrašivi ratnik koji je trčao u krvi mladog Josifa naučio je da gleda Smrt licem u lice, i, sa sjajem u očima heroja koji zna da je nepobediv, čak i do samog pakla.

Ali ono što oni nikada nisu artikulisali svoj um je da budu uključeni u mreže samog Boga.

Takođe, njegova uobičajena koncepcija rođenja Davidovog sina bila je klasična, tata, mama, oni se venčaju, oni se ujedinjuju, dvoje različitih ljudi i jedna stvar, zov krvi, moć tela. Zamisliti da će se Bog uključiti kroz ovaploćenje svog Sina kroz? Pa, istina je ne; Šta se dalje desilo nikada nije ni zamišljao.

Osvrćući se unazad, proživljavajući te dane, Jose el Karintero se od srca nasmejao.

Ovog puta ratnik je stigao na drugu stranu bojnog polja. Oko njegove samrtne postelje njegovi nećaci i njegov narod oplakivali su oproštaj od heruvina koji nikada nije smanjio svoju budnost, smrt heroja koji nikada nije pustio svoju kacigu i oklop. Već se spremao da preda svoju dušu.

Svi su verovali da je njihova snaga stigla do kraja, da im dah bledi u daljinama između Neba i Zemlje, kada je Josif Stolar izašao iz sna. Probudilo ga je sećanje na njegov odgovor svom učitelju Zahariji na dan kada im je Jelisaveta saopštila vest o Zavetu Bogorodice.

"Božja volja bude. Moji ljudi su čekali hiljadu godina ovaj dan, ja mogu da sačekam deset", rekao je Džozef.

Bože, kakav neočekivani preokret ste napravili u životu svog sluge!

Mladi Josif je odrastao sanjajući da vidi rođenje svoje supruge kralja Mesije, vlasnika mača kraljeva, legitimnog nosioca dva mesijanska svitka.

Njegova braća i sestre nisu razumeli zašto se njihov Josif nije oženio u godinama u kojima su svi ostali navikli. Život je bio kratak. Postojanje, veoma teško. U ovom trenutku u istoriji, niko nije mogao sebi priuštiti da godine teku u stilu patrijarha, koji su se ženili od četrdeset godina naviše. Mnogi su već bili baka i deda kada su imali samo četrdeset godina. Šta je čekao poglavar vitlejemskog stolarskog klana da izabere ženu i sve ih počasti svežom krvlju?

Josif Stolar je ćutao. On je odgovorio svojoj braći ćutanjem nekoga koji je, za razliku od drugih smrtnika izvađenih iz blata, izgledao kao da je sačinjen od gvožđa.

Daleko od njegovih grudi beše srce od kamena, ali ti mu nisi ostavio, dobri Bože, drugog izbora nego da zauzme takav stav za dobro svih, jer ako je i najmanja vest doprla do ušiju Irodovih pristalica Davidove zavere koja se kovala iza njegovih leđa, koliko bi trebalo toj zmiji da naredi smrt sve braće sluge Tvoga?

Josif Stolar je izašao iz svog sna proživljavajući taj nezaboravan dan, dan kada je otišao u kuću svoje svekrve Ane da zatraži objašnjenje o glasinama koje su skandalizirale sve u Nazaretu.

Šta se dešavalo?

Šta mu je dopiralo do ušiju?

Komšije su mu davale ogromne nagoveštaje.

"Kako ćete zvati dete, gospodine Džozef? Zato što će biti dečak."

Karpenter je na kraju osetio ubod, prestao da razmišlja i otišao pravo da razgovara sa svekrvom.

Udovica, koja je čekala posetu, ode i otvori mu vrata.

Majka Bogorodice se pripremala za ovaj sastanak.

Plašio se toga. On je to želeo. Sanjala ga je, uzdisala za njim, drhtala misleći na njega.

Da li bi ona dorasla prilici? Da li je milost koju je nevinost njene ćerke odavala trljala na nju, njenu majku?

Kao majka bila je spremna da iskopa oči svakome ko izgovori reč preljuba. Njegov zet Josif je bio svetac, bolji čovek, ali koji muškarac ne bi bio sablaznjen kada bi čuo da je njegova žena bila u stanju milosti od svetog duha?

Sa srcem u pesnici, udovica je otvorila vrata svom zetu.

"Sedi, sine moj", reče on. "Ovo je veliki dan za sve porodice na zemlji."

Kakav način da se otvori rupa!

Stolar sede. Šta je da otvori usta nije ga otvorio. Niti bi trebao. Njegov pogled je sve rekao.

Čoveče, hiljadu slika može vredeti manje od jedne reči Božije, a jedna slika može vredeti hiljadu reči čoveka. U situaciji o kojoj je reč, majka Bogorodice licem u lice sa čovekom koji je bio direktno pogođen Ovaploćenjem Sina Božijeg delom i milošću Duha Svetoga, ni reči ni slike nisu bile dovoljne onoj majci zarobljenoj u mrežama Boga koji nikoga ne pita za dozvolu da uđe u život stvorenja koja On stvara od gline.

Izgled je bio dovoljan. Izgled je sve rekao.

Udovica je znala zbog čega je njen zet došao, a zet je znao da zna zbog čega je došao. Pitanje je bilo ko će probiti led.

Majka Bogorodice, nadahnuta beskrajnom ljubavlju koju je gajila prema svojoj kćeri, s jednog mesta, i mudrošću istog Duha Svetoga, s drugog, poče:

"Sine moj, da li veruješ da je Jahve Bog?" izbrbljao je svom zetu ne dajući mu vremena da kaže da su ova usta moja. Takav ulazak, znala je, bio je poslednja stvar koju je Josif mogao očekivati.

Stolar se nije ni trznuo. Ledeni čovek bi u tom trenutku pomerio više živaca nego Karpenter.

Pa, on je već poznavao svoju svekrvu Anu, znao je kakav pečat je dao njegov pečat u duši te žene. Zaharija ga je podigao, Josif; ali njegovu svekrvu Anu je svojim rukama formirala Izabela, žena njegovog gospodara. Dakle, ako je ono što je udovica Jakovljeva iz Nazareta radila bila odbrana svoje ćerke Marije, a ona je svakako bila, Bogorodičina majka je dobro počela. Videlo bi se u čemu je toliko filozofije završilo.

Bogorodičina majka, ne gubeći smirenost ili se ne osećajući razoružanom kamenom ozbiljnošću svog zeta, nastavi:

"Oprosti mi, čoveče Božji, što sam te ušao kroz ova vrata, ali događaji to zahtevaju od mene. Mislim, da li mislite da postoji nešto nemoguće za Boga?" Zatim je zurio u svog zeta kao da mu je u tom trenutku otkrivena tajna Božjih očiju i dozvolila mu da čita Josifove misli.

Drugi pojedinac bi osetio taj pogled u obliku zastrašivanja. Stolar ju je držao ne pomerajući se ni mišića.

Iako još nije shvatio kuda njegova svekrva namerava da ide, Josif je sedeo mirno. Došao je da potraži jednu reč, da ili ne. I nije hteo da napusti kuću bez da ima da ili ne. Da li je njegova žena u stanju milosti? To je bilo sve što sam želeo da znam.

Majka Bogorodice je igrala sa prednošću, znala je da se njen zet Hoze neće pomeriti sa mesta dok mu ne da da da ili ne.

Istina, cela istina i samo istina, bila je da, divno da, božansko da, večno, beskonačno da, neublaženo da, neopisivo, neobjašnjivo.

To je takođe bilo ne, totalno ne, ne bez ustupaka, bez ikakvih diskusija, duboko, ne-pregovarajuće ne, Život Mesije u jednoj ruci, Smrt Sina Davidovog u drugoj.

Šta bi izabrao, prijatelju? Da li biste izabrali da se rugate, smejete se Bogu u lice, uskratite Bogu njegovu moć da uradi taj izuzetan, natprirodni Posao?

Prijatelju, sve je ništa kada je sve malo. Ali ako bi stvorenje odbacilo znanje svog Stvoritelja i podvrgnulo ga svom nivou prirodne inteligencije, izvanredni posao bi bio da se takav magarac, izvuče iz bezumlje.

Kockice - jer milost duva niz vetar - još uvek čekaju sledeći potez. To je red svakog muškarca i žene da izdahne svoj odgovor. Potvrdite da ili ne.

Da imate sve dobro u jednoj ruci, a sve loše u drugoj, koju od njih dvoje biste izabrali?

Josif Stolar je jednom držao kockice sreće Marijinog sina u ruci. Nikada u istoriji univerzuma niko nije prošao kroz sličan ili sličan trans. Njegova odluka će promeniti budućnost sveta. Njegov Da ili Ne bi podigao ili potopio ceo Univerzalni Plan Spasenja njegovog Stvoritelja.

Od njegovih usana, međutim, Bogorodičina majka je mogla očekivati samo reči mudrosti. Sa ovom snagom i hrabrošću tipičnom za kćer Eve, majka Bogorodice je nastavila sa svojim otkrivenjem

"Da vidimo, Božji čoveče. Zamislite Gospoda koji vas izaziva da ga stavi na probu. Da, kako zvuči. Zamislite da vam naš Gospod nudi priliku da budete izazvani od vas da vam dokaže da je On Istinski Bog, a ne samo rečju i zato što On može da uradi nekoliko trikova više od faraonovih mađioničara.

Recimo da nije dovoljno da verujete rečima da je On Bog, a vi to želite, morate da ga vidite svojim očima. Želite da vidite njihovu svemoć i sveznanje, želite da ih vidite u akciji, prevazilaženje najtežih do sada, prevazilaženje najvećeg testa koji možete zamisliti.

Čoveče Božji, znam da je tvoja vera jača od stene, da bez gledanja da si zadovoljan i da imaš više nego dovoljno Reči koja putuje od usta do usta kroz nebeski svod vekova da veruješ u Istinitost Gospoda našega. Međutim, pružite sebi ovu priliku. Odgovorite mi bez predrasuda. Reci mi, kojim dokazom bi obavezao Boga da se radi temeljno? Koji test biste stavili pred Boga koji bi bio dostojan Njegove Sve-Sile i naterao Ga da stavi sve Svoje Sveznanje na sto? Sine, ne stidi se, ne ostavljaj jezik zaglavljen na nebu svog srca iz straha da ne pronađeš reči. Usudi se, izazovi svog Stvoritelja, jer to zaslužuješ, za toliko patnje, za toliko bola i toliko okrutnosti koju su naši očevi pretrpeli. Šta smo bili, sine, pre nego što je Duh Božiji lebdio nad vodama naših mora? Životinje bez inteligencije. Onda jednog dana smo bili voleli naš Stvoritelj i On nam je dao dar reči. Sada to ne poričite sebi, govorite, podignite glavu Svemogućem, stavite svoju dušu pred Njegove noge, zamolite Ga da učini izvanredno, jedinstveno, neponovljivo, divno delo, meru Njegovog Velikog Duha, koje utažuje vašu žeđ za znanjem i vašu glad za mudrošću. On je za tebe. Zapitajte se kakav biste test stavili na svog Stvoritelja, jednog i ništa više, svetog Isaka; već onaj koji ispunjava vašu dušu beskrajnom srećom i vaše biće večnom radošću. Hajde, ne stidi se." I majka Bogorodice ćuta.

Koliko god čudno izgledalo, Josif Stolar još uvek nije prevazišao svoje čuđenje. Došao je u potrazi za odgovorom na nešto tako jednostavno kao što je istina o glasinama o stanju milosti u kojoj je njegova supruga navodno bila, a njegova svekrva je izašla sa punopravnom teološkom raspravom.

Hoze je zurio u nju pokušavajući da pogodi šta se dešava. Da li je to bilo da ili ne?

Njegova svekrva je iskoristila zbunjenost da odvede svoje Otkrivenje korak dalje.

"Sine, odgovori mi", preklinjala ga je. "Ne laži me ili ćuti iz straha da ne uvrediš Gospoda. Reci mi istinu, da li bi se usudio da izazove svog Boga? Ili biste se povukli i ne otvorili usta iz straha da ne uvredite svog Stvoritelja?"

Ne dozvoljavajući sebi pauzu, udovica je disala. Odmah se vratio na bojno polje.

"Čoveče Božji, znam da te iznenađujem; Ali podari mi ove minute svog života. Opet, pitam vas, šta biste stavili Bogu kao test? Ili recimo ovako: Koji test za Boga bi bio najveći koji čovek može da zamisli? Na primer, želite da vam dokaže jednom za svagda da je On Bog Istine, da On nije tvrdio da je Sebi slava Nestvorenog Bića. Da li želiš da izbrišem sve zvezde sa neba? Da li želite da sunce nikada ne zađe? Da li želite da magarci lete? Da li želite da kitovi hodaju? Ne znam, šta hoćeš? Svako može postati car. Za Midasa koliko god mogu. Ne pitajte Boga za stvari koje čovek može da uradi. Vi ćete ga izazvati sa izuzetnim, superioran rad, vi ćete staviti pred njega delo koje čak ni Herkul u punini svoje slave ne bi bio u stanju da se dočepa. Da li da objasnim?... A šta sam hteo da vam kažem? Ah, da, vidiš, ono što me brine je da poznavajući prirodu ljudi, da li si siguran da kada se zvezde izbrišu sa neba nećeš tražiti prirodno objašnjenje za takav božanski fenomen? Da li je sigurno da ljudi neće okrenuti sunce zamrznuto u kupoli neba i naći prirodni uzrok koji se uklapa u vašu glavu?"

Poslavši loptu u tuđi dvor, udovica Jakovljeva Nazaretskog zaćuta. Jose el Carpintero nije ušao u igru.

Rekao bih da bi se svako ko ga je video kako sedi nasuprot svoje svekrve u tom trenutku zakleo da je ovaj Božji čovek imao led umesto krvi u venama.

Jose el Carpintero nije pomerio obrvu. Sa zamrznutim pogledom na svekrvu, više je ličila na kamenu statuu nego na stvorenje od krvi i mesa.

Udovica mu je zadržala pogled. Znala je vrlo dobro da njen zet neće reći ni reč; nije uzalud muž njene kćeri bio delo muža njene tetke Izabele.

Inspirisana svojom velikom ljubavlju prema svojoj ćerki, udovica se ponašala kao da je Josifovo ćutanje priznanje vrednosti ideje koja je stavljena na sto.

Josif, koji je počeo da se divi pravcu razgovora, ukrasi svoje ćutanje prvim rečima:

"Ti mi reci, majko. Zašto bih uskratio svom Stvoritelju slavu Njegove Ruke?" I on je ućutao.

Majka Bogorodice je preduzela definitivan korak. Došlo je vreme.

"Sine. Ja nisam čovek."

Učinila je korak napred, da, ali u pravcu koji joj je odgovarao.

"Ne znam kako vi ljudi mislite", insistirao je. "Stvoren sam od muškog rebra. Ono što za muškarca može biti najveći test u Univerzumu možda i nije toliko u očima žene. Jedino što se pitam je, u očima žene može li Bog biti stavljen na veći test od začeća bez intervencije muškarca? Mislim, ne na način onih sinova Božijih koji su spavali sa kćerima ljudskim i imali potomstvo. Znate da su među Grcima, Rimljanima i varvarima njihovi bogovi spavali sa svojim ženama i rađali ih herojima, poslednjim Aleksandrom. Ne, sine, govorim o nečem drugom. Neka Bogorodica rodi dete, a da ne poznaje čoveka."

Sada Josif Stolar širom otvori oči. Šta joj je svekrva insinuirala? Sa ovim metafizičkim zaobilaznim putem, gde ga je to odvelo? Da li je Da koji je došao da traži umotan u neku vrstu teološkog čvora nemoguće odvezati? Tema je bila toliko neverovatna da je Josif ostao nepomičan.

"Sine, misliš li da bi takav test premašio granice Božanske moći?" Nastavio je da napada udovicu ne dajući zetu vremena da pripremi strategiju kontranapada.

U svakom slučaju, njegov zet je konačno progovorio. "Ne. Nikad." Rekao je sve ozbiljno.

I odmah se vratio svojoj ulozi zeta u stanju halucinacije sa okretima koje je njegova svekrva davala jednostavnom i kratkom odgovoru koji je tražio: da ili ne.

Izgledalo je tako, ali nije.

Očigledno, da je bio ukrašen šećerom, tako da ga pilula događaja ne bi učinila previše ogorčenim. Ali ideja kojom ga je svekrva izazivala izgledala je tako fantastično da je njegovo telo odbilo da ode bez prethodnog slušanja ušima do zaključka argumenta koji su izmišljali za njega.

"Ništa manje nisam očekivao od tebe, sine", prekinuo je tok misli one majke koja je bila spremna da brani svoju ćerku zubima i noktima. "Sada napravimo još jedan korak napred. Gospod prihvata vaš izazov. Gospod će vam dati dokaz za kojim vaše kosti žude: On će prouzrokovati da Bogorodica začne dete radom i milošću Njegove Beskrajne Moći. Da li se sećate proročanstva sine? Znam da to radi:

Prorok Isaija reče caru Ahazu:

"Moli Jahvu, Boga svoga, za znak u dubinama šeola ili na visini."

A Ahaz odgovori:

"Neću ga pitati, ne želim da iskušam Jahvu."

Tada mu reče Isaija:

"Čuj, dakle, dome Davidov: Zar je još malo da uznemiri ljude, koji i Boga moga uznemiravaju?" Zato će vam sam Gospod dati znak: Evo, trudna devica rađa, i ona će ga zvati Emanuel."

Udovica je prekinula govor i zagledala se u Josifovu dušu.

Karpenter još uvek nije mogao da veruje svojim ušima. Da li su mu govorili da se znak dogodio? Da li je udovica poludela ili je htela da ga izludi?

Kao da mu čita misli, udovica ponovo otvori temu.

"Sine, kažeš sebi: Do tačke, gospođo. I molim vas da ne budete nestrpljivi. Mi ne govorimo o nečemu trivijalnom, Slava Večnog je u pitanju. Dozvolite sebi strpljenje. Ako sportista ne vidi znakove jer trči prebrzo i preskače ih i stigne do cilja na neobeleženoj stazi, čak i ako bi ionako pobedio da je vozio na zvaničnoj stazi, da li će mu žiri dati lovorovu krunu? Zar ne? U stvari, sine, mi već imamo Večno u pokretu, tražeći Ženu, Bogorodicu u čijoj utrobi će se oblikovati Njegov znak. Pitam vas, na šta će Bog blagosloviti Svoju Ruku? Na koju će jedinstvenu i posebnu ženu među svim kćerima Davidovim Svevišnji raširiti plašt slave njegove? Koga će voleti kao što voli jedinog i obožavanog supružnika? Reći ćeš mi da kada ga stavimo u kofer, Svevišnji će je roditi i predodrediti je od utrobe njenih roditelja da bude Majka. I reći ćete to u pravu. Ili On ne predviđa onoga koji traži rađajući ga da uputi Njegovu molbu? To je sveznanje Gospodnje koje pokreće svaku dušu koja diše u Njegovom prisustvu. Nije li njegov Duh izvor koji nadahnjuje svaku reč koja mu dođe do uha? Naravno da imaš, sine. On otvara usta onoga koji pita: Neka Bogorodica rodi bez intervencije čoveka! Gospod se osmehuje. On otvara usta i kaže: "Pa, ja ću vas sve halucinirati radeći posao koji će se zauvek pamtiti: Sin Eve će se roditi od Bogorodice." Gotovo je, sine. Reci mi sada, od svih žena, koju će ženu Svevišnji izabrati da bude ta blažena Bogorodica?"

Za trenutak, Josif Stolar je pomislio da je čuo sve što je tražio, ali ideja koju je njegova svekrva stavljala na sto bila je toliko neverovatna da je ostao nepomičan.

Šta mu je udovica govorila, da je njegova verenica bila u stanju milosti od dela i milosti Duha Svetoga?

Majka Bogorodice nije dala vremena da previše razmišlja.

"Stavi se u kofer, sine. Bog najavljuje šta će biti znak u kojem će pokazati slavu Svog Sina pred svim stvaranjem. Iz utrobe svojih roditelja, on formira par koji će nositi u naručju Dete rođeno od Bogorodice. Ali sada se mora prevazići jedan problem, mora se prevazići poslednja prepreka. Da, sine, ponos mačoa. Hoćeš li dozvoliti da ponos muškarca zaslepi tvoju inteligenciju?"

Džozef je konačno shvatio argument svoje svekrve.

"Hoćeš li mi reći, majko, šta se desilo?"

"Ne žuri sa svojim zaključcima, sine moj. Dozvolite mi da rekapituliram put koji je do sada putovao. Umesto toga, pogledajmo to iz drugog ugla. Šta je Poslanik rekao kasnije kada je govorio o Detetu koje je rođeno od Bogorodice?

Rodilo nam se dete, rodio nam se Sin koji ima Suverenitet na svojim ramenima, i zvaće se Knez Mira, divni Savetnik, silni Bog, večni Otac...».

"Šta se rodilo, kažeš, majko?" prekinuo ga je Džozef. Po prvi put Josif Stolar se pomerio, pokazujući iscrpljenost strpljenja. Majka Bogorodice je nastavila napad pre nego što je izgubila plen.

"Ne dozvoli da ponos muškarca zaslepi tvoju inteligenciju, sine. Jer ako On ne vara ili laže i drži sva Svoja obećanja, šta ćemo reći? Da su svi proroci Izraela bili lažovi i varalice? Da su, da bi se proslavili, pisali Sveto Pismo samo sa namerom da recituju poeziju? Reći ćeš mi. Radujem se vašem odgovoru. "

Josif Stolar je pratio nit. Mislio je da je udovica na ovaj način bila potpuno u pravu. Ili je njegov narod bio narod varalica sa beskrajnom sposobnošću da se obmane, ili sigurno nije rođen Dete je moralo da bude Rođenje. Zasad dobro. Ono što mu se već gušilo u grlu bio je zaključak koji je majka njegove supruge stavljala pred njega. Govorio joj je da je Bogorodica njegova Marija. Još mu nisam rekao ovim rečima, ali je bilo jasno da je sav ovaj govor bio usmeren na ovu konačnu deklaraciju.

Pametna kakva je bila, nadahnuta verom, svekrva joj je prekinula misli. Čini se da je više nego nadahnuta, bila je božanska. Čitala je njegove misli brže nego što je on sam sebi čitao. Iskoristivši to, majka Bogorodice je ušla sa vrećom.

"Moja kćerka, tvoja supruga, je Izabrana da u svojoj utrobi začne Dete koje je trebalo da se rodi od one Djevice o kojoj nam je Poslanik govorio. Ti, Džozef, si čovek."

Za kratkotrajni trenutak Hoze se spremao da ustane i zatvori taj nezaboravni razgovor sa "dosta je". Ali on je ostao sedeti. Njena svekrva je nastavila.

"Bog je otvorio dvoja vrata pred tobom, sine. Ova dva vrata će ostati otvorena pred generacijama koje će nas pratiti kada ti i ja budemo sećanje u sećanju vekova. Jedna je vera, druga nevera. Ako izaberete ovo drugo, vi ćete se ponašati kao onaj koji je izazvao svog Boga, a kada je otkrio da je Bogorodica izabrana da pokaže svoju slavu njemu je njegova žena, on se pobunio protiv Onoga koga je sam izazvao. Ali znam da to nećete učiniti. Sine moj, o besprekornoj nevinosti moje kćeri ja sam pred svim njenim svedocima. Njegov anđeo će vas izvući iz tame sumnje koja vas preplavljuje. Drugi, moj sin, su vrata vere. Moje srce mi govori da ćete izabrati ovaj. I da ćete trčati u potragu za Majkom Mesijinom koju je naš narod čekao tolikim milenijumima."

Neobjašnjivo na samrtnoj postelji, Josif Stolar se nasmešio sebi. Da li postoji lepša smrt od one stvorenja Božijeg koji se oprašta od ovog sveta sa osmehom na usnama?

Pa, svi njegovi nećaci i njegov narod su verovali da će u svakom trenutku Josif zauvek zatvoriti oči kada je Džozef seo i molio sve da izađu i ostave ga na miru sa svojom ženom i sinom. Otišao, njih troje sami, Hoze je disao i počeo da govori.

"Ženo, moja usta su ostala zapečaćena do današnjeg dana iz razloga koje ćeš i sama shvatiti na kraju stvari koje me ništa ne sprečava da saznam tebe i tvog Sina.

Sine, šta da kažem svom Gospodu? Moja duša je pred mojim Bogom. Idem u susret svom sudiji, pred kojim ću morati da dam račun za svoj život. Ali postoji nešto što morate znati pre nego što napustim ovaj svet.

Tvoja Majka ti je već pričala o svojim pravelikanima, Izabeli i Zakariji, koje nisi poznavao i kojima tvoja Majka i ja toliko dugujemo. Budite strpljivi sa mnom u ovom poslednjem satu i zapamtite moje reči na vaš dan.

Odakle da počnem? Kako možeš da otvoriš vrata za znanje muškaraca i žena koji su položili svoje živote pred noge svog Boga da bi tvoja svetlost mogla da svane nad tamom? Ako vam nikada nisam obznanio činjenice koje vam sada otkrivam, to je bilo mišljenje o vašem dobru. Nemojte me kriviti što sam vas držao po strani istorije onih muškaraca i žena koji su živeli svoje dane na ivici noža, spuštajući glave o konac sve dane svog života kako bi se ispunio vaš Dolazak. Znaćeš, Sine, šta moraš da uradiš kada tvoj Večni Otac proglasi tvoj dan otvorenim."

POGLAVLIE I: "PRVI I POSLEDNJI"

ISTORIJA SVETE PORODICE

POGLAVLJE II: "ALFA I OMEGA"

ŽIVOT I VREME PIONIRA

POGLAVLJE III: "POČETAK I KRAJ"

BOG, BESKONAČNOST I VEČNOST. NESTVARANJE I STVARANJE

Регистрација интелектуалне својине

Све ЦРИС књиге су регистроване у РПИ Малаге и Сарагосе, Шпанија, на име Раула Палма Галларда, јединог власника ауторских права над њима. За стицање права на ограничену производњу, контактирајте

: info@cristoraul.org